Ђакон Ненад Илић: Разумни минимализам уместо хришћанског максимализма

djakon-nenad-ilicДистанцираност, неукљученост, постаје основна одлика хришћанског живота. У распону од заштите крхке рањене психе изоловањем, па до супериорне малограђанске моралности. „Со свету“ је скоро обљутавела. Не успевамо да у крвоток света вратимо Литургијом пречишћену крв пуну пулсирајућег живота. И свет се полако гаси. 

Читамо житија мученика, гледамо фреске и иконе мученика и доживљавамо све као стилизацију па смо емотивно ипак дистанцирани, не прилазимо догађају. Волели бисмо да нам се то некако савременије представи. Онда бисмо могли нешто да осетимо.

И данас мученици за веру страдају. Исламски терористи у Ираку убијају цела села која не желе да се одрекну Христа. Одсецају главе. И у рату у Босни су муџахедини то радили. Свакодневно упијамо преко медија детаље о страдањима невиних жртава.

Гледамо фотографије из ирачког хаоса и не можемо да задржимо поглед пошто је превише реално и ужасно. Била би нам потребна стилизација да бисмо могли дуже да задржимо поглед. И све у свему – остајемо дистанцирани. Враћамо се у сигурност свакодневице, ма како она суморна била. Као да нам циљ више није да будемо „со свету“, него да некако учтиво обљутавимо. Да не упадамо превише у очи.

ni-glave

А све је заправо као што је и увек било. Немамо никакво оправдање за своју малодушност. За увођење разумног минимализма уместо хришћанског максимализма, без кога нема правог живота. Шта је програм да човек усвојењем постане бог ако не максимализам? И чиме се он може разводнити?

Да ли у Цркви свако од нас, који је добио нешто већи дар вере од оних из његове околине, заиста зна колика му је одговорност? Да ли једни друге на прави начин, љубављу, опомињемо на одговорност? Да ли на прави начин предајемо одговорност оцима – свештеницима и владикама? Да ли смо заиста несвесни шта се у свету тренутно дешава? Да ли ишта радимо на јачању структуре Цркве? Да ли се иоле трудимо на обнови парохија, интензивирању живота око Литургије, да ли покушавамо да се концентрични кругови око Литургије што више прошире?

Можда треба дуже и пажљивије да гледамо и „стилизоване“ и „неподношљиво реалне“ призоре око себе. И да преузмемо одговорност за свет који се суновраћује. Можда не први пут у историји, али никад се не зна кад ће бити последњи.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Поштованом ђакону Илићу, молио бих објашњење за реченицу:
    „Да ли на прави начин предајемо одговорност оцима – свештеницима и владикама? “
    Вјерујте да ми није јасна ова реченица.Осјећам се ускраћеним јер не разумијем, и није ме стид да питам шта је „писац стио да каже“.

  2. Владика, па свештеник, који нека врста његовог изасланика и директно му одговара, приликом рукополежења морају од Народа Божијег да буду проглашени достојним. Том врстом „гласања“ потврђује се хиротонија. Тиме се (и наравно самим чином рукополагања – успостављањем директног континуитета са Христом и апостолима) епископ (па свештеник) успоставља као глава сабрања. најодговорнији. Ми им предајемо већу одговорност у оквиру Цркве коју сви заједно сачињавамо.. Такође током њиховог пастирског рада једино ако функционишемо као заједница и ако утичемо на свештеника као најближег све се одвија како треба. Ако ми у потпуности као Народ Божији заборавимо на своју одговорност и на то да смо је у великом делу делегирали свештенику, ако пустимо да се све одвија као професионална организација оних који су плаћени за свој посао, неминовни су поремећаји у црквеном животу.

  3. Хвала на објашњењу.Бојим се да се народ ништа не пита. Нити нас црква пита, нити се ми бунимо што нас не пита…Можда мало преко Црквеног одбора вјерници имају неки утицај, а то је само на нивоу парохије.

  4. Док се то не промени нећемо имати црквену обнову. А без ње ни праву социјалну обнову.

Оставите коментар