О Вучићевој конференцији за новинаре поводом „упозорења“ ЕУ

Љиљана Смајловић: У чему је разлика између бриселског „ед-мемоара” и америчког „нон-пејпера”

Тајна дипломатија, јавна дипломатија

ljiljana-smajlovic

Љиљана Смајловић

Можете ли да се сетите првог пута у овом веку када је један „ед-мемоар” на велика врата ушао у нашу политичку историју? Било је то почетком 2001. године, када је амерички амбасадор Вилијам Монтгомери спустио на сто председника Југославије Војислава Коштунице лист папира без заглавља и потписа. Био је то такозвани нон-пејпер (non-paper), односно америчка верзија европског „ед-мемоара”.

Папир је био исписан условима које је Вашингтон поставио Београду, а на врху листе, под бројем један, стајало је: Ухапсити Слободана Милошевића до 31. марта и преместити га у затвор.

Последњи дан марта 2001. био је рок до кога је Београд морао да испуни услове да добије „сертификацију” за наставак америчке помоћи. Цела је Србија ускоро знала шта та реч значи јер је сваког пролећа наново било потребно да нас председник САД „сертификује” пре него што нам Конгрес САД одобри десетине милиона долара помоћи. Временом је у игри било све мање долара, али поента никад није ни била у доларима већ у америчкој доброј вољи. Испуњавањем америчких услова куповали смо америчку наклоност у међународним форумима.

Или су нам то барем тако тумачили.

И знате шта? Иако су претње остале неизговорене, иако на Монтгомеријевом папиру није било ни речи о последицама евентуалног непослуха, власт у Београду уредно је ухапсила бившег југословенског председника Милошевића. Пред грађанима се претварала да га хапси због неке злоупотребе, иако је било јасно да га хапси ради изручења Хашком суду. И не само што га је ухапсила, већ је тај посао обавила у задатом року, пре истека 31. марта – додуше, по вашингтонском времену. Дошло је до непредвиђеног затезања па је у тренутку хапшења у Београду већ био 1. април, али је зато у америчкој престоници трајала ноћ 31. марта.

У чему је разлика између бриселског „ед-мемоара” и америчког „нон-пејпера”, између европских и америчких дипломатских претњи и уцена?

Прво у стилу, а онда мало и у суштини. Американци нису, попут Европљана, свој комад хартије трошили на убеђивање да су њихови захтеви морални и правно утемељени. Они су таксативно и педантно набројали све што желе од Срба. Ниједан детаљ им се није чинио сувише ситан. Тражили су да Милошевић буде ухапшен и пребачен у затвор, да Коштуница не даје јавне изјаве како бивши председник неће ићи у Хаг, да РТС одмах почне да извештава о исходу хашких суђења, почев од тада фришке пресуде фочанским силоватељима, да се закон о сарадњи с Хагом усвоји за најдаље шест седмица, да почне „едукација” становништва о српским ратним злочинима… У замену су нудили сасвим конкретан трансакциони однос и није чудо што је сва западна штампа, по изручењу Милошевића у Хаг, брујала о томе како су Срби за паре продали свог бившег председника.

„Ед-мемоар” који је премијеру Србије уручен у Обреновцу пун је правничких фраза и еуфемизама. Оштре санкције које је Запад увео против Русије описане су као примењивање „циљаних мера против одређених сектора руске привреде” које чине део „двосмерног приступа” који тежи мирном решењу украјинског сукоба и који се, по „признању” оних који су те оштре санкције завели, заснива на међународном праву. Али су зато руске контрамере чисто бандитство, односно „одмазда” за коју нема никаквог упоришта у међународном праву! Не би било „фер”, а ни „пријатељски”, каже Брисел, да сиромашна мала Србија нешто ућари повећањем српског извоза у Русију.

Неупућен човек би из текста „ед-мемоара” могао да закључи да Србија само што није извезла све своје робне резерве у Русију, нахранила ондашње становништво и зарадила 12 милијарди евра, колико је Европска унија до сада годишње извозила хране у Русију. Кад тамо, у стварности, Србија у Русију заправо извезе хране за 170 милиона долара, а учешће наших прехрамбених производа у укупном руском увозу хране износи свега 0,2 одсто. Замислите, било би „нефер” да Србија, која једва себе прехрањује, заради коју цркавицу на рачун европског џина!

Хладна и помало љигаво учтива реторика европског „ед-мемоара” том неупућеном читаоцу не би дала да наслути да се сама Србија никад није опоравила од ударца који су западне санкције задале њеној привреди.

И да је западни ембарго на нафту овде отворио врата мафији, као прохибиција Ал Капонеу.

Сличност „нон-пејпера” и „ед-мемоара” је дабоме у томе што је власт у Београду учинила оно што је Запад од ње тражио. Али где је разлика између ове и оне Србије?

Прво у томе што је српска јавност овог пута детаљно обавештена о условима и захтевима западних партнера. „Политика” је јуче објавила интегрални текст европског упозорења Влади Србије, док амерички услови никад службено нису ни угледали светло дана.

Оригинална верзија „ед-мемоара” Европске уније доступна је на енглеском језику на сајту Владе Србије, тамо где од петка недвосмислено пише и то да Србија неће уводити нове субвенције за извоз робе у Русију – што је и био једини захтев Брисела Београду.

Две хиљаде прве године, коалициона влада у Београду довијала се како да испуни америчке захтеве, а да сакрије садржину „нон-пејпера”. Разлика је што се сада ради отворено, а пре се радило кришом.

Тако су се пре 14 година неки политичари клели да ће 31. март бити дан као и сваки други, да то уопште није важан датум за Србију.

Ми новинари смо се трудили да им запамтимо имена, из истог разлога из ког је Роналд Реган имао обичај да каже: „Ако неко тврди да изјутра воли да се тушира хладном водом, лагаће и о другим стварима”.

Регана није послушао Слободан Милошевић, који је у ноћи хапшења прихватио реч лидера ДОС-а да га неће изручити Хагу. Нико од њих није хтео да тестира расположење грађана, иако су само неколико месеци раније заједно освојили огромну парламентарну већину, и иако је из штампе тог времена било јасно да је ДОС спреман да учини и више од онога што је Монтгомери овлашћен да у име америчке владе захтева.

Кажу да је бившем америчком амбасадору, као пристојном човеку, било посебно непријатно да ове захтеве изнесе југословенском председнику који се током кампање зарекао да Милошевића неће слати у Хаг.

После су се сви лидери демократских странака на власти, независно од разлика које су их делиле, заклињали пред јавношћу да би им Џорџ Буш свакако одобрио помоћ и да нису ухапсили Милошевића. Лаж, лаж, лаж.

Све и кад би садашња Влада Србије хтела нешто да сакрије, не постоје тај стил и правни жаргон, то бриселско реторичко умеће који од грађана Србије могу да сакрију гротескни цинизам Брисела који глумата моралну супериорност. Знају да је непристојно од њих тражити да се солидаришу с батинама какве су и сами примали и сматрали неправедним.

Хоће ли лицемерство кажњавања Русије бити мање упадљиво ако се Србија с њим сложи? Мисле ли у Бриселу да из морално неодбрањиве позиције могу изаћи тако што ће једног дана рећи: Ако су и осиромашени (и православни) Срби увели санкције Русима, то је коначни доказ да смо ми у праву?

(Политика, 24. 8 .2014)

Бранко Драгаш: Ед-мемоар

ЕУ је послала Србији – ед-мемоар. Није депеша, него ед-мемоар. То звучи некако модерније. Депеша нас враћа у нека давна времена. Опасна. После депеше су следили ултиматуми. После њих – објава рата!

dragas-490

Бранко Драгаш

Ед-мемоар није објава рата. Али, није ни подсетник. То вам је културна најава завртања ушију. После које следи завртање шије. Ко је јачи – табачи! Они који су се ухватили у коло, морају да играју како музика свира. Наш народ каже, дала баба динар да уђе у коло, а дала би два да изађе. Мало морген!

Прочитао сам интегрални текст европског упозорења.

Новинари су дали такав наслов.

Упозорење!

Одлична најава. Погађа суштину.

Ево једне од тачака. Која показује лудост бриселске администрације. Лицемерје. Бестидност. Безобразлук. Након њиховог увођења санкција Русији, следе контра мере Русије.

Брисел то не подржава и пише:

„ Руске мере су примерене су сврси ОДМАЗДЕ ЗА КОЈЕ НЕМА ОСНОВЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ“.

Одмазде?

Какве одмазде?

Ко је први увео санкције?

Вашингтон и Брисел.

Када они уводе санкције то је примерено сврси.

То има основа у међународном праву.

Политика двоструких стандарда се наставља.

Уколико санкције не би уродиле плодом, онда иде војна интервенција НАТО зликоваца.

Нећеш да се покориш?

Ево вама, народе непослушни, бомбе са осиромашеним уранијумом. Оне ће вас сигурно опаметити и научити да поштујете силу Вашингтона и Брисела.

Бомбе су примерене сврси покоравања народа који неће да слушају. То је у интересу демократије и грађанских слобода.

Бомбе су усаглашене са међународним правом.

Како то?

Лепо.

Тако кажу Вашингтон и Брисел.

Крсташи су тако научили кроз историју. Оно што је у њиховом личном интересу, то је усаглашено са свим законима : домаћим, међународним и Божијим. Оно што није у њиховом личном интересу, то је непримерено и мора бити строго кажњено.

Тако се водила међународна политика од пада берлинског зида до данас.

Али, данас више тако не може да се води политика. Међународни односи су се променили. Пропада Империја у растројству и појављују се нове империјалне силе. Које бране свој животни простор. Које не прихватају политику двоструких стандарда.

Србија се нашла између две сукобљене цивилизације.

