Ендру Ј. Бачевић: Чак и кад бисмо победили Исламску државу, шири рат свакако губимо

(Вашингтон пост, 3. 10. 2014)

endru-bacevic-240

Ендру Ј. Бачевић

Док се напор Америке да „деградира, а на крају и уништи” војне снаге Исламске државе сада проширио и на унутрашњост Сирије, ирачки рат бр. 3 се сад глатко претворио у (још) већи рат који се води и на (широко схваћеном) блискоисточном бојишту бр. 14. А то значи да је сада Сирија постала још једна, четрнаеста у низу, држава муслиманског света коју је војска САД напала, окупирала или барем бомбардовала, а у којој су амерички војници и убијали и били убијани. А све то бројимо тек од године 1980.

Хајде да те земље једну по једну штиклирамо: Иран (1980, 1987-1988), Либија (1981, 1986, 1989, 2011), Либан (1983), Кувајт (1991), Ирак (1991-2011, 2014-), Сомалија (1992-1993, 2007-), Босна (1995), Саудијска Арабија (1991, 1996), Авганистан (1998, 2001-), Судан (1998), Косово (1999), Јемен (2000, 2002-), Пакистан (2004-) а сада и Сирија. Ух…

Са тек отвореним, ево већ четрнаестим, бојиштем, Пентагон увелико предвиђа могућност да би та борба могла да потраје годинама. А чак и у овако раној фази, ово нам се чини сасвим извесно: чак и ако победимо, ми ћемо свеједно изгубити. Победа над Исламском државом ће само још дубље обавезати САД и још дубље нас увући у стари подухват – који је већ увелико показао да је скуп и контрапродуктиван.

Још давне 1980. председник Џими Картер је покренуо све ово, када је најавио да ће САД употребити силу да онемогуће да Персијски залив падне у погрешне руке. То је у ствари значило да је пост-отомански поредак, онакав каквог су ту после Првог светског рата створиле европске империјалне силе – поглавито Британци – у том тренутку био угрожен, па су САД донеле судбоносну одлуку: да своја леђа подметну у покушају да не дозволе да се тај и такав поредак даље осипа и разграђује. Повлачење Британије из зоне „источно од Суеца”, скупа са револуционарним превратом у Ирану и са совјетском интервенцијом у Авганистану, подстакли су Вашингтон да се убаци у регион у којем је пре тога избегавао иоле озбиљније војно мешање.

У том периоду је нафта – а не слобода, демократија или људска права – била принцип којим су се дефинисали водећи амерички интереси, а стабилност је била циљ који је тек требало постићи. Војна снага је била средство помоћу којег су се Американци надали да ће успети да тај циљ и постигну. Оружане снаге ће на тај лонац ставити поклопац, па ће лонац можда и почети да крчка, али војска неће да дозволи да он и искипи.

А у пракси, међутим – без обзира на то да ли су своје чизме спустили на тло или су се ослонили искључиво на ракетирање из ваздуха – сви узастопни напори САД да унапреде стабилност једино су постизали сасвим супротне ефекте. Део проблема представља и склоност креатора америчке политике да узастопно попусте искушењу да (кад им се већ може) ослободе све ужасе силе коју држе у својим рукама, сасвим налик на тотални хаос, а у нади да ће се на другом крају догађања – из свега тога и већ некако, сам од себе – створити дуготрајaн и одрживи мир.

Становници сиријске провинције Идлиб (северозапад, уз границу са Турском) посматрају зграду уништену 24. септембра бомбардовањем из ваздуха. САД и њихови арапски савезници отворили су нови фронт у борби са милитантима Исламске Државе Сирије и Ирака (ИСИС) (Амар Абдула/Ројтерс)

Становници сиријске провинције Идлиб (северозапад, уз границу са Турском) посматрају зграду уништену 24. септембра бомбардовањем из ваздуха. САД и њихови арапски савезници отворили су нови фронт у борби са милитантима Исламске Државе Сирије и Ирака (ИСИС) (Амар Абдула/Ројтерс)

Тамо у Вијетнаму, то смо звали „спалити село да би га спасли”. На ширем Средњем и Блиском Истоку то и даље значи да функционалну државу размонтирамо са циљем да на њеним развалинама подигнемо нешто друго, нешто што ће намa бити више по вољи – тј. да изведемо „промену режима” као предигру за „подизање нације” (nation building). Нажалост, Сједињене Државе су се показале као много, много способније за прву врсту радова него за ону другу.

Присилне промене режима углавном су производиле непостојање било какве сувисле власти (power vacuum). Ирак представља блистави пример за то. А и поред тога што је Вашингтон и данас упорно игнорише, Либија после Гадафија нуди следећи такав пример. Изузев у случају да нам богови буду заиста невероватно наклоњени – Авганистан ће вероватно постати трећи (пример), кад једног дана борбене јединице САД и НАТО коначно из њега оду.

Тамо где постојеће власти Вашингтону нису биле по вољи, САД би се, после својих интервенција, обреле у ситуацијама потпуног недостатка било каквих ефективних структура власти. Уместо да „батином” спрече „недолично понашање”, својом батином су изазивале најразличитије могуће врсте свакојаких „патологија”.

Ненамерним ширењем нестабилности САД су ишле на руку Западу несклоним радикалним исламистима, одлучним да пост-отомански поредак – наметнут им од Европљана – смене неким другим, који ће им бити више по вољи. А то је такозвани калифат, који је још Осама бин Ладен жудео да створи, а који данас у ембрионалном облику постоји у деловима Ирака и Сирије под контролом радикала Исламске државе.

