Ђакон Ненад Илић: Проблеми црквеног образовања

Свака обнова захтева постављање образовне базе која ће омогућити успех и трајност резултата жељене промене. Црквена обнова неопходан је услов и обнове српског народа, његовог укључивања у шире целине, на основи другачијој од оне коју намеће колонијални западни неолиберализам. Утолико је питање црквеног образовања далеко ширег значаја од садашњег маргинализованог изборног предмета у основним и средњим школама.

ni-1292014

Одсуство спремности садашње генерације Цркве за преузимање пуне обавезе своје мисије у свету који очигледно дрма озбиљна криза, резултира одсуством праве концепције у многим областима деловања па и у верском образовању.

У време десет година опозиционог деловања у односу на режим Слободана Милошевића српска опозиција није ништа смислила. Онај већи део опозиције је знао да ни не мора ништа да смисли, да ће га по Милошевићевом паду чекати готови пакети спаковани за Србију на Западу. Међутим, није на време смислио никакву алтернативу ни онај део националне опозиције што је довело до тога да тренутно у скупштини Србије национална опозиција не постоји. Ако се не рачуна комични развој бивших најгласнијих прозападњака.

У истом периоду Црква се нашла у улози јединог носиоца националне свести. Због издаје коју је српски народ учинио у односу на своју веру, црквена јерархија није била довољно бројна и спремна да на прави начин прихвати повратак већег броја људи у широко окриље Цркве. Прво сарађујући, а затим у мањој или већој мери опирући се Милошевићевом режиму, Црква је све гласније захтевала и повратак верске наставе у школе, а да се притом за то није довољно спремала. Да је при свим храмовима покренута верска настава за новопридошле вернике, како за старије, тако и за децу, био би постављен чврст темељ за ширење црквене мисије кад за то дође време. То није било немогуће, кад се узме у обзир повећан број студената на Богословском факултету, а могло је нешто да се уради и на распореду обавеза затеченог свештенства. Пошто то није било урађено, увођење веронауке школе дошло је као поклон власти која се према Цркви односила сасвим прагматично, без праве свести о значају вредносног система који се у њој чува. „Не веруј Данајцима ни кад поклоне доносе“ – а нису сви Данајци баш ни глупи.

Верска настава убачена је у школе као необавезни додатак, као за државу беспопасан компромис у сарадњу са Црквом – најтрајнијом и најозбиљнијом институцијом која делује у српском народу. Безопасан, зато што је цео образовни систем постављен на сасвим другим темељима и тешко да може и хоће да се прилагоди црквеном виђењу света. И Црква је пристала на компромис. Без концепције мисије Цркве у свету није могло да буде ни правог програма, ни правих уџбеника, па су вероучитељи од почетка осуђени да се сналазе према мери свог дара и енергије. Да покушају како знају да заинтересују децу за црквену слику смисаоног и испуњеног људског живота. А међу вероучитељима има заиста даровитих наставника, али и оних који се тешко сналазе у императиву креативне импровизације.

Само по себи то није лоше. И јесте најбоље да се вера преноси непосредним сведочењем. Чак и ако је просек способности вероучитеља можда и изнад просека наставника других предмета, не може се пренебрегнути чињеница да верска настава у изнуђеном компромису са образовним системом, који се из реформе у реформу успешно или неуспешно прилагођава захтевима неолибералне идеологије, не може много да допринесе црквеној обнови. Углавном, верска настава данас пре свега доприноси „легализацији“ црквеног деловања. У очајним околностима у којима се налазимо и то је нешто. Наравно.

Било би неправедно рећи да верска настава нема понегде сјајних резултата, али реална је опасност да се знање о вери код младих људи доживи углавном као лепа прича у свету у коме су све велике и инспиративне приче доведене у питање, а да се пуноћа црквеног живота доживљава као једна пожељна утопија. Уместо „загревања“ црквеног живота може лако да дође до грађанског „смлачивања“. Да би се ово надишло, за почетак је неопходно да се дође до концепције мисије и до практичног повезивања вероучитеља и свештеника у осмишљеној заједничкој мисији која има јасне циљеве. Мада често у црквеним круговима прокламована, за сада је таква сарадња само спорадична, често недовољно усмерена – због нејасних и стидљивих циљева.