Вековима је тако.

У XX веку смо повлачили катастрофалне стратешке потезе, због дилетантизма српских политичара. Тако је настављено и са овом неспособном Владом Аце Драмосера. Владом која је пристала да буде на путу чланства у ЕУ, која је доведена на власт по налогу Вашингтона и Брисела, коју су они и створили и која се обавезала да испуни све њихове налоге.

Сада се та Влада нашла у невољи. Мора да уведе санкције Русији. То је логичан наставак служења интересима Брисела. Морате да испоштујете преузете обавезе. Крсташи траже своје. Траже поштовање договора.

Шизофрена политика Аце Драмосера је да будемо чланица ЕУ, али да не поштујемо усаглашене принципе деловања те Уније. То вам је као када би играли у једном тиму, али када имате неки свој лични интерес онда можете у току утакмице да пређете и да неко време играте у противничком тиму. Та стратегија неће проћи. Сувише је дебилна.

Вашингтон гура ЕУ у рат са Русијом.

Жртве народа у Украјини њих не занимају.

Важно је само да се направи изолација Русије. Русија мора да се казни. Путина морају да смене. Путин је њихов таргет.

Србија мора да следи такву политику ЕУ.

Ед-мемоар разуме традиционалне односе Србије и Русије и њихову трговинску размену, али не дозвољава да дође до повећања размене у наредном периоду, јер то директно угрожава интересе компанија ЕУ. Бриселска администрација то назива непријатељском и нефер политиком, која минира акцију ЕУ да се санкцијама казни Русија.

Шта то практично значи?

То дипломатско замуљавање значи да Србија не треба да јавно уведе санкције Русији, али да се сви трговински односи ЗАМРЗАВАЈУ на постојећем ниво и да нема могучности да се искористи ова прилика да српске компаније ускоче на место ЕУ компанија.

Брисел то неће дозволити.

Једно историјско подсећање.

Када су санкције уведене Србији, онда су Вашингтон и Брисел створили све претпоставке да се организује шверц и кршење санкција, како би привреда и грађани Србије платили велику цену увођења санкција. Тако смо плаћали најскупље гориво и друге робе на свету, док су ЕУ компаније и државе из региона стицали енормне профите на нашој несрећи.

Та подла политика извлачења новца из већ покрадене Србије имала је за циљ да доведе до драконског кажњавања Србије. Сведок сам тих догађаја и знам да су високи званичници Брисела и Вашингтона били, преко својих услужних компанија, директно умешани у криминално пљачкање Србије, да су чиновници УН постајали милионери и да су на граничним прелазима царинарници у једној смени узимали и до 50.000 марака.

Ко је све то платио?

Србија.

Грађани падом животног стандарда.

Брисел данас не дозвољава могућност да Србија и њене компаније искористе могућност, која се указала увођењем санкција Русији, да повећа пласман своје робе на руско тржиште. То нама није дозвољено. Тако се наставља израбљивачка политика Брисела према Србији.

Прича крсташа о фер односима и солидарности је непримерна.

То је обична спрдачина.

Режим у Београду је све то прихватио.

Фарса која се игра је представа за народ.

Врло лоша.

Ед мемоар је претња завртања ушију.

Онима који се играју са државом.

(Сајт Бранка Драгаша, 23. 8. 2014)

Михаило Меденица: Де, марш, Европо!

mihailo-medenica-240

Михаило Меденица

На ванредној конференцији за медије Александар Вучић се полио кофом ледене воде, одговоривши тако на још један изазов пред којим се нашао, како он, тако и Србија.

– Номинујем Кетрин Ештон, оног Јуду Лазара Крстића и Бојана Пајтића да учине исто, ако смеју- подвикнуо је потом у миркофон, док се ледена вода још сливала низ божанско лице, визионарске очи, бриселску диоптрију наочара…

– Извините, мислили смо да ћете говорити о демаршу ЕУ поводом извоза воћа у Русију…- дрзнуо се неко од новинара да поремети литургијски мир и монашку тишину, док је ледена вода још тражила пут кроз спојене прсте највећег сина српског народа и народности.

– Де, марш, ви, бре! Како вас није срамота да поставите тако неумесно питање док јуначки одговарам на постављени изазов?! Што то нисте питали Чеду натуристу, док је она го и извајан реметио јавни ред и мир у Скадарлији, проливајући онолику воду, док деца у Африци немају ни за кафу- на заиста глупо питање премијер је одговорио богоугодним аргументима, чекајући Стефановић др Небојшу да стигне са још једном кофом воде, како би учинио светски преседан и постао први који се полио два пута, иако је министар полиције молио да то учини уместо великог вође, без обзира на чињеницу да и од самог погледа на мокрог Алека добије кијавицу и температуру.

– Ако вас већ толико интересује демарш ЕУ, а не моје херојско запирање, можемо и о томе, само да сручим још ову кофу. Уууууу, прија, ко некад на четничком тријатлону…- поливши се и другом кофом премијер је укратко образложио и став Србије поводом ултиматума Европске уније, коју је такође номиновао да се полије…

– Европа нас ни на шта не приморава, само нам каже шта не смемо, што, опет, није ултиматум већ више родитељска брига за приглупо дете, разумете?! Нису они нама забранили да извозимо у Русију, већ нам не дају, знајући да не пристајемо на ултиматуме, већ искључиво на аргументовану претњу, што демарш заправо није…- рационално објашњење којим је стављена тачка на спекулације како нас Европа по ко зна који пут условљава, прожето трећом кофом ледене воде, коју је др Стефановић непланирано донео и пролио по премијеру у сред говора, на шта се богочовек није ни осврнуо.

Лед се, кажу, једноставно топио и нестајао у виду водене паре већ на неколико сантиметара од Вучића.

– Улазак у ЕУ је наш циљ и морамо поштовати вољу Брисела како не би угрозили европски пут Србије, којем се већ назире крај, али срећан и романтичан, као у лаким порнићима кад се после на крају филма венчају… Ако хоћете сликовито: Архимеду је јабука можда помогла, али нама би извоз тог проклетог воћа одмогао, као Адаму и Еви, рецимо. Разумете: можда би Србија зарадила стотине милиона евра на том послу, али би у Европу ушли тек за двадесет уместо седамнаест година, што је, признаћете, значајна разлика! Ипак, не пада нам на памет да уводимо санкције Русији, једноставно ћемо се правити да не постоји, тако смо се договорили на седници Владе. Министар Дачић је већ огласио руску амбасаду за издавање студентима, или брачном пару без деце, кућни љубимци не долазе у обзир…- ето, кад се разложно и аргументовано објасни све бива јасније и нема места даљим спекулацијама.

Настављамо европском стазицом, не пристајући на ултиматуме, већ родитељску забринутост за не баш најбистрије дете; јабука је до даљњег забрањено воће, како у Библији тако и у Србији, а др Стефановић на боловању, с обзиром да је остатак времена предвиђеног за обраћање новинарима искористио да се петнаест пута полије леденом водом, поручујући кроз стиснуте зубе: „Могу ја још, Алек! Дајте шмрк, довезите водени топ, ставите ме у фрижидер“…

(Два у један, 22. 8. 2014)

Никола Н. Живковић: Вучићева конференција за штампу или како да човек од стида не пропадне у земљу?

Најзад се јавио за реч  Александар Вучић. Сакупила се гомила новинара. Са разлогом. Шеф српске владе изнео је пред јавност захтев који му је управо стигао из Брисела. ЕУ тражи од Србије да не стимулише повећање извоза у Русију прехрамбених производа. Разговарају са Србијом као што је и био случај за последњих две деценије: надмено, претећи, уцењивачки, бахато. Дакле, овде нема неких помака и изненађења. Прихвати ли Србија те захтеве из Брисела, то би практично значило да се тиме Србија прикључи санкцијама ЕУ према Русији.

Фото Д. Ћирков

Александар Вучић (Фото Д. Ћирков)

Одговор Вучића не представља за мене изненађење. Ако ме ишта зачудило, онда је то био крајње снисходљиви тон, којим је одговорио један декласирани и послушни слуга из Београда свом господару у Брисел. То је суштина приче.

Кога он представља? Српску државу? По ономе како је говорио, пре би се могло да закључи да је само послушан извршилац воље бриселске бироктатије. Док многи пуноправни чланови Европске уније јасно и гласно говоре да се неће придржавати санкцијама против Русије, дотле, ево, Србија, – тек у игри као потенцијални кандитат, –  жури да послушно изврши налоге чиновника из ЕУ. Ако смем овде да приметим, ја не верујем да ће Србија икада бити члан Европске уније. Никада као пуноправни, равоправни члан. Бићемо третирани као тупави ђак, који вечно седи у магарећој клупи.

Чешка, Немачка, Шпанија, Грчка, Мађарска, Италија и Словачка, отворено говоре против санкција. Немачки листови већ пишу, дајући неку врсту упутства, како ће њихове фирме да најбоље заобиђу санкције против Русије: „Декларишите да је извоз робе намењен Белорусији, а потом од Минска до Москве и није тако далеко“.

У свом лицемерју, разуме се, најдаље су и овог пута отишли Енглези. Они саветују чланице Европске уније да буду солидарни у санкцијама против Русије, а истовремено захтевају да њихове, британске фирме не учествују у „самоубилачким санкцијама“.

Вашингтон је узалуд настојао да за привредне казнене мере придобије Кину, неке арапске земље као што је Египат и  земље Јужне Америке. Па чак и „верни савезник“ Јужна Кореја није у потпуности пристала да учествује у тој америчкој игри. Сви они виде велику шансу за извоз на руску тржиште.

