Аустроугарска објава рата Србији 1914. године

На данашњи дан, пре сто година, Аустроугарска је објавила рат Србији.

telegram-objava-rata-srbiji

У телеграму је писало:

„Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом (у потпису министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертхолд).”

Аустроугарска објава рата је иначе стигла на начин на који никада раније једна земља није објавила рат другој – поштом, тако да су је сви могли прочитати. Никола Пашић, председник српске владе и министар иностраних послова, примио ју је у нишком хотелу „Европа”, док је ручао. Поштар који му је уручио ратну објаву касније је посведочио да су прве Пашићеве речи биле: „Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи.”

Због необичног начина на који је стигла аустроугарска депеша многи, у првом тренутку нису поверовали у њену аутентичност. Ово тим пре што се становништво, мада је знало да је рат на помолу, и даље потајно надало да до оружаног обрачуна неће доћи. Зато је наслов ванредног, бесплатног издања „Политике” од 28. јула, објављен преко целе стране гласио „Рат није објављен”. Нажалост, још истог дана показало се да је депеша која је стигла из Беча – истинита. Аустријски монитори (ратни бродови ) отпочели су 28. јула увече бомбардовање Београда које је без престанка трајало наредних седам дана. То бомбардовање било је увод у рат, највећи које је човечанство до тада видело…

(Политика, 25. 7. 2014)

Василиј Штрандман: Аустроугарски телеграм са објавом рата Србији

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanДругу ноћ, Зарин и ја смо проводили у раду и полусну. Следећег јутра смо завршили дешифровање телеграма, а онај Сазоновљев је приближно одражавао размену мишљења међу европским кабинетима. Сазонов је јављао да је „…енглески посланик сер Џорџ Бјукенен, по налогу своје владе, питао да ли смо сагласни да Енглеска преузме иницијативу за сазив представника Француске, Немачке и Италије у Лондону, како бу учетворо размотрили излаз из настале ситуације. Одговорио сам посланику да су моји директни преговори са аустроугарским послаником успешно започели, али да још немам одговор на заједничку анализу ноте. Ако наша директна разјашњавања с Бечом не успеју, спреман сам да прихватим енглески, или било који IIи предлог који би могао да мирно реши конфликт. Међутим, желео бих да отклоним неспоразум који се увукао у одговор француског министра правде – тј. заменика министра иностраних послова који се још није вратио са пута у Русију, предат немачком посланику. Ако се ради о некаквом утицању на Русију у смислу њеног смиривања, ми то унапред одбијамо; од самог почетка конфликта  смо заузели став у коме ништа не можемо променити, јер већ излазимо у сусрет свим прихватљивим захтевима Аустрије.“ 

Као неку врсту појашњења овог телеграма, Сазонов је обавештавао руске посланике да „одговор који је Пашић уручио барону Гизлу превазилази сва наша очекивања својом умереношћу и спремношћу да Аустрији пружи најпотпуније задовољење, осим у случају да она тражи изговор за експедицију против Србије“.

Исте ноћи, из Лондона су стигле вести да, по речима Греја, српски одговор превазилази по умерености и попустљивости све  што се могло очекивати. Из тога је Греј извукао закључак да је Русија, вероватно, саветовала Београду да пружи задовољавајући одговор и претпостаљао да тај одговор треба прихватити као добру базу за мирна решења. Из Рима је добијен телеграм да се маркиз ди Сан Ђулијано изразио у смислу да ако неки аустријски захтеви, чак и уз жељу српске владе, Србија не може да прихвати, неће се догодити ништа посебно ни ако их прихвати – с тим да их касније не испуни:  “mais  questce que cela fait que la Serbie accepte, quitte de ne pas remplir ce quelle avait accepté”.

