Василиј Штрандман: Аустроугарски ултиматум Србији 1914. године

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanСвој јутарњи извештај од 23. јула [1914. године], завршио сам овако: „Узимајући у обзир све горенаведено, са сигурношћу се може казати да ће краљевска влада поводом очекиваног аустроугарског наступа у Београду, изаћи у сусрет свим могућим захтевима који су ма и најмање у складу са достојанством самосталне државе“.  

Већ неколико дана пре тога, уз сагласност Људмиле Николајевне, одлучио сам да посетим бароницу Гизл, сматрајући да је учтиво да јој захвалим за њено брижно опхођење према кћери мог покојног посланика, али под тим изговором и да се потрудим да се видим са бароничиним супругом, како бих са њим поразговарао о темама које су забрињавале не само Београд него и Петербург. Због велике нагомиланости послова, пошло ми је за руком да ту намеру остварим тек у среду, 22. јула, тј. пред завршетак малопре наведеног извештаја Сазонову.

Тог дана примила ме је бароница Гизл; извршио сам свој програм разговора. Спремајући се да пођем, упитао сам да ли јој је супруг код куће и да ли би могао да ме прими. Она се радо одазвала мојој жељи, и кроз неколико минута сам ушао у лични кабинет барона Гизла на горњем спрату зграде мисије. После уобичајеног поздрављања и помињања тешких и мучних тренутака Хартвигове смрти, прешао сам на питање о новинској кампањи која је уносила све већи немир у политичке и друштвене кругове у Србији, а узнемиравала је духове у Петербургу, па и у целој Русији – о чему сам добио и директне податке од мог министра спољних послова. Уз израз несхатања на лицу, Гизл ми је одговорио да преувеличавам значај штампе и да апсолутно нема основа за узнемирење. Прекинуо сам га, не дозволивши да заврши реченицу и додао да је тон аустроугарске штампе такав да даје пуно основа да се у томе види унапред замишљени план за припрему јавног мнења за предстојећи рат. Барон Гизл ме је поново почео умиривати и молити да не придајем погрешно значење ономе што новине пишу, а затим је, замисливши се за тренутак и погледавши у страну, рекао да ће српској влади, уосталом, бити уручена note anodine (невина нота)“ на коју ће српска влада дати одговор и тиме ће се све завршити. На моје питање шта ће та нота садржати, неодређено је одговорио овим речима: „Ништа страшно“. Очигледно желећи да избегне даља распитивања, питао ме је да ли је Пашић у Београду, а сазнавши да није, интересовао се када ће се вратити као и ко га из владе у том тренутку замењује. Казао сам да је то министар финансија Пачу, а о томе колико дуго ће Пашић одсуствовати, ништа нисам могао рећи. Затим сам се поново вратио на тон штампе, приметивши да из општих фраза које сам тек чуо, немам умирујући утисак. Одговорио је: „Јако ми је жао, али све ће се добро завршити.“ Стојећи и опраштајући се, казао сам му следеће: „Ви, наравно, можете знати где ће рат почети, али нико не може знати где ће се он завршити“. Његов кратак одговор је био: „У овом тренутку нема ни речи о рату“*

