Кажу да биљке расту у ритму два-један-два. Порасту за две мере, па се сабију за једну, па опет порасту за две. Тако отприлике треба да изгледа органски раст.

Црква је и институција и организам. Било која обнова при којој се све време то нема у свести – нема шансе за успех. Институције теже да контролишу организме па је слично и у Цркви. Кроз целу историју Цркве институција покушава да обузда неконтролисани раст спонтаног харизматичког момента унутар њених граница. И то није нужно лоше. Бујање без контроле може да доведе и до болести. Неконтролисани раст ентузијастичких покрета не мора нужно да води бољитку. Институција ту преузима улогу сабијања, па раст, па опет сабијање у оквире… Не ваља кад окоштала институција успе да гуши оно органско у приодно-натприродном организму какав је Црква. Кад ритам пређе у један-раст, два -заустављање раста, један раст?… То доводи до неке врсте мртвила. Поготово није добро да институција, која увек преузима много тога од државе у којој делује. нема снаге да се одвоји од болесне и пропале државе. Онда Црква престаје да врши неке од својих функција у животу народа. У тој ситуацији додатно отежава ствар разливеност граница Цркве. Уместо да служи органском расту, институција, у стању разливености сопствених граница, потпуно преузима логику државне власти од чијих одлука у доброј мери финансијски зависи. Све што ради, ради првенствено у циљу свог трајања, самообнављања институције. Уместо да у ситуацији разливених граница несметано делује у простору целе државе и да се стара о целом народу о коме је преузела бригу одлуком о укидању сопствених граница, Црква преко свог институционалног дела доводи себе у опасност неке врсте парализе многих својих делатности, поготово оне мисионарске. Под видом чистоте бављења духовним одриче се и било какве социјалне и културне делатности.

Обнова црквеног живота између осталог мора да се позабави и питањем граница Цркве. Пука констатација да Цркву сачињава не само професионално свештенство него и сви крштени припадници народа у коме делује и да Цркву не омеђавају само националне границе не помаже много целини Цркве. Помаже само институцији. Бројне анкете показују да огромна већина нашег народа припада Цркви. Да се сад не задржавамо на надреалној формулацији “православни атеиста” или на анкетним одговорима “верујем да има нешто”. Боље је да се док још можемо, док поново не дође до масовне и жестоке антицрквене реакције, суочимо са лошом ситуацијом у целини. Ако Црква поново буде смештена у резервате или ако се настави релативизација њеног деловања, од моралне па ни било које друге обнове овог народа неће бити ништа.

У Србији је број крштених привидно очекиван и задовољавајући. У Београду, на пример, на неких отприлике два милиона становника око милион и по је крштено. Не замерите ако се ови подаци разликују од неких најновијих. Не разликују се сигурно много. Од тих милион и по, тек безначајан проценат је оних који колико-толико редовно одржавају контакт са Црквом, долазе на службе, поштују црквена правила. Оних који имају какав такав контакт са свештеником један-два пута годишње је тек нешто више, а оних који редовно долазе на централни догађај Цркве, Свету Литургију, тек је неколико промила. За празнике дође нешто више, али и ту се не ради о сензационалним цифрама. Поготово што је добар број ту тек условно присутан и не зна тачно чему присуствује.

Чињеница да је некад то било сасвим другачије, а да су у старој Цркви искључивани из заједнице они који се без оправданог разлога не причесте узастопно на две три литургије, данас као да не помаже. Иако канони који говоре о томе нису укинути, него само због историјских околности стављени у заграде. Осим упорног позивања на “златно доба” постоје и други начини да институција забашури драматичност тренутног стања. А и многим крштенима такво стање “потпуне слободе”, без икаквих обавеза и те како одговара. Они нешто “православнији” задовољавају се повременим плаћањем услуга свештенику, што им често пружа забавну могућност учествовања у игри оговарања свештеника због високих цена тих услуга. Важно је да на крају свештеник не буде бољи од мене и да ме ни на шта не обавезује. “Човек баш као и ја, можда и гори од мене, па што бих се уопште мучио са том претераном црквеном дисциплином”. Сјајне свештенике, људе великог дара вере и дивне праксе хришћанске љубави нико не жели да запамти. Они су само “изузетак који потврђује правило”. Банално, али тако је.