Пред ручак – требало је, ипак, и хранити се – отишли смо до конака, како бисмо бившем посланиковом батлеру, Италијану Бењамину, кога сам узео у службу, дали директиве да за канцеларију уреди макар део просторије. Око један поподне пошли смо у [нишки] кафе „Европу“, где се за јело окупљаo цео дипломатски кор и министри. Време је било дивно и дипломате су се сместиле напољу око великог стола постранце. Поред мене је сео немачки посланик, барон Гризингер, који је настављао да тврди како нема никакве инструкције из Берлина. Полушапатом ми је објаснио да се ћутање Берлина може протумачити као добар предзнак у корист очувања мира. Пашић, са супругом Ђурђином и кћерима Даром и Павом, седео је за посебним сточићем, скоро се додирујући с нама.

Око 2 сата, кроз капију ресторанске баште, коју сам видео, ушао је поштар и пришавши Пашићу, извадио из торбе телеграм. Пашић га је узео, и прегледавши садржај, прекрстио се и пружио га мени. У телеграму, гроф Берхтолд је из Беча јављао да је „аустроугарска влада, не добивши задовољавајући одговор од Србије на своју ноту од 23. јула, принуђена да штити своје интересе и одсад се налази у ратном стању са Србијом“. Не говорећи суседима ни речи, вратио сам телеграм Пашићу и пошао у Чахотинов стан да без одлагања пошаљем телеграм свом министру. Тек што сам успео да то извршим, дошао ми је секретар министарства спољних послова, Магазиновић, са извештајем од Пашића да је у Крагујевцу Врховна команда добила IIи примерак истог Берхтолдовог телеграма и да се међу министрима родила сумња, не ради ли се можда о провокацији, или мистификацији, која би за циљ имала да Србе изазове да повуку неопрезне потезе. Телеграфски је наређена истрага о пореклу ових двају телеграма. Сматрао сам да ми је дужност да известим Сазонова и о овом слабом трачку наде. Међутим, сумње су трајале кратко. Следеће ноћи, аустријске трупе су започеле паљбу по српској обали Дунава, испрва код Смедерева, а затим и бомбардовање незаштићеног Београда. Око 11 сати увече, Срби су морали да минирају железнички мост на Сави, који је спајао Београд са Земуном.

Тог дана, касно увече 28. јула, био ми је донет и шифровани телеграм од Сазонова, који је путовао дуже од једног дана. У њему се налазио следећи одговор цара Николаја II на телеграм краљевића регента Александра: „Ваше Краљевско Височанство, обративши ми се у изузетно тешком тренутку, нисте се преварили у односу на осећања која гајим према Вама, као и о мом срдачном расположењу према српском народу. Садашње стање ствари привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја влада улаже све напоре како би се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће се Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће пренебрећи ништа што би довело до решења које би, уз очување достојанства Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док постоји и најмања нада за избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то, да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије.“

Било ми је наређено да телеграм доставим адресату. Узимајући у обзир позни час када је дешифровање завршено, одлучио сам да сачекам до јутра у нади да ће, можда, краљевић регент током ноћи стићи у Ниш. Али, моја очекивања се нису испунила, па сам како би се избегло даље одлагање, одлучио да телеграм предам Пашићу. Без обзира на јако рани час, Пашића сам већ затекао у његовом службеном кабинету. Прочитавши на брзину телеграм, он се, како ми се учинило, у први мах скаменио, а затим га је захватило ванредно узбуђење. Прекрстио се, и казао: „Господе, Велики, Милостиви Руски Цар.“ Устао је из фотеље, пришао ми, загрлио ме и изљубили смо се. Из очију су му текле сузе. Такво испољавање душевне потресености човека чији је цео живот био тешка школа самосавлађивања и уздржаности и који се у прошлости више пута суочавао са смрћу, могу послужити као доказ колико је током протеклих дана била велика његова душевна напетост – јер, на коцки је стајао опстанак његове вољене и драге Србије. Телеграм Његовог Величанства Императора је пружао не само наду, него и потврду исправности чврстог ослањања на Русију. Мада се долазак краљевића регента очекивао тек предвече, садржај царевог одговора је одмах био телефонски пренет у Крагујевац. До ноћи ми је стигао телеграм захвалности краљевића регента Његовом Величанству Императору, овог садржаја: „Дубоко дирнут телеграмом којим је Ваше Величанство благоизволело да ме јуче обрадује, журим да Вашем Величанству од свег срца изразим захвалност.  Молим Ваше Величанство да буде уверено да су  срдачни односи које Ваше Величанство испољава према нашој земљи за нас особито драгоцени и да нам испуњавају душе надом да је будућност Србије, која је постала предмет благонаклоне заштите Вашег Величанства, обезбеђена. Тешка времена не могу а да не ојачају везе дубоке оданости којима је Србија повезана са Светом словенском Русијом, а сви Срби заувек ће сачувати осећања вечите захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства. Александар.“