* Фуснота: О тој мојој посети Гизл у својој књизи успомена под насловом “Zwei Jahrzehnte im Nahen Osten…” не говори ништа, а то је вероватно због тога што није желео да призна своју грубу превару. Осим тога, свакоме мора бити јасно да би ми онакво понашање какво он у својој књизи приписује Љ.Н. Хартвиг и мени у тренутку смрти њеног оца – да смо, наводно, чак тражили трагове отрова у пепељари, одузело могућност да посетим не само њега него и бароницу Гизл. Сачувао сам писмо Људмиле Николајевне Хартвиг од 27.Х.1927, која ми је поводом Гизлове књиге писала да се радује мојој одлуци да оповргнем његове одвратне оптужбе. Писала ми је: „…са мном није био никакав секретар, јер су Зарин и румунски секретар Ђураско, који су код нас вечерали, одмах после вечере отишли у биоскоп, где сте били и Ви – а у аустријску мисију сам се одвезла сама. Осим двојице Високих Гостију, који су ми дошли после вечере, није било ни живе душе. Када сам ушла у аустријску мисију, одмах сам видела тату мртвог у кабинету на дивану; ту сам се укочила, не схватајући ништа. Прва је у собу утрчала бароница Гизл и плачући ме загрлила, а Гизл ми је турао под нос цигарету са речима: `Voila, voila, voilala cigarette qu`il a fume, c`est la sienne (Ето, ето, ето – цигарета коју је пушио, то је његова)`. На све то сам гледала врло хладно, а убрзо затим сте стигли Ви. Веома је чудно да човек, када га нешто такво `тресне по глави` може да прави неке политичке сумње. `Toutcela pouvait venir plus tard (Све ово може касније да се врати, тј. постане актуелно)`. Подсетите се затим још једне појединости: на једном од првих опела на коме се тај „красни пар“ појавио, видели сте, када ми је бароница Гизл пришла у нашој сали, како сам јој стисла руку и рекла: `Merci beacoup pour tout ce que vous avez fait pour moi (Много Вам хвала за све што се учинили за мене)`. Она је после по граду причала: `Comme je suis heureuse de ces paroles de Mademoiselle de Hartwig, qui m` enlèvement un poids de mon cœur (Колико сам сретна због тих речи госпођице де Хартвиг, које ми скидају терет са срца)`. Наравно, Срби никада не би прогутали , па чак ни ради Хартвига или Русије,  ону пилулу коју су их хтели натерати да прогутају (тј. да прихвате ултиматум у целини), а и тата тешко да би их могао саветовати да то учине.“

Ове завршне речи су се односиле на Гизлово жаљење у књизи поводом Хартвигове смрти, јер би овај по његовом мишљењу могао да натера Србе да прихвате ултиматум.

 

Враћајући се у мисију, смишљао сам текст телеграма о тек обављеном разговору. На основу информација које су долазиле из Беча, Берлина и Софије, био сам неодлучан око саопштавања Сазонову умирујућих Гизлових убеђивања. Унутрашњи глас ми је говорио да ме Гизл  вара.

Први секретар Саблер ми је писао из Софије да цар Фердинанд, очигледно по инсистирању Беча, жели да подвуче свој однос према Русији и нарочито да се отараси њега – Саблера, кога је због нечега такође мрзео. Добијена су обавештења да је из двора наређено да се према члановима руске мисије примењују провокативне мере, вређајући их чак и на улици. Писао је да је Савински добио анонимно писмо у коме је речено да је од стране руске мисије и у име Малинова и Тодорова начињен предлог да се убију председник министарског савета Васиљ Радославов и Генадијев. Анонимус је истицао да се обавезује да изврши тај акт за 100.000 лева, јер предложених 50.000 није довољно да би се обезбедиле породице учесника за случај ако овај не успе да изврши самоубиство.

Узимајући све у обзир, дао сам предност томе да се следећег јутра претходно информишем у министарству спољних послова да ли има неких нових вести из Беча. Међутим, моја упорна распитивања, без обзира на понављане разговоре са министарством спољних послова су остала без резултата.

Око 12 сати сам се одвезао на пријем у турску мисију, како бих по обичају турском посланику честитао султанов рођендан. У балканским земљама, обичај узајамног честитања националних празника се одржао дуже него у IIм земљама. У нашој мисији такав пријем би био луксузнији и служило би се обилно послужење. У турској мисији су сервирали шампањац и бисквите. Опремивши се чашом, сваки гост би прилазио посланику и пио за здравље Његовог Величанства Султана, а затим и за његовог представника – у овом случају весељака Џевад Беја, омиљеног у друштву. Ја сам се надао да искористим тај случај како бих добио информације о расположењу Аустријанаца, које су ме занимале. Нико ми ништа суштински није могао саопштити, а аустроугарски посланик је већ био пре мене, остао врло кратко и отишао заједно са војним аташеом, потпуковником Гелинеком, који га је пратио.

Преко дана сам у канцеларији мисије  прионуо на састављање телеграма министру у Петербург о моме разговору са бароном Гизлом. У нацрту телеграма знатно сам ублажио умирујуће Гизлове тонове, а у осталом делу сам дао „фотографски“ снимак нашег разговора. Па ипак, нисам имао прилике да пошаљем телеграм. У 6 сати и 20 минута зазвонио је телефон, и курир Иван Гајевић ми је рапортирао да ме министар Пачу моли да одмах дођем важним послом у министарство. Лазу Пачуа сам затекао у оном истом кабинету у коме је Пашић увек примао дипломате. У руци је држао папир канцеларијског формата од неколико страница писаних машином. Објаснио ми је да је аустријски посланик ујутро молио да се види са Пашићем – а уз то је и сâм одредио час пријема, 4 сата поподне. У Пашићевом одсуству, Пачу је одговорио да га он може примити у назначено време. Али, уместо Гизла је дошао један од секретара аустроугарског посланства који је саопштио да ће његов посланик стићи тек у 6 сати по подне и молио је да га обавезно прими. То је било речено без извињења и у заповедном тону. Затим ми је Пачу, посадивши ме у фотељу, пружио папир и казао: “Прочитајте, то је ултиматум који ми је малочас предао аустријски посланик“. То је била та note anodine (невина нота)“ коју ми је Гизл споменуо претходног дана. Читајући је, нисам веровао својим очима, па сам нека места поново прочитавао, како бих се уверио да не грешим. Када сам добијени документ прочитао до краја, Пачу је,  не питајући ме за мишљење, казао да је рат очигледно неизбежан и тешко је уздахнуо: „Рок је свега 48 сати, а Пашић и неки II министри нису у Београду. Већ сам наредио да их телефоном пронађу, али не могу се очекивати пре сутрадан ујутро. Аустријски посланик ме је упозорио да му је наређено, ако не прихватимо све захтеве без изузетка, да са свим персоналом мисије напусти Београд“. Оћутавши неколико секунди и гледајући ме у очи, замолио је да мом министру спољних послова пренесем „молбу“ за заштиту Србије. Ниједна српска влада – наставио је – не би могла да се сагласи са постављеним захтевима! Тек тада ме је упитао шта ја лично мислим о добијеној ноти. Без околишања сам му одговорио да је она у мени изазвала веома депримирајући утисак и да ми се рат чини неизбежним – али да је српска влада обавезна да у свом одговору иде до крајњих граница попустљивости, јер се само на тај начин могу задобити пријатељи који ће се изборити за омекшавање изнетих захтева и на крају за мирно решење конфликта, ако је то и најмање могуће. Он је казао: „Да, наравно, ми ћемо тако и урадити, а Пашић ће пронаћи одговарајуће изразе како би нашем одговору придао предусретљивост са којом ћемо изаћи у сусрет свим законитим захтевима Беча“. Опраштајући се, замолио сам га да има у виду да ће од одговора Србије на ултиматум зависити њена будућност.

Пачу ми је предложио да копирам ултиматум и позвао је секретара, који ми је помогао, диктирајући следећи текст. Мада је и иначе познат, цитирам га дословно у преводу. Мишљења сам да овај документ дипломате треба стално да имају на уму, јер он је изразит пример политичке подлости*:

Фуснота: Следећег дана, приликом предаје текста ултиматума С.Д. Сазонову, у ноти адресираној царској руској влади, било је додато да је аустроугарска влада, у циљу потврде података изнетих у ултиматуму «спремна да стави на располагање руској царској влади досије који баца светло на српске интриге и на односе који постоје између тих интрига и убиства од 28. јуна».

Нисам сумњао у то да је Аустроугарска одлучила да искористи изговор који јој је пружен – на основу тога што су злочинци били Срби – како би на плећа српске владе натоварила одговорност за сарајевско убиство. По њиховом рачуну, то је отварало пут за свођење рачуна са Србијом која је била препрека Германству на његовом путу према југу. Био сам први странац коме је било суђено да се упозна са садржајем овог заиста одвратног документа, документа који је отворио провалију између садашњости и будућности. Осећао сам, и схватао да је настала ужасна катастрофа, али нисам, наравно, могао предвидети да ће она добити такав заокрет који ће угрозити скоро потпуним уништењем цивилизованог човечанства.