Зашто је то тако? Има много разлога, од историјских до сасвим баналних. Опет, постојећа организација црквеног живота допушта Србима да се бусају у груди што њихова Црква никада није имала инквизицију и није продавала опроштајнице. Као да несклоност књиговодству правда чињеницу да неучествовањем у црквеном животу, већ само повременим плаћањем свештенику оверавање улазнице за могуће Божије Царство, народ у маси такође купује опроштајнице. О онима који су спремни за ово исто, спрам своје зараде, да дају и веће износе а да се такође не укључе у Цркви и прихвате обавезе и дужности које би од тог укључења дошле, нећемо сад овде посебно разлагати. У сваком случају испада да Цркву издржавају посматрачи и повремени учесници и да је то битан разлог замагљивања граница.

Наравно да нико овде на земљи није безгрешни судија и да је Богу све могуће. Наравно да искуство говори да неки свима знани велики грешници и нецрквени људи, могу у одређеним околностима да се посвете жртвом и прихвате Христа, па чак и они некрштени да се крсте сопственом крвљу у жртвовању живота за ближњег, а да многи ревносни хришћани могу да закажу у тешким тренуцима, па чак и да се одрекну Христа. Наравно да не постоји трговински аутоматизам типа – поштујем црквена правила, редовно долазим у цркву, дајем милостињу и обезбедио сам тиме место у крилу Божијем. Али ми овде говоримо о организовању за велику заједничку обнову, а не о изузецима и свему ономе што је искључиво у Божјим рукама.

У давној историји, хришћани који нису могли да се помире са смлачивањем црквеног живота при некритичком размицању граница Цркве венчане са државом, основали су прве манастире. И манастири, посебним сведочењем и деловањем кроз историју до данас, имају огромну улогу у животу Цркве и њеној делатности у свету. Ипак, за обнову данас је неопходно да се осим манастира активирају и градске цркве да оне постану извор духовног опоравка ширих друштвених целина, па и народа у целини. Уместо само неколико стотина монаха, потребно је да се у обнову укључе хиљаде верујућих људи различитих занимања. Да се створи критична маса за промену.

Утолико, крајње је време да се осим граница манастирских комплекса и размотри и мање видљива граница између оних који се верујући и трудећи се да верују редовно и искрено моле за себе, своје ближње, свој народ и читав свет, којима су Христове и црквене заповести од врхунског значаја, од оних који су тек повремени учесници или само посматрачи, полузаинтересовани симпатизери, па чак и огорчени противници Цркве у коју су крштењем ушли.

Труд на овом пољу био би од пресудне важности за активирање ентузијастичке снаге непрофесионалног “језгра Цркве”, и за интензивирање парохијског живота. Нећемо ваљда и даље само да се вајкамо што људи и млади и стари посежу за разним духовним алтернативама и бројним на тржишту понуђеним врстама самопомоћи. Изграђивање себе по узору на Христа јесте дуготрајан и тих процес и има мале шансе у односу на брза и видљива улепшавања тела или овладавање неким можда и сумњивим психолошким техникама самопомоћи, али без привлачности и очигледности деловања тог духовног процеса – шансе су нам мале. Сведочење тих градских и сеоских “језгара Цркве” ојачаних управо границом и интензивирањем црквеног живота о коме смо већ говорили, нити мора нити треба да буде имитација манстирског сведочења. До извесне, зреле мере, та језгра не треба да одбацују ни здраву сексуалност, ни бригу о породичној економији, ни тежину слободе деловања у својим срединама која може бити и у најнеочекиванијим, малограђанским стилом незаробљеним формама.

Та граница “језгара” не треба да буде непропусна већ жива и покретна, са великом спремношћу на увршћивање у растуће језгро свих оних из ширег круга Цркве, који за почетак треба да се суоче са истином да припадају том ширем кругу оних чије крштење заправо још увек није актуелизовано. Никога не треба држати у заблуди. Прихватање одређених правила и норми у “језгру” помоћи ће и да се у елитни круг не увуче гордост већ само повећано осећање обавезе за већи дар вере који је неко добио.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо