У политичком програму проевропске и реформама окренуте Српске напредне странке налазе се рецидиви идеологије коју већина стручњака тумачи као заговарање еугенике, теорије о генетском побољшању становништва.
Економска и социјална политика Српске напредне странке омогућиће „здраву породицу и напредну децу“, наводи ова партија у свом политичком програму из 2011. године, који је и даље на снази и доступан на интернет-презентацији СНС (пдф можете преузети испод овог текста). У поглављу Социјална политика и социјална правда они предлажу оснивање Националног генетичког центра и низ мера којима би се „смањило рађање деце са одређеним наследним поремећајима, што би друштву умањило финансијска потраживања“.
„Да, то је еугеника, шта би друго било“, каже нам професор Штефан Кил са Универзитета Билефелд, аутор књиге о феномену еугенике, читајући редове напредњачког програма. Немачка историчарка Кристијане Ротмалер додаје: „Да нисам знала да сте цитирали један програм из данашње Србије, веровала бих да ме питате о дебатама из двадесетих, тридесетих и четрдесетих година прошлог века у Немачком Рајху. Српска аргументација коју сте ми навели за ову политику је сабласна.“
Процват у националсоцијализму
Еугеника је теорија која заговара вештачку селекцију живих бића како би се побољшале физичке и психичке особине људи путем абортуса и контроле рађања. Утемељивач ове теорије је Франсис Галтон, енглески природњак и рођак Чарлса Дарвина, који је заговарао спречавање размножавања душевно и телесно хендикепираних. Цео еугенички покрет има сан о савршеном друштву без мање вредних елемената.
Нацизам је довео еугенику до нивоа масовног злочина
Најекстремније облике еугеника је имала у Немачкој за време Хитлерове владавине. У свом манифесту Меин Кампф он пише: „Имаш дужност да будеш здрав због нације и државе“, а нацистичка пропаганда је срачунала да неговатељица за трогодишњег дечака који је „глув, парализован и идиот“ кошта државу осам марака дневно.
На основу „Закона о наследним болестима“ који су нацисти донели 1933. године, 400.000 људи подвргнуто је присилној стерилизацији како би се спречило наслеђивање одређених болести, да би 1939. године почела и убиства особа с инвалидитетом. Међу њима су били људи који су боловали од епилепсије, шизофреније, наследне слепоће и глувоће, као и људи „с тешким наследним физичким деформацијама“, алкохоличари и они с „урођеном слабоумношћу“, под којом су сматрали аутсајдере у друштву – асоцијалне, криминалце и проститутке. Жртве присилне стерилизације више нису могле да добију децу, због чега су у правилу доживотно били под тешким траумама.
Јесмо стручњаци, али не знамо ми ништа
У програму напредњака препознају се сличне циљне групе, односно „особе са предиспозицијама за данас уобичајене поремећаје, типа кардиоваскуларних болести, гојазности, алкохолизма, психичких поремећаја“. Странка предвиђа оснивање генетичке базе података, која би садржала информације о генетичком потенцијалу у погледу предиспозиција за напредак, али и предиспозиција за одређене поремећаје, као и увођење компјутерских програма за цртање и анализу родослова. Шта би спровођење овог програма тачно значило у пракси, питали смо све државне институте који се баве пренаталном дијагностиком, али су они под различитим изговорима одбили да говоре за DW. Исто је учинио и један приватни институт с нејасним образложењем да се они заиста и баве пренаталним генетичким анализама, али да нису компетентни да о томе говоре.
Професор Герит Хохендорф са Института за медицинску историју и етику из Минхена каже да се из програма не може јасно закључити каква би била судбина оних за које планирани Генетички центар утврди да имају предиспозиције ка одређеним болестима „Могућности пренаталне дијагнозе дају техничке могућности да родитељи сами донесу одлуку о свом потомству, али ће они у 95 одсто случајева одлучити да не задрже дете за које постоји могућност да добије Даунов синдром. Ипак, и дијагнозе могу бити погрешне у 1-2 одсто случајева.“ Кључно је питање, каже наш саговорник, да ли постоји прикривени притисак на родитеље да одлуче о квалитетима свог будућег детета и осигурају да њихова деца буду здрава. Из овако сроченог програма СНС, Хохндорф наслућује „намеру да се индивидуе приморавају на доношење еугеничких одлука“.
Притисак на родитеље у програму напредњака огледа се у предлогу да се оснује генетичко саветовалиште за родитеље који већ имају дете са одређеним наследним поремећајем, за будуће мајке старије од 35 година, жене с проблемима зачећа или са честим спонтаним абортусима, будуће родитеље с позитивном породичном анамнезом, односно рођацима с извесним поремећајима и брачне парове без деце. „Саветовање би морало да буде ствар индивидуалног избора, не видим да се то помиње у програму“, каже за DW стручњак за еугенику Пол Вајндлинг, професор на Универзитету Оксфорд Брукс. „Индивидуално право грађана гарантује да они могу да одлуче како год желе и то је једини начин да се избегне било каква принуда. Такође, подаци морају да буду потпуно поверљиви и не могу се користити као основ за кажњавање било кога. И морали би у потпуности да буду лишени етничких елемената“, закључује Вајндлинг.
Равно политичком самоубиству
У свест људи је кроз јавни дискурс укорењен став да треба бити савршен и здрав, што будуће родитеље увек изнова доводи у моралне дилеме. Активни еугеничари готово у потпуности су нестали из јавности, „Ако бисте покушали да пронађете активне еугеничаре данас, то не би био нимало лако посао“, прича професор Штефан Кил. „Жестина с којом политичари и академска заједница реагују на сам помен еугенике је довољно јасан знак колико су заступници ове теорије гурнути на маргине друштва. У Европи је еугеника постала табу, и то у тој мери да би отворено заступање државне стратегије унапређења расе било равно политичком самоубиству.“
Током кампање помињане су реформе, борба против корупције и ЕУ-интеграције: о плановина СНС на пољу генетике мало ко зна
Политички аналитичари у Србији су сложни у оцени да о том делу програма напредњака вероватно нико није озбиљно размишљао кад га је писао и да су политички програми у Србији углавном списак лепих жеља – ако су уопште лепе. Политиколог Бобан Стојановић из организације Група за анализу и креирање јавних политика за DW каже да су у Србији програми политичких партија углавном неспроводиви и да је програм напредњака настао у специфичном политичком тренутку. „Они су били суочени са снажном критиком зато што немају програм, па је он објављен тек три године након оснивања партије, тако да је веома могуће да су делови програма писани без озбиљније рецензије и читања оних који су о његовом усвајању одлучивали“, објашњава Стојановић.
Међутим, за разлику од досадашњих коалиционих влада у којима је право вета осталих партнера условљавало шта партије од свог програма могу да унесу у програм владе, с апсолутном већином коју Српска напредна странка тренутно има у парламенту, овај, и даље званичан, политички програм могао би бити у потпуности спроведен у дело. Али да ли ће напредњаци свој мандат искористити да у Србији заиста и спроведу спорне делове програма? На то питање до закључења овог текста нико из Српске напредне странке није био спреман да одговори.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ:
Програм СНС
Део о генетици налази се на странама 111 и 112
Сања Кљајић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Интересантно је то што се DW заинтересовао за еугенику у СНС тек сада.. посматрајмо нпр образац изоловања појединих дијелова програма и коментаре од стране професора.. у програму не стоји да ли је савјетовање присилно или није, а професор одмах изводи присилни и обавезујући карактер савјетовалишта и даље разрађује теорију.
Наравно да сам против СНС-а и онога што раде, али овај чланак бих окарактерисао као пропаганду и циљани напад од стране послодаваца (из неког разлога, можда као упозорење)
Мотиви и тајминг коментара из кухиње “Дојче Веле” можемо за сада оставити по страни. То је политичко питање. Међутим, суштинско питање које се овде поставља је моралне природе. Ђаво који цитира Библију говори истину, иако и даље остаје ђаво. “Дојче Веле,” на сличан начин, чини нешто корисно упозоравајући грађане Србије на нешто што би они свакако требало да знају. Овакви ставови у програму једне водеће парламентарне странке су шокантни. Једина релативно утешна ствар у овој афери је то да је “Напредна” странка лишена сваког идеолошког концепта тако да би било претерано приписивати им нацистичке намере. Ово је пре одраз њиховог дилетантизма и недостатка интелектуалне способности да правилно процене историјски контекст и могуће импликације ставова које, ко зна одкуда, олако преузимају у бедном настојању да створе утисак да имају нешто налик на социјалну политику.