У манифесту поводом објаве рата Аустроугарске Србији, који је краљевић регент издао, закључне речи су позивале народ да свим снагама брани домаћа огњишта и Србију, а 30. јула је одржано свечано отварање Скупштине у Нишу. Краљевић регент је у своје име прочитао престону беседу. На почетку је истакао да место сазивања Скупштине указује на важност текућих догађаја. Затим је следило излагање чињеница из последњих дана: аустроугарски ултиматум, српски одговор, напори краљевске владе де учини све што је у складу са достојанством државе како би се избегао рат, и најзад – оружани напад надмоћног суседа на Србију, уз коју стоји Црна Гора. Прешавши на однос великих сила према конфликту, регент је пре свега подвукао осећања која инспиришу Русију и милостиво саопштење цара Николаја II да Русија ни у ком случају неће напустити Србију. Приликом сваког помињања имена Његовог Императорског Величанства и Русије, салом  у којој се одржавало заседање, проносило се громогласно и одушевљено „Живео“. Изјављене симпатије Француске и Енглеске су такође биле посебно поменуте и изазвале су одушевљено одобравање посланика. Престона беседа се завршавала изјавом о отварању те ванредне седнице Скупштине и изражавањем жеље да се предузму све мере за обезбеђење несметаног рада краљевске владе.

Поводом настанка ванредних околности, Пашићу је било наложено да образује нов кабинет коалиционог типа, који је он успео лако да састави, и у који су ушле све партије главних политичких струја народних маса. Од нових министара, имао сам по први пут прилике да општим са министром саобраћаја Драшковићем („Народна самостална странка“), који се својим јасним мислима и егзактношћу у политичком раду избио у прве редове српских политичара. То је био богато обдарен човек и изгледало је да му судбина спрема истакнуту будућност. Међутим, та очекивања се нису испунила: убрзо после завршетка Првог светског рата пао је као жртва од руку комуниста, против чијих је првих навала почео одлучно да иступа, као тадашњи министар унутрашњих послова.

Тешко је описати расположење тог малог и уважавања достојног народа, који је својим недавним победама украсио своју историју легендарним подвизима. Речи краљевића Александра су оличавале сва осећања и сву убеђеност у коначни успех тог новог претешког искушења. Њему су се сви потчинили уз општу жељу да верно и предано служе својој отаџбини. Људи и партије пружали су једни другима руке. Сви сукоби и распре су били заборављени, а краљевић Александар је био не само регент по свом формалном положају, него и управљач свих духовних снага свог народа. Иза њега је стајао лик његовог остарелог оца, такође хероја историјске борбе Срба за опстанак. А када је краљевић регент објавио спремност Русије олицетворену Императором Николајем II, да неће напустити српску браћу у тренуцима насталих искушења, одушевљење целог становништва Србије је достигло врхунац. Може се са сигурношћу рећи да ће тај народ, без обзира на удес који га је погодио и – како је изгледало – несавладиве препреке, у будућности себи обезбедити слободу и благостање.

Безначајна, али карактеристична цртица историјског тренутка који сам проживљавао, био је лични однос према мени, не само краљевића Александра, његове војне свите и министара, већ и сваког сељака или трговца, који су се при сусрету са мном трудили да истакну сву своју захвалност руском цару и Русији. Истакнути политичар Паја Маринковић, кога сам већ споменуо, пришао ми је и срдачно ми стиснуо руку, желећи да покаже да жали свој испад приликом нашег првог сусрета у Нишу.

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

1 reply

  1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914-18.

    УЗРОЦИ И ИЗБИЈАЊЕ РАТА. Светска политика Немачке, њен економски и поморски развој, антагонизам између Немачке и Аустроугарске на једној страни и Русије на другој на Балкану и трка у наоружавању коју воде два блока, Централне силе (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) и Антанта (Француска, Велика Британија, Русија) створили су у Европи, непосредно по завршетку балканских ратова (1912-13), стање напетости које и најмањи инцидент може претворити у оружани сукоб. Убиство надвојводе и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву Аустро-Угарска је искористила као повод да објави рат Србији 28. јула 1914. Систем савеза повлачи редом различите државе у рат: Немачка је објавила Русији рат 1. августа 1914, а 3. августа Француској; због немачког упада у Белгију, Велика Британија је објавила рат Немачкој 4. августа; Аустро-Угарска је објавила рат Русији 5. августа; Црна Гора је стала уз Србију, док је Италија прогласила неутралност; Јапан је 23. августа ушао у рат на страни Антанте, а Турска 29. октобра на страни Централних сила.

    1914. – На самом почетку рата образовала су се у Европи три фронта: Западни, Источни и Балкански. На Западном фронту Немачка је желела да за кратко време потуче Француску. Немачке трупе, које су нападом преко Белгије заобишле француске одбрамбене линије, после низа успеха заустављене су на Марни (битка на Марни 6-13. септембра 1914). Одвајање трупа за Источни фронт и неуспех у Фландрији зауставили су немачку офанзиву на Западном фронту и довели до дуготрајног позиционог ратовања. На Источном фронту Немци су зауставили руску офанзиву у Источној Прусији (битка код Таненберга 26-31. августа). На аустроугарском делу Источног фронта руска војска је постигла значајне успехе у Галицији и Буковини и заустављена је тек уз немачку помоћ из Шлеске. Немачка противофанзива приближила се Варшави, али је враћена. До краја године дошло је и на Источном фронту до позиционог ратовања. Аустроугарске трупе продрле су на почетку рата у Србију, али су потучене на Церу 12-24. августа и одбачене преко Саве и Дрине. Нови напад присилио је српску војску да напусти Београд, али је она противофанзивом 3-16. децембра тешко поразила и избацила аустроугарске трупе са територије Србије. На Средњем истоку, турски одреди нису успели да зауставе британску војску, која се искрцала у Персијском заливу, заузела Басру и продрла у Ирак (новембар 1914).

    1915. – На Западном фронту су Француска и Велика Британија предузеле офанзиве у Шампањи и покрајини Артоа, али без већих успеха. Немачки напад код Ипра (Немци су по први пут употребили бојне отрове) у мају само делимично је успео. На Источном фронту дошло је до померања на штету Русије све до линије Рига-Прут. Уласком Бугарске у рат на страни Централних сила, Србија је била окружена и истовремено нападнута (6. октобар) од немачких, аустроугарских и бугарских трупа. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем српска војска је била принуђена да се преко Косова и Албаније крајем 1915. и почетком 1916. повуче под најтежим условима. Савезници су је тешко исцрпену и проређену болештинама пребацили на Крф, а касније у Солун. После Србије, прегажена је и окупирана и Црна Гора (јануар 1916). Привучена обећањима пространих територија, Италија је маја ушла у рат против Аустро-Угарске и отворила нови фронт на Сочи, али није постигла успехе. Велика Британија и Француска предузеле су десант код Дарданела (Галипоља), али се операција завршила пуним неуспехом и остаци трупа пребачени су у Солун. У Африци, Британци су у јулу заузели немачки југозапад континента. После више поморских битака, започет је у овој години немачки подморнички рат против трговачких бродова, који је отежао положај Велике Британије, али није битно утицао на исход рата.

    1916. – Већ почетком године Немци су на Западном фронту започели дуготрајну и крваву верденску битку. Француска армија је одбранила Верден, а француско-британска офанзива на Соми, у којој су Британци први пут употребили тенкове, није постигла успехе (јуни-децембар 1916). На Источном фронту руска војска је поново продрла у Галицију и Буковину (Брусиловљева офанзива, марта 1916). После тога ушла је Румунија у рат на страни Антанте, привучена обећањима о добијању Баната, Ердеља и Буковине; немачка офанзива, међутим, избацује је из рата. Италијани су после многих офанзивних покушаја успели да заузму Горицу. На Балкану је образован нови, Солунски фронт, где су српска, француска и британска војска предузеле офанзиву против бугарских снага у Македонији током које је у крвавој бици заузет Кајмакчалан, а крајем године Битољ. Борбе су се водиле и на Кавказу, где су потучени Турци од стране руске војске. Поморска битка између британске и немачке флоте код Скагерака 31. маја завршила се без одлуке. Немачка је објавила рат Португалији (9. март). У Африци, Савезници заузимају немачку колонију Камерун (јануар).

    1917. – Зараћене стране бивају суочене с великим унутрашњим тешкоћама због оскудице намирница и сировина, штрајкова и незадовољства. У Русији то доводи до фебруарске револуције (8-12. март) у којој је збачен цар, али је привремена влада наставила рат. На северном делу Источног фронта Немци су заузели Ригу (3. септембар). Победа октобарске револуције (7. новембар) довела је до изласка нове, Совјетске Русије из рата (примирје с Немачком је склопљено 15. децембра 1917, а мир у Брест-Литовску 3. марта 1918). На Западном фронту Савезници су предузели велику офанзиву на Ени и у Шампањи (април-мај 1917), која је остала без већих резултата. Британска офанзива у Фландрији (мај-децембар 1917) заустављена је. Италија је доживела тежак пораз од немачке и аустрогарске војске код Кобарида (24. октобар), њена војска одбачена је до реке Пијаве а у ропство је пало 300.000 италијанских војника, тако да су Италији у помоћ морале доћи француске и британске јединице. У окупираној Србији избио је 21. фебруара Топлички устанак против бугарских и аустроугарских трупа, који је угушен 25. марта. На Солунском фронту се у борбе укључују и Грци након што је Грчка објавила рат Немачкој (25. новембар), али не долази до већих операција. На Средњем истоку, Британци су у Месопотамији уништили турску војску која је бранила Багдад и заузели овај град (11. март) а и у Палестини су пробили турске одбрамбене линије и заузели Јерусалим (9. децембар). Балфуровом декларацијом од 2. новембра Британци обећавају стварање јеврејске државе у Палестини. САД улазе у рат на страни Антанте (2. април), што је имало одлучујући утицај на даљи ток рата. И Кина је објавила рат Немачкој (14. август). Током године јављају се поред многих штрајкова и побуне у немачкој и аустроугарској морнарици.

    1918. – Унутрашње тешкоће код Централних сила се појачавају (у фебруару устанак морнара у Боки которској), али догађаји на истоку (мир у Брест-Литовску марта и капитулација Румуније 7. маја 1918) омогућавају бацање немачких снага на Западни фронт, где Немци предузимају офанзиву на Соми и Оази (март-април) али су одбијени. До средине године предузели су офанзиве у Фландрији, на Марни и у Шампањи без резултата. Савезници, који су 26. марта формирали јединствену команду именујући Фоша за главног заповедника, преузимају иницијативу. У јулу и августу су се Немци морали повући код Марне и Ене и почетком септембра на Сигфридову линију. На Солунском фронту је српска војска, заједно са савезничким јединицама, под командом Франш д’Епереа кренула у незадрживу офанзиву 15. септембра пробивши истог дана бугарске линије у Македонији. Бугарска је 29. септембра капитулирала, а до почетка новембра ослобођене су Србија и Црна Гора. Септембра је савезничка офанзива на западу потисла Немце са Сигфридове линије, а почетком новембра избила је револуција међу морнарима, а затим је захватила готово читаву Немачку. Немачка је принуђена да 11. новембра потпише капитулацију. Аустро-Угарска је 3. новембра склопила примирје са Италијом у Падови.

    ЖРТВЕ И МИРОВНИ УГОВОРИ. У рату је погинуло 8 милиона војника. Главни мировни споразуми су из Нејиа, Рапала, Сан-Жермен-ан-Леа, Севра, Тријанона и Версаја.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s