Генерално, немам ништа против будала, док год не злоупотребљавају глупост, потежући је као једини и нажалост непобитни аргумент.
Проблем настаје кад се будала, поврх свега, дохвати мобилног телефона и кофе ледене воде, прихватајући изазов једнаке будале која ју је номиновала да се полије леденом водом и све то овековечи камером телефона, или полије телефон и све то овековечи ударајући шупљом главом о празну кофу- будали све једно, док год је светски тренд и витла по друштвеним мрежама?!
Претпостављате, реч је о „леденом изазову“, тренутном планетарном хиту хуманитарне нафаке, који се овде запатио, углавном, као разбибрига људи са скромном запремином мозга, значајном запремином кофе и мобилним телефоном са превише мегапиксела и меморије.
Мада циљ обично оправдава средства, овде је средство оправдало циљ: кофа ледене воде дала је смисао постојања и напрстак неподељене пажње ликовима од којих би се, иначе, и лимена кофа оградила, но шта ће сирота?..
Суштина је, заправо, да онај који пристане на изазов то и учини: полије се леденом водом, номинује још троје да учине исто, а затим донира нешто лове у хуманитарне сврхе, конкретно за лечење болести АЛС (временом човек постаје биљка здраве памети, али одумрлих мишића, у најкраћем).
Засад се у Србији небројено знаних и незнаних исполивало, номиновало кога је стигло, доказавши да поменута болест и није толико опака, јер се насупрот њој може живети здравих мишића, али одумрле памети, без икакве дијагнозе и хоспитализације.
За новчаник се, незванично, ухватио само Чедомир Јовановић, наком театарално показаних укрућених брадавица у крупном кадру, номинијући између осталих и Јелену Карлеушу, којој брадавице и јесу једино у кадру, али то је тек почетак врзиног кола у којем се Србија нашла у озбиљном дефициту леда, кофа и здраве памети.
На рачун Института за неурологију Клиничког центра Србије, у којем се лечи више од сто пацијената оболелих од АЛС-а, досад је уплаћено толико новца да без ценкања могу да пазаре две нове кофе, напуне их обећањима, лажним хуманизмом и ако остане нешто места за коју коцку леда, па да се колективно исполивају оним чиме нас годинама већ, у далеко незанимљивијој игри, поливају господари живота у Србији!
Светло на крају тунела може бити именовање Славице Ђукић Дејановић, госпође са два презимена и небројено функција, на место директора Института за менталне болести „Др Лаза Лазаревић“, у којем би осим збега за партијске и коалиционе другове могла да оспособи и оделење за ове са кофама и мобилним телефонима?!
Наравно, као део терапије за излечење оболелих од АЛС-а ваљало би доводити их повремено у „Лазу“, чисто да виде ове потоње и схвате зашто ни њима ни овима, нажалост, нема помоћи!
Шалу на страну, Србија јесте земља питомих и хуманих људи, али проблем је, рекох, када будале произведу глупост у професију, а баштенски алат и мобилни телефон у средство за рад.
Следећег који се полије леденом водом поливања ради у неку бих од институција на месец дана, у тапацираној соби са све кофом, па да се сити испричају.
Потписујем да би сирота кофа прва завредела отпустну листу, јер, наравно, паметнији први попушта…
Некада се новац давао ћутке, а лед стављао у виски, док се данас гласно не даје ни пет пара, а лед добује по шупљим главама као по празним чашама давно испијене жестине…
Не сумњам да је оболелима лакше кад виде да њихова мука ипак није највећа!
У Србији су тренутно најугроженије кофе, мобилни телефони и друштвене мреже, јер лек против будала још нико измислио није!
За све остало постоји нада…
Текст је објављен уз дозволу аутора блога „Два у један“.
Categories: Преносимо
Оставите коментар