Хоћете да одмеримо шта је тачно постигао амерички рат на Блиском Истоку током првих 13 његових итерација? Исламска држава стоји високо на врху било којег списка наших могућих постигнућа. Да је Ирак поседовао макар и минимално ефикасне безбедносне снаге, милитанти Исламске државе једноставно не би добили било какву шансу. Међутим, војници ирачке армије – коју смо управо ми формирали – не желе да се боре, сасвим сразмерно мери у којој ирачка влада – коју смо такође ми формирали – није у стању да влада читавим Ираком.

Председник Обама није био тај који је покренуо дуги низ различитих војних активности из којих је оваква ситуација настала. Но, и без обзира на то, сад се баш он нашао у дилеми. Да пусти Исламску државу да ради шта хоће значило би да омогући присталицама калифата да искористе нестабилност коју су САД омогућиле, а у неке од њих је и сам Обама био и те како умешан. Но, то што је сада и Сирија претворена у најновији полигон ове непрекинуте злосрећне америчке авантуре, неминовно ће само продужити и погоршати небројене агоније са којима се ова земља већ дуго суочава, а са минималним могућностима за предвиђање које би последице то на крају могло да има.

Чак и кад би се догодило да САД и војске њених савезника успеју да искорене ову милитантну групу, не постоји пуно разлога за очекивање да ће резултат тога бити повољан за Сирију и Сиријце – нити да ће се имало поправити изгледи за регионалну хармонију. Ако само симптоме потиснете, болест ће се манифестовати на неки другачији начин, али неће престати. Увек ће близу бити нека нова „Исламска држава” –да од некуд никне и да се појави.

Оно чему се Обама нада – а исту наду гајио је и сваки од његових претходника, почев од Картера – јесте да ће вештом применом софистициране америчке војне моћи ипак успети да нам омогући излазак из ове најновије дилеме. Ником од њих се та нада до сада није остварила, па тако неће ни њему.

Можемо само да будемо захвални Обами што је од својих претходника ипак научио да инвазија и окупација држава у овом региону једноставно не може бити успешна. Лекција коју ће од њега научити његови наследници јесте то да ни ваздушни удари дронова[1] или упади командоса такође не успевају да реше исти проблем.

Остаје нам још само да се надамо да ће Исламска држава на крају ипак бити поражена. Али чак и ако се то догоди, победа неће ствари учинити ишта бољим, јер ће она само продужити овај, деценијама дуг, војни подухват – који је био погрешан од самог почетка. Када се и ова последња, четрнаеста, кампања истутњи, не треба сумњати да ће и она нова, петнаеста, већ увелико бити ту негде, иза угла, можда у Јордану или у повратку на место неког од ранијих недовршених бојишта – попут Либија, Сомалије или Јемена.

Чак и уколико Сједињене Америчке Државе наставе са упорним покушајима да смире шире подручје Блиског и Средњег Истока, коначна пресуда увелико је донесена. Америчка војна сила никада није понудила одговарајући одговор за било коју од великог броја бољки од којих и данас пати муслимански свет. Ми смо своје трупе послали да изврше једну сасвим немогућу мисију.

Још и горе од тога, на све друго показало се и да је та мисија била сасвим непотребна. Са изобилним резервама доступних енергената којима сада на северноамеричком континенту располажемо – сва та нафта из шкриљаца и гас добијен „фрекингом“[2] – нафта из Персијског залива нам више није неопходна, а управо је императивна потреба за њом била оно што нас је уплело у силне војне напоре које смо предузимали од 1980. наовамо. Шта год били разлози за то, националне безбедносне елите у Вашингтону изгледа да нису свесне колики би утицај ови ресурси требало да имају на нашу политику у региону Блиског и Средњег Истока.

Колико год још да потраје, рат који Америка води у том региону ће се неминовно завршити неуспехом. А када се то догоди, Американци ће се ваљда опсетити да нам је, уз све остало, тај рат био и потпуно непотребан.

endru-bacevic-studentiЕндру Бачевић (Andrew J. Bacevich, Jr. рођен 1947.) ванредни је професор Факултета за међународне и јавне послове Универзитета Колумбија, а данас пише историју војних активности САД на простору ширег Блиског и Средњег Истока. Као политиколог специјализовао се за међународне односе, безбедносне студије, америчку спољну политику и америчку дипломатску и војну историју. Редовни је професор за предмет „Међународни односи и историја” на Универзитету у Бостону. Уз остало је и пензионисан каријерни официр Оклопних јединица Армије САД, а у пензију је отишао са чином пуковника. Био је и директор Центра за међународне односе Бостонског универзитета (од 1998. до 2005).

Бачевић је био и остао упоран и гласан критичар америчке окупације Ирака – од почетка тај рат назива „катастрофалним промашајем и неуспехом”. У марту 2007. је оправдање Џорџа В. Буша за такве „превентивне ратове” назвао „неморалним, незаконитим и глупавим”. Његов син, и сам официр америчке војске, погинуо је у борбама у Ираку, маја 2007.

Са енгленског превео и ноту о аутору написао: Стеван Бабић


[1] Прим. ур.: Беспилотне летилице.

[2] Прим. ур.: Eксплоатацијa гаса из шкриљаца методом „хидрауличног разарања“ (hydraulic fracturing – fracking). О методи видети више овде.



Categories: Посрбљено

Оставите коментар