У мисији сам, заједно са Зарином, одмах започео шифровање телеграма министру о аустроугарском ултиматуму који је добила српска влада, као и о молби Пашићевог заменика, Пачуа, Русији да прими Србију под своју заштиту. Осим тога, пренео сам кратак садржај ултиматума, а затим и сам текст ултиматума – јер сам сматрао да није добро слати га нешифрованим телеграмом, како би се избегло његово директно разглашавање, што је могло да омете његово толико пожељно ублажавање.

Моји телеграми су гласили: „Молим хитна упутства. Тек што је сада, вечерас у 6 сати, аустријски посланик предао Пашићевом заменику, министру Пачуу, ултимативну ноту своје владе, која даје рок од 48 сати за прихватање њених захтева. Гизл је усмено додао, уколико се у року од 48 сати не прихвате сви захтеви, наређено му је да са персоналом мисије напусти Београд. Пашић и други министри, који су отпутовали на предизборну кампању, позвани су натраг и у Београду их очекују сутра – у петак, у 10 сати изјутра. Пачу, који ми је саопштио садржај ноте, моли заштиту Русије, и каже да ниједна српска влада не би могла да пристане на постављене захтеве.“

Затим сам укратко пренео садржај ултиматума. Телеграфисао сам: „Аустријски ултиматум започиње помињањем изјаве коју је српски посланик у Бечу учинио 31. марта 1909. године о томе да српска влада нема претензије према суседној монархији у вези са анексијом Босне и Херцеговине и да признаје насталу ситуацију. Надаље, наводе се догађаји током последњих година, који су сведочили да српска влада није ништа предузела како би у својој држави сузбила непријатељске тенденције против Аустрије, а чија последица је била сарајевско убиство. Затим нота говори о признањима која су учиниле убице, што указује на Београд као на жариште завере у коју су умешани српски официри и чиновници – у првом реду `Народна Одбрана` и пограничне власти, који су помагали преношење преко границе бомби крагујевачке производње, као и браунинга. Услед немогућности да се такво стање даље подноси, аустроугарска влада предлаже српској влади да 26. јула у српском званичном органу објави следећу изјаву коју цитирам из свог телеграма под бројем 3, а такође да истог дана одштампа ту изјаву у краљево име, као наредбу војсци. Осим тога, захтева да се српска влада обавеже да испуни диктат формулисан у 10 тачака, које наводим у телеграму под тачком 4. У прилогу ноти, налази се преглед резултата сарајевске истраге, што служи као основа за овај наступ.“

Рад на шифровању ових телеграма је био толико обиман да сам морао да укључим и своју жену и кћер покојног Хартвига. Око 10 сати увече курир је јавио Људмили Николајевној да је краљевић регент дошао и очекује је у салону. Кроз неколико минута она се вратила и молила ме да одем код ње, где ме је краљевић Александар очекивао да разговарамо о добијеном ултиматуму.

Краљевић је био веома узбуђен; одмах ме је питао шта мислим о том документу и  да ли сам га видео. Казао сам: “Да, читао сам га у Пачуовом кабинету, а сада радим на његовом шифровању за министра спољних послова Сазонова. Што се садржаја тиче, веома је оштар и оставља мало наде за мирно решење конфликта. Али зато,  и тим пре, ако се ултиматум заиста не може у целини прихватити, како ми је одлучно рекао Пачу, неопходно је ићи чак и на наизглед немогуће уступке. Од тога зависи судбина Србије.“

Краљевић је одговорио: „У праву сте. А, да знате, да сам на њиховом месту, и ја бих вероватно тако исто поступио, следећи вечиту политику Беча, прожету мржњом и систематском злонамерношћу према нама. Осим тога, привлачи их и то што смо сами и слаби.“

Следеће краљевићево питање је било: „А шта ће учинити Русија?“

Одговорио сам: „Званично, не могу ништа рећи, јер ултиматум још није познат у Петербургу и ја немам никакве налоге.“