Пољска, традиционално русофобична, послушни вазал Сједињених Држава, представља изузетак, сада покушава да у име „демократије и слободе“ анимира америчке и немачке потрошаче, да купују њихове јабуке. Јер ето, Варшава се жртвовала и сада своје јабуке не шаље у Москву, већ их жели продати Берлину, Лондону, Паризу, Њујорку и Риму. Као да су Руси пољске јабуке добијали од Божић Бате као поклон!

Уместо да свим расположивим снагама помажемо нашу најрентабилнију извозну грану, а то је пољопривреда, да заузмемо одговарајуће место на богатом руском тржишту, Вучић се одриче јединствене шансе, коју не би пропустила ниједна чланица ЕУ.

Изгледа, да је једини наш председник, – доброћудни, наивни, нејаки  и добронамерни Вучић, –  буквално схватио поруку, па као неки прваш штребер, жури да боље и брже уради домаћи задатак од других, који му је неки анонимни нижи чиновник издиктирао телефоном из Брисела.

Коме ће наши сељаци из, на пример, околине Гроцке, који поседују плантаже бресака, јабука или кајсија, да продају? А што да раде са малинама и купинама они пољппривредници из околине Пожеге, Ариља, Ивањице? Вучић каже, да држава неће да их помогне? А ко ће онда? Можда се председник владе Србије узда у Брисел?

Да ли српски народ заиста жели у Европску унију? Вучић верује да већина грађана подржава његову политику „Брисел нема алтернативу“. Ја у ту причу не верујем. Како Срби могу да подржавају оне, који му отимају део његове територије? Већина чланица ЕУ признала је Косово као нову, независну, шиптарску државу.

Вучић тврди, да нам је Немачка стратешки партнер и пријатељ. Ја тврдим, – ако хоћете и на основу мог тридесетогогишњег боравка у Немачкој, –  да су нам Немци били заклети непријатељи у последњих сто година, те да су то  и данас. Зар смо тако кратке памети? Немачка је прва, заједно са Ватиканом, већ у децембру 1991, признала независност Хрватске. Немачка је двадесет година водила прљави, срамни медијски рат против српског народа. Берлин до данас није престао да то ради. Немачка и данас најенергичније захтева да признамо Косово.

Пред НАТО-бомбардовање били смо сведоци диктата из Рамбујеа, а данас смо видели на делу како то изгледа диктат из Брисела, који забрањује Србији да повећа извоз пољопривредних производа на упражњено руско тржиште. То је била једина шанса да се Србија почне економски да опоравља. Какве то обавезе има Србија према ЕУ?

Многе државе чланице ЕУ увеле су нам санкције и оне су нас бомбардовале године 1999. Одакле њима морално право да сада од нас траже да будемо солидарни са њима, бахатима, богатима и беснима? Борис Тадић, а у још већој мери Александар Вучић спроводе спољну политику Брисела, а она наноси штету виталним интересима српског народа. Због уласка Србије у ЕУ по сваку цену већ су жртвовани многи национални и државни интереси: од предаје војног и политичког врха Хашком трибуналу до предаје Косова.

Вучић се на данашњој конференцији за штампу де факто солидарисао са непријатељским економским санкцијама Брисела против Москве. Захваљујући подршци Русије, Косово нема столицу у УН. Порука Вучића Бриселу: ја се слажем са политиком Берлина и Лондона, да према Србији имају однос као према окупираној, потчињеној колонији.

Вучић прети српским добровољцима, који воде праведну борбу у НовоРусији против Вашингтона и њених плаћеника у Кијеву. А колико је Руса погинуло као добровољци, борећи се са српским војнима у Републици Српској! Срби са Романије то нису заборавили. Највише је било руских добровољаца у Републици Српској. Па како сада да то заборавимо?

Да Вучић барем минимално поштује ако не већ себе, а онда институцују коју представља, онда је на ову нижу по рангу поруку брисела („aide-memoire“) могао да препусти неком нижем чиновнику спољних послова. У дипломатији се строго мора да поштује принцип реципроцитета. Његова конференција за новинаре остаће као још један пример самопонижења председника владе Србије.

Порука ЕУ само је још један доказ, шта нас тек чека ако би, – не дај Боже, – једнога дана заиста постали члан те организације. Србија која је не пред банкротом, већ је привредно заиста опустошена захваљујући «успешним приватизацијама» и «демократским реформама», сада јој се забрањују да макар мало профитира од тога што су богате европске земље увеле санккције Русији.

Разуме се, да смо и до сада слушали невероватне приче из уста председника владе. Но, данас је свакоме јасно да је «цар го». Његовом глумљену, како је он решен да енергично стане «у одбрани интереса Србије», после ове конференције више не може да верује ни дете у обданишту. Јер, како да верујемо човеку, који пре избора говори једно, а дан после избора нешто потпуно друго? Сада сваком грађанину ове земље мора да буде јасно: ЕУ бестидно лаже наше грађане, јер само од нас захтева да не водимо рачуна о сопственим интересима. Нашли су погодну личност, вероватно уцењену, како сам прочитао код неких политичких аналитичара. Ако је то заиста тако, да га Вашингтон уцењује због његове прошлости, када је био саратник Војислава Шешеља, онда не мора да због тога уништава државу. Може, на пример, да се повуче из политике. А ако га уцењују са Хагом, да ће, на пример, правити друштво свом бившем председнику странке Шешељу, тада још увек преостаје и радикалан излаз – самоубиство.

Сви знамо да је и Ђукановић уцењен. А шта он ради од Црне Горе!  Од некадашње српске Спарте постала је усташко-балистичка србофобична државица, која служи за подсмех свету и срамоту нашег народа. Ђукановић свакодневно и упорно каља образ својим великим српским прецима из Црне Горе као што су Петар Цетињски, Марко Миљанов, војвода Бајо Станишић или мајор Павле Ђуришић. Све само да би спасао свој голи живот и сачувао власт!

Сада је јасно да сто пута прожвакана реч «евроинтеграција» не значи ништа друго, већ да будемо немачка колонија. Овај последњи дрски и уцењивачки захтев из Брисела може да нам донесе и корист. Маске су пале и грађани Србије сада јасно виде  да чланство у Европској унији не значи ништа друго, већ потпуно уништавање наше земље. Добро ће да живи свега око пет одсто становника, а њу чине политичари на власти и компрадорска класа.Политика београдских евроунијата “Европска унија нема алтернативу” данас је дефинитивно сахрањена. Словом, председник српске владе  јасно је и гласно поручио грађанима, да га не интересују интереси српске државе, већ да му је најважније да прими похвале из Брисела.

Берлин/Београд

(Срби на окуп, 23. 8. 2014)

Није демарш, већ подсетник 

Рушевина у кући и глави

Да није трагично било би комично. Председник српске владе Александар Вучић тврди да му благоглагољиви Бенедикт (па још Оскар) у Обреновцу није уручио опомену (демарш, протест), већ да се ту радило о ед-мемоару (подсетнику). Без обзира на чињеницу што за Европском унијом, како премијер тврди, чезне и пати готово цела Србија, има и оних (мада ретких) неверних Тома, који су убеђени да се ту ипак радило о евроатлантском завртању ушију. Оскар (Бендикт), заменик шефа ЕУ мисије у Србији, предао је српском шефу владе тај „ед-мемоар“ маршевским кораком, унутар разрушене гимнастичке сале у Обреновцу. Симболика је више него очигледна; иако је све то још увек далеко боља опција него некакав епилог, на пример, сличан оном “ед-мемоару” у старом напуштеном вагону у Компјењу у Друго светском рату или, једном свежијем – у Куманову.

Ако се радило о ед-мемоару, како премијер Вучић тврди, тада је јасно да је по питању санкција Русији раније постигнут некакав договор између две земље – Немачке и Србије. Међутим, о том договору (којег је очигледно било, јер да га није било не би било не „ед-мемоара“) српска јавност ништа није знала. Оскаров избор разрушене сале, очигледно, није био случајан и такав догађај у себи, осим отвореног ниподаштавања и понижавања српског премијера, садржи и прикривену претећу ноту: Оно што си обећао има да испуниш! У супротном и ти и твоја вајна држава има да завршите као и ова рушевина!

Не зна се да ли се председник српске владе, пред благословеним и благоречивим (Бенедиктом), ваљао по блатњавом поду сале, онако како је то ономад достојанствено учинио на бриселском тепиху, пред запрепашћеном Кетрин и њеним чаушима. Али се зна да се Вучић на јучерашњој конференцији за медије гротескно насмејао, рекавши: Па ми у Србији нисмо у стању да произведемо храну за себе, а камоли да нешто извозимо у Русију!

Ето, да ли нас је то премијер офирао на сличан начин како је то и раније радио, са Шарићем (господином!), Космајцем, Џомбом, а недавно и са некаквим Милићевим. Дакле, бежите од нас! Поручио је, ваљда, Русији, да ми немамо никакву робу коју бисмо могли да им продамо, јер и сами увозимо више од половине потреба у храни и другим потрепштинама? Значи ли то, да Србија тражи да јој сама Русија удари ембарго на извоз робе, јер је то, са становишта еврофанатика, мање болан начин да се удовољи ономе што је с Немачком раније договорено? Вучићево „оштро“ упозорење извозницима („Немојте да препакујете!“), да неће моћи да преваре ни српску власт ни руске увознике, заправо је позив на „препакивање“, јер Србија (по тврдњи председника владе) уопште нема могућности да неку своју робу извезе било где, а тиме ни у Русију.

„Сви сте се нешто нарогушили… Као да су вас сви упозоравали претходних дана, а не мене“, приметио је Вучић невољно. Остаје само да се види, да ли је поменути Бенедиктов „ед-мемоар“ подсећање, упозорење (како додатно признаје Александар Вучић) – или је то била наредба? И још само да дочекамо да дознамо да ли је разрушена сала у Обреновцу била најава обнове или даљег пропадања (урушавања) Србије.

Оно што највише забрињава, свакако је изјава председника српске владе да Србија неће уводити санкције Русији, али је томе додао, да ни на који начин неће субвенционисати (стимулисати) српски извоз у Русију. Овде Србија, противно здравом разуму и природним економским интересима, уместо да уведе санкције Русији, одлучује да такве санкције уведе сопственој економији. Дакле, и поред тога што сам тврди да је српска привреда полумртва, председник Владе Србије неће ништа учинити да искористи ситуацију у којој има јасну прилику да оживи поједине гране производње, посебно оне у пољопривреди. Наиме, ако нам је производња, малтене, замрла (а што премијер уопште не крије, јер, ето, „не можемо да произведемо ни половину властитих потреба“), тада би било логично да се пренемо и уложимо све што можемо да покренемо ланац производње, барем тамо где знамо да за такву робу имамо сигуран пласман – а то је руско тржиште.

Само онај, с којим нешто озбиљно није у реду, пушта врапца из руке, да би, евентуално (ко зна када), ухватио голуба на грани. Ако Европска унија уцењује Србију сада, у тренутку када је она само кандидат за чланство у том необичном конгломерату европских земаља, а да притом нема намеру да на било какав начин потпомогне развој српске економије, тада је јасно да ЕУ Србија занима једино у смислу евроатлантских политичких калкулација и стратешких интереса НАТО савеза. Ако је то тако (а очигледно је да јесте), тада постаје не само контрапродуктивно, већ и крајње неразумно, да Србија „пријатељује“ и „удружује се“ са онима којима је она само средство за поткусуривање и “буздованчић” за једнократно бацање.

За http://www.koreni.rs

Т. Рајић

(Корени, 23. 8. 2014)

Драган Ђоговић: Влада Србије покорно устукнула и на најновије брутално наређење ЕУ

Драган Ђоговић

Драган Ђоговић

Чисто хипотетично, да сам којим случајем на мјесту премијера Вучића, поднео бих одмах неопозиву оставку, уочи изведене прес-конференције, умјесто да јавности без трунке стида саопштим срамну и погубну одлуку српске власти, да ће се Србија повиновати у непрекидном низу и на најновију директиву Европске уније, да не подстиче извоз српских производа у Русију.

Богу хвала нисам премијер Вучић, премда бих као истински родољуб своје отаџбине, изразито жарко у овом моменту пожелио да будем, али само на један једини минут, колико би ми било потребно да поднесем оставку и распустим некомпетентну и по свим политичким облицима Западу послушну српску владу.

Излагање српског премијера на конференцији за новинаре, одразило је његов стварни карактерни профил у чињеницама које он сам о себи предочава, да једно мисли, друго ради, треће извршава, а четврто свјесно покушава да обмањује јавност, потцјењујући притом интелигенцију народа.

У мом последњем написаном тексту, под насловом: “РЕЦЕПТ СПАСА: Србија да хитно одустане од чланства у ЕУ, и крене властитим путем“, објављеном почетком августа у овим у другим многим медијима, упозорио сам на неугодно опасне догађаје које нам ускоро предходе, а који се ево како видимо сад и дешавају.

Да би разјаснили сврху овог навода, која је у бити стилска поента овог текста, издвојићу из тог написаног текста читаоцима један пасус, који гласи:

“Александар Вучић је недавно изјавио у Нишу да је Србија потпуно лојална Европској унији, али и да тражи од Уније да поштује виталне и националне интересе Србије, те да не очекује да уништавамо сопствену економију зарад тапшања по рамену.”

Шта су значиле тада ове уз строго озбиљно и убједљиво попраченом мимиком изговорене ријечи нашег премијера?

Значиле су да је српски премијер тим својим говором категорично сугерисао свој став грађанима Србије, да се влада Србије неће више покоравати уцјенама Запада, и да ће у будућности дјеловати у складу зацртаних мјера у заштити националних интереса.

Порука која је у јавности схваћена и примљена у већини са огромним одушевљењем.

Идемо даље, са још само једним следећим пасусом из контекста истог текста:

“Србија је жестоко притиснута леђима уза зид, – стога се поставља са бригом следеће веома значајно питање, шта ће наш премијер Вучић предузети, кад се неки услови ЕУ и САД трансформишу ових наредних дана у још гору форму, која се зове ултиматум, – потурити поново раме за тапшање и наставити плесну игру на трубу коју му на ухо свирају, или неким новим потезима, извршити преокрет у српској дипломатији, и поткрепити часно своја у Нишу наведена излагања?”

Као што видите драги читаоци навео сам веома прецизно упозорење у пасусу тог текста да ће се досадашње уцјене и услови Запада у наредних неколико дана преобразити у још горе форме, које нико из премијерове владе ни слутити није могао, и да ће када до тога дође од изразито виталног значаја за Србију бити формулисани став премијера и његове владе, као одговор Западу.