Просвећени конзервативизам Цркве је конзервативизам који није окренут прошлости него вечности која обухвата и надилази време – прошло, садашње и будуће, вечним људским вредностима и максималистичкој слици човека као Божијег сарадника. То је конзервативизам који једини може да понуди алтернативу долазећем нихилизму, као нужном резултату неолибералне постмодерне поплаве, а може да стекне снагу само повећаним интересовањем за ову проблематику родитеља и Народа Божијег, у критичној маси. Не знамо колика је то критична маса, али нас не ослобађа обавезе да покушамо да је формирамо. За почетак треба расветлити чињеницу да тренутни развој иде ка дехуманизацији човека, а да је једина одбрана пред овим убрзаним процесом Црква – као једина преостала заиста хуманистичка, човекољубива организација, боље речено тајанствени организам. Место сусрета и срастања са јединим правим Човекољупцем, Богочовеком, Христом.

Верско образовање одраслих, који често нису довољно припремљени за литургијски живот, а које би морало да се организује при свакој цркви, посебна је и веома значајна тема. Да ли ће у томе главну улогу имати образовани вероучитељи (нека врста допунског посла) или свештеници, а и једни и други свеједно морају на томе заједнички да раде – то је питање више техничко, организационо. У сваком случају потребно је дати искрену подршку оним добрим свештеницима и добрим вероучитељима. И мало погурати жељу за обновом код осталих. Одговорност је заједничка.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Увек занмљиви и поучни текстови ђ. Ненада.

    Неки успутни коментари: Како је могуће да још нема јасно артикулисане „концепције мисије Цркве у свету“? Поготово што је та мисија (ево има двадесет векова) усмерена пут вечности. Наравно, мисија се одвија у конкретним историјским околностима. али ово би захтевало само прилагођавање постојеће „концепције“… Ако се гледа конкретно, мислим да су ствари простије. Од распада СФРЈ до данас, СПЦ је изгледа изгубила историјску шансу да се поново и у свој пуноћи васпостави као духовна тврђава и чувар идентитета србског народа и као градитељ и водич у дефинисању националних интереса. Не само да нисмо ни близу овог великог циља него на много мањем пројекту, а неопходном за постизање претходног, је постигнут тако јадан резултат да изазива сумњу и смутњу и међу онима који се сматрају верним народом. Овде мислим на број, од 1 до 2 процента Срба који понекад дођу на Литургију. Шта је са осталих 98-99%? Уместо мисионарења међу сопственим народом,наши су активни од Рима до Канбере, Шамбезија и осталих зборишта. Па као да ни то није мало него се мимоходи поред гроба непоменика сахрањеног на Каптолу у Загребу… Додавање соли на рану је атмосфера раскола, свађе и нејединства која се злоупотребљава од наших непријатеља на разне начине. Да ли нам је сада од животне важности да решимо да ли се „завесица навлачи и двери затварају“? Или можда да кренемо у рушење иконостаса е да бисмо били сличнији раним хришћанима(!). Међу верни народ се увукло подозрење, нетрпељивост, чак мржња према браћи из другог табора („зилотског“ и „новотарског“ или како год). Мржња међу браћом и то малобројном! Па овога није било ни у доба црних отворених прогона Цркве (и сада прогон наравно траје али је перфиднији). Да ли нам треба неко горе страдање (од овог у последње две декаде) па да се отрезнимо? Одговорност за овакво небивало стање у Цркви је на свима нама. Али некима је дато много више у овом веку, и знања и власти, и имања. Па како се не плаше кад дође тренутак — како ће дуг вратити!? И да ли ће виноград што добише на чување оставити покидан и почупан?

Оставите коментар