Краљевић је затим упитао: „А које је Ваше лично мишљење?“

Ја сам одговорио: „Моје лично мишљење се може заснивати само на прошлости, тј. на општим и непроменљивим усмерењима  руске политике. Када самосталност балканских држава није била у опасности, Русија је ишла на уступке и повлачила се. Тако је било током анексионе кризе, као и прошле, 1913. године по питању српског излаза на Јадранско море. Међутим, када је претила опасност губитка самосталности балканских држава, било да су словенске, или православне, Русија то није дозвољавала и ишла је до крајњих граница супротстављања – као што је било у случају Грчке, 1821. године и Србије после турске победе код Алексинца 1876. године,  а неколико месеци касније, у априлу 1877. године, у случају заштите Бугара. Како ја просуђујем, овај ултиматум, који у себи носи знаке Форгачеве непомирљивости, јесте претња суверенитету Србије, па због тога, узимајући у обзир преседане, може се претпоставити да ће Русија рећи своје у Вашу заштиту.“

Следеће краљевићево питање је било: „А шта нам је чинити?“

Размисливши, одговорио сам: „Треба телеграфисати цару.“

Краљевић је одмах реаговао: „Да, краљ, мој отац, ће телеграфисати. А шта треба рећи?“

Рекао сам: “Треба саопштити оно што се догодило, дати процену ситуације и молити за помоћ. Што се тиче питања о томе ко би требало да телеграфише, по мом скромном мишљењу, тај телеграм би требало да потпише Ваше Краљевско Височанство, а не краљ.“

Краљевић је оштро упитао: „А зашто то?“

Ја сам му одговорио: „А зато што цар Вас познаје и воли, а краља Петра слабо познаје, па Ваше речи и апел за помоћ могу имати јачи одјек него обраћање Његовог Величанства, Вашег оца.

Краљевић је поновио питање: “Зар Ви стварно тако  мислите?” 

Одговорио сам: „Да, стварно тако мислим, јер сматрам да би тако било боље, али не могу, наравно, да гарантујем за оно што ће следити, јер све што сам казао јесте само моје лично мишљење које није засновано ни на каквим упутствима. Његово Величанство Господар Император није тек онако казао директору Пажеског корпуса, када сте у њега ступали, да се према Вама односи као према Његовом сину.“

Нешто мекшим тоном, краљевић је одговорио: „Добро. Сутра ујутро стиже Пашић. Разговараћу с њим и саопштићу Вам одлуку.“

На крају разговора споменуо сам краљевићевог течу – краља Виктора Емануела, коме би исто тако било корисно послати одговарајући телеграм. Ради појашњавања своје мисли, указао сам на посебан положај Италије у склопу Тројног савеза и на одсуство њене потпуне солидарности – у сваком случају са Аустроугарском. Краљевић је на то одговорио да ће и о томе разговарати с Пашићем.

Опраштајући се у знатно бољем расположењу, краљевић ми је казао да ће у сваком случају бранити Србију и још једном ме је замолио да пренесем царској влади његову жарку молбу за хитно слање обећаног наоружања. Учинило ми се да је краљевић почео да сумња у ту пошиљку. Тишим гласом, додао је да је то било одлучено још пре месец дана! Обећао сам да ћу поново телеграфисати министру о 120.000 пушака и осталој војној опреми – а то сам те исте ноћи посебним телеграмом и учинио.

У свом кратком извештају Сазонову о разговору с краљевићем, писао сам ово: “Престолонаследник је малочас, касно увече, дошао у мисију како би изразио своје очајање поводом аустријског ултиматума; за државу која има и најмање осећање свог достојанства он не види никакву могућност да се ултиматум у целини прихвати. Његово Височанство ми је казао да све своје наде полаже у Императора  и Русију – једино њихова моћна реч може спасти Србију. До Пашићевог повратка, сутра у 5 сати ујутро, он неће доносити никакву одлуку. Он сматра нарочито увредљивом тачку 4 и оне у којима се инсистира на уласку аустријских агената у Србију. Скренуо сам краљевићу пажњу на то да је у овом тренутку неопходно усмерити све напоре на добијање у времену. Сматрао сам да ми је дужност да искажем мисао о могућности да се краљевићев теча, краљ Италије, придобије за посредничку улогу.“