Ултимативно наређење или демарш Европске уније, апсолутно свеједно како га назвати, а којег је премијер Вучић образложио односно лукаво благо преиначио у “препоруку ЕУ”, у којем се изричито тражи да Србија својим мјерама не смије да подстиче извоз српских производа у Русију на штету Уније, у међувремену је ето пре пар дана и пристигао.

Невјероватно дрска и у историји свјетске дипломатије незабиљежена “препорука” једној држави, која се искључиво само Србији може уручити. Замислимо да је у правом смислу ријечи то и била буквално препорука, па која влада у свијету би такву препоруку од некога прихватила, која прави несагледиву штету и губитак приноса у милијардама еура, – ниједна?!

Да ће премијер Вучић погазити свој обећани став изнесен његовим говором у Нишу, и послушно удовољити арогантном и непријатељско настројеном захтјеву Европске уније, потурајући поново његова рамена европским званичницима за тапшање, које очигледно благодарно прија његовом егу, за мене а вјероватно и многе друге је било кристално јасно и очекивано.

Након свега овог, грађани Србије би требали да се запитају вриједи ли уопште више и даље придавати етикет сериозне вјеродостојности будућим премијеровим политичким ставовима.

Србији су пред носом овим поступком српске владе дебело закуцана и та једна једина преостала врата спаса, која су водила ка излазу из економске пропасти и државног банкрота.

Српској политичкој и економској голготи не назире се крај, стога патриотске опозиционе струје и удружења морају под хитно нешто предузети законским мјерама, да би се спасило и то мало екзистенцијалног јада што је преостало, неопходног за спас голог живота.

Наглашавам новим упозорењем, да у септембру мјесецу долази следећи захтјев Запада, поново условљен да Србија не може ако то не уради очекивати отварање поглавља 32 и 35 до краја ове године, неопходна за даљња преговарања у процесу интеграциие Европској унији.

Вучићева утјешна “зимбала бим бам бум“ изјава да Србија неће уводити санкције Русији, није ништа друго него само маџијање очију и ушију народу, да би се успоставио премостиви временски период, док се то не деси, што доказује и сама ова изјава Дачића за новине Блиц:

“Србија неће мењати тренутну позицију према Русији и кризи у Украјини. Ми се не можемо прикључити санкцијама. Међутим, неминовно је постепено усаглашавање спољне политике са ЕУ као део процеса европских интеграција”, ријечи су Дачића.

Дакле, Дачићева дипломатска за ухо реторична заврзлама, простим ријечима изражена потврђује право значење ријечи да ће српска влада, да не би изазвала негодовање и гњев у народу, постепеним али сигурним путем, припремити терен за увођење санкција Русији, и тако се ускладити вањској политици Запада, све зарад слијепе жеље приступа у ЕУ.

Након удовољавања српске владе европским званичницима и тог ускоро предстојећег захтјева, на тапети ће бити следећи услов, који ће шокирати српски народ, али о томе ћемо неки други пут.

Боже спаси Србију!

(Интермагазин, 24. 8. 2014)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Вучић у епизоди „Платили смо струју“ 

vucic-platili-smo-struju

Кликните на слику да погледате видео на Инстаграму

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Љиљана Смајловић с правом на првом месту овог прегледа реакција. На почетку, док је у овом народу још било мало воље и патротизма уцењивали су нас али су се бар трудили да се то прикрије и интересантно трудили су се и страни и домаћи званичници, што говори барем да су чињенице о стању свести народа њима итекако познате. Сада нас уцењују отворено, додуше документ је писан у врло барокном дипломатском стилу а целу ствар је Вучић настојао да разводни сладуњавим говором на конференцији на штампу (јадан Велимир Стјепановић). Сада сви знају да је стање у спрском народу такво да могу отворено да нам постављају услове и да знају да власт неће правити ни некакве заобилазне маневре којима би настојала да спровођење тих одлука одложи али што је још важније знају да ни до каквог отпора неће доћи. Отупели смо…

  2. Текст госпође Смајловић би био одличан, да ауторка није квалитетан амерички ђак. Лако је пропустити поенту:

    „Прво у томе што је српска јавност овог пута детаљно обавештена о условима и захтевима западних партнера. „Политика” је јуче објавила интегрални текст европског упозорења Влади Србије, док амерички услови никад службено нису ни угледали светло дана.“

    Очигледно је, да је то похвала садашњој власти и Моћнику. То и ништа више. Као доказ за било шта, нуди:
    „Оригинална верзија „ед-мемоара” Европске уније доступна је на енглеском језику на сајту Владе Србије,“
    Да се позвала, на сајт ЕУ изгледало би вереодостојно. Овако, ова власт уз све остале лагарије, може на сопствени сајт, да постави све и свашта.

    Заборавих, текстом, себе и ПОЛИТИКУ, покушава, да смести у оквире „објективног“ новинарства.

Оставите коментар