Поводом текста „Владика у мисији помирења“, „Вести“, 15. 8. 2014.

Прелиставајићи дневну штампу наишао сам на један чланак, због ког сам прво био зачуђен а потом и забринут. Наиме реч је о чланку: „Владика у мисији помирења“, објављеном у „најтираженијем дневнику дијаспоре Вестима“ 15. августа 2014, на страни 14, а потписаном од А. К. Ево шта ми је, као пажљивом читаоцу запало за око.

Насловна страна “Вести” од 15. 8. 2014. (Кликните на слику за увећање)

Прво што ме је зачудило јесте фотографија на насловници која не одговара личности о којој се говори, на фотографији је лик новоизабранога владике средњоевропског Сергија а у тексту је реч о Епископу аустријско-швајцарском Андреју. Да проблем буде комплекснији, поставља се питање ако већ писац чланка не зна како онај о коме пише изгледа, како је могуће да уредништво „Вести“ такође исто не зна, а на страни 13. објављен је текст под насловом: „Епископ Андреј у Амбасади Србије“ – где је такође објављена фотографија владике Андреја, али овога пута је заиста његов лик на фотографији (похвала за чланкописца А. Б., који зна о коме пише).

Епископ Андреј (Извор: СПЦ)

Да ли је реч о штампарским грешкама, или о незнању? Да је грешка на једном месту могло би се говорити о штампарским грешкама, а како то овде није случај можемо слободно рећи да је реч о незнању. Наиме, чланкописац А. К. не зна да се Св. Тројица пише великим почетним словима, па час пише великим час малим реч Тројица. Он такође и речи Света Литургија, час пише малим а час великим словима. Било би пожељно да се за неки правопис определи, макар то био неки његов, па да му буде у своме тексту доследан.

Током писања чланка, како разумемо (ДВ), чланкописац жели да читаоцима пренесе информације о конкретним збивањима не наводећи изворе (што не би требало да постане пракса у новинарству, које претендује да буде озбиљно). Али потписнику ових редова је добро познато да су поједини делови реченица па и читаве реченице преузете са сајта Храма Успенија Пресвете Богородице у Цириху (www.pravoslavnacrkva.ch). Но, жалосно је да преузето није стављено под знаке навода, са назначењем одакле је преузето. То беше некад пракса у новинарству док су се њиме бавили писмени и високо образовани попут знаменитог Властимира Петковића, који је оставио лепог трага у дијаспори.

Страна 14. “Вести” од 15. 8. 2014. (Кликните на слику за увећање)

Подразумева се да новинар-чланкописац не мора да буде стручњак за области о којима пише, али се такође подразумева да се исти бар мало потруди и упозна неке основе како му се не би поткрале следеће грешке:

1. Говор о некаквим вечерњим Литургијама, које Православна Црква не познаје (истине ради, осим ако се не говори о оним великопосним службама или Василијевим Литургијама, које се ретко служе, што овде не би требао да буде случај).
2. Постоји и велика нејасност око места где ће служба бити, јер је у последњем пасусу чланка то питање доста конфузно обрађено.

Са великим жаљењем морамо приметити да ни писменост ни исправност информација не красе овај чланак, па стога слободно закључујемо да је чланак могао да буде коректан а да то нажалост није. Надамо се да ће овај деманти, ако редакција „Вести“ буде довољно одговорна према својим читаоцима па га објави, послужити као наук да се поведе мало више рачуна о ономе што се објављује, на заборављајући да су новинари у сретна времена били ти који су народ учили писмености. Књиге су некада биле скупе и не свакоме доступне, па је једини учитељ писмености многима била штампа, која се тада могла хвалити писменим и образованим чланкописцима, а на славу редакције!

Димитрије С. Врцаловић, књигољубац

Швајцарска

П.С. Верујемо у добронамерност чланкописца, али га и уверавамо: „да пут неистина или полуистина није прави пут помирења!“

Држећи се прокламованог начела разномислија, „Стање ствари“ објављује овај прилог/деманти јер је редакција франкфуртских „Вести“ одбила да га штампа.

Categories: Разномислије