После краљевићевог одласка, наставио сам рад на шифровању телеграма. Целог претходног дана у граду је владала загушљива врелина која је деловала депримирајуће на ионако напете живце. Око поноћи, ударило је снажно невреме које је трајало скоро до зоре. Удари грома су се чинили као злокобни предзнаци политичке буре која се приближавала, а непрестане муње и громови су резали слух и вид. Утисак је био толико јак да смо више пута прилазили прозору – па смо се чак и распитивали да није гром ударио у други део куће и да није негде у суседству дошло до пожара. Тек у 5 сати изјутра, ветар је растерао облаке над Београдом и српска престоница се после немирне ноћи пробудила у тешком расположењу. Одморио сам се само један сат, и од 7 сати изјутра, опет сам био на послу у канцеларији мисије. Крајем осмог сата, курир Иван ми је јавио да је Пашић стигао. Примио сам га у мом малом кабинету у канцеларији мисије, који је био на углу куће и имао прозоре у башту, а зид му је био окренут према ондашњој Девојачкој улици, чије је име било у помен „Косовке девојке“ која је на Косову пољу 1389. године тражила и сакупљала своју  браћу, седам Југовића, погинулих у борби с Турцима.

Пашић је био изузетно забринут, али хладнокрван и одлучан као увек. Већ се срео са краљевићем и размотрио ситуацију с њим, па је свратио к мени на путу на заседање министарског савета – и обећао ми да ће ми одлуке одмах саопштити. Већ је знао садржај мојих разговора са Пачуом и краљевићем, као и моје савете. Његов први утисак о аустријској ноти је био да се она не може ни прихватити ни одбацити – а потребно је по сваку цену задобити на времену како би се великим силама пружила могућност да ствар узму у своје руке. Сложио се са обраћањем Србије Италији за посредовање. Барону Гизлу ће одговор бити дат у оквиру постављеног рока – до 6 сати увече, уз назнаку прихватљивих и неприхватљивих тачака, а великим силама ће бити послата молба за заштиту Србије. Затим је додао: „…али, оне се све, очигледно, неће сагласити… ако рат буде неизбежан, ратоваћемо – ма какав да буде царев одговор на телеграм који му шаље краљевић Александар.“ По његовим речима, не планира се одбрана Београда, а то и није изводљиво, јер га Аустријанци могу одмах освојити. Стране мисије ће бити позване да се повуку са владом у унутрашњост земље – при том је поменуо Крушевац. На будућност је гледао крајње суморно.

Пашић је поново дошао, после кратког заседања министарског савета, на коме је било одлучено и о слању телеграма краљевића регента италијанском краљу са молбом да побуди Беч на одлагање рока ултиматума и ублажавање оних захтева који су били у супротности са српским законодавством. Осим тога, од њега сам сазнао да је, без обзира на концентрацију аустријских снага на српској граници, одлучено да се мобилише само први резервни позив. Тренутно се није планирало предузимање никаквих других мера мобилизационог карактера.

Што се тиче телеграма цару који ми је Пашић донео, он ми је допунски објаснио да ме краљевић моли да га пошаљем директно на Високу адресу. Успротивио сам се, јер обичај је налагао да српски посланик у Петербургу преда тај телеграм. Међутим, Пашић је само поновио краљевићеву упорну молбу, рекавши да он сматра да је за постизање жељеног циља тај пут поузданији. После ових речи, пристао сам да без одлагања шифрујем и на француском језику тај историјски телеграм упутим на Високу адресу, преко министра спољних послова и под мојим нешифрованим потписом. Телеграм је гласио:

„Јуче увече, аустроугарска влада је српској влади предала ноту о атентату у Сарајеву. Схватајући своје међународне обавезе, Србија је од првих дана по том ужасном злочину изјавила да га осуђује и да је спремна да започне истрагу на својој територији у случају да поступак који воде аустроугарске власти докаже саучесништво неких српских поданика. Међутим, захтев који се налази у ноти аустроугарске владе је неспојив са достојанством Србије као независне државе и претерано је понижавајући по њу. Између осталог се захтева декларација наше владе у категоричном облику у званичним новинама, као и краљева наредба армији, у којима бисмо осудили непријатељско расположење према Аустроугарској и уједно сами себи пребацили криминални немар у односу на подле интриге; надаље нам се поставља услов да допустимо улаз аустроугарским чиновницима у Србију, како би заједно са нашима учествовали у истрази, као и надгледали испуњавање свих осталих мера које су набројане у ноти. Дају нам 48-часовни рок за њено прихватање у целини – у супротном, аустроугарска мисија напушта Београд. Ми смо спремни да прихватимо оне захтеве Аустроугарске који су у складу са државним суверенитетом, као и оне које би Ваше Величанство, када се упозна с нотом, саветовало да прихватимо; строго ћемо казнити све оне чије учешће у злочину буде доказано. Међу условима се налазе и такви који захтевају промене нашег законодавства, а за то нам је потребно време. Рок који је дат је прекратак. Аустроугарска армија се концентрише на нашој граници и може нас напасти по истеку указаног рока. Ми се не можемо бранити, па због тога молимо Ваше Величанство да нам што пре укаже помоћ. Ваше Величанство нам је дало толико доказа Ваше драгоцене наклоности да се чврсто надамо да ће овај апел наћи одјека у Вашем словенском и благородном срцу. Ја сам преносилац осећања српског народа, који у овим тешким временима преклиње Ваше Величанство да се смилује над судбином Србије.  Александар.“ Касније сам сазнао да је цар на овом телеграму написао следеће речи Сазонову: „Врло скроман и поштовања достојан телеграм. Шта да му одговорим?“ (Петерхоф, 16. јула 1914. године).

У мојим телеграмима, осим већ изложених разговора са Пашићем, јављао сам и да он упознаје партијске вође са насталом ситуацијом и нада се да ће добити њихову сагласност на сазив скупштине у пређашњем саставу и на одлагање избора. Обавестио сам Сазонова и о томе да су архиве мисије спаковане – што је указивало на то да немам наде у мирно решење конфликта.

Из новина се сазнало да се цар Вилхелм налази на крстарењу по норвешким фјордовима и, упркос невероватности чињенице да је Беч могао да преда свој ултиматум без знања Берлина, хтео сам да се надам да ће, можда, у последњем тренутку цар Вилхелм да се предомисли. Међутим, преварио сам се. Позиција Берлина је била јасна, што се видело и из онога што сам раније поменуо о Вилхелмовој примедби на извештај из Беча, да умирујуће деловање немачког посланика Чирског на Аустријанце после сарајевског убиства није на месту.

Истовремено са радом на шифровању, планирао сам мобилизацију царске мисије и њен прелазак на нову локацију која још није било дефинитивно одређена. Део политичке архиве, углавном оно о текућим пословима, најважнијим документима и шифрама – неких 20 томова, као и конзуларна архива, били су у процесу паковања. Све остало је требало спалити. Нарочито ме је бринула врло велика библиотека покојног посланика. Имао је обичај да у књиге политичког садржаја које су се односиле на поједине теме, убацује тајне телеграме и писма – у оригиналу, или у препису. Овај део посла на себе је преузела његова кћи, али наравно, пошло јој је за руком да прегледа само мали број књига, јер одашиљање архивског пртљага није било могуће одлагати касније од предаје српског одговора на ултиматум. Остајало нам је, дакле, отприлике 24 сата. Део библиотеке тако није био проверен, и многе књиге које није било могуће отпремити, пале су касније у шаке аустроугарске војске, заједно са неким телеграмима и писмима тајне садржине који су се налазили у њима. То, ипак, није имало практичног значаја, јер је наша шифра била „непробојна“. Главни и важни део архиве и преписке покојног посланика, успело нам је да упакујемо и истовремено са архивом мисије следећег дана возом пошаљемо у Ниш, куда је било коначно решено да се упуте влада и дипломатски кор.



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар