Пет месеци после фебруарске „узбуне“ у Федерацији БиХ, и три месеца уочи избора у Републици Српској на које је та узбуна требала да одлучно утиче, погодан је тренутак за општу оцену постигнутих резултата „обојене револуције“ и процену даљег развоја ситуације на том плану.

На изненађење (и разочарање) многих, у Републици Српској резултати напора и средстава које су стране обавештајне службе уложиле у наизглед обећавајући пројекат „обојене револуције“ (оставимо по страни сличне планове разрађенe и за Федерацију БиХ) за сада остају занемарљиви. Ни један од главних циљева –  формирање у РС одрживог масовног покрета под лажном заставом демагошких социјалних парола, обједињење опозиционих фракција и незадовољника свих врста у широки фронт и функционалну целину, или потискивање таргетиране власти на политичку маргину и одбранбену позицију – није остварен. Када се размотри низ фактора који су конструкторима и извођачима преврата у Републици Српској ишли на руку, као и сплет потенцијално неповољних околности по њихове противнике, овај обрт политичке ситуације је врло интересантан. Са становишта реалних очекивања, на основу искуства са других подручја под сличним околностима, тренутни статус преврата је изузетно занимљив и – контраинтуитиван.

У чему је ствар? Брзих и простих одговора на ово питање за сада нема. Међутим, на ум пада неколико условних објашњења.

Прво, у Републици Српској кадровско језгро изабране превратничке екипе није се показало на висини задатих циљева. Нису се држали приручника. Они нису знали како да развију лажну заставу на прави начин и да софистицирано примене можда не бриљантна, али свакако практична и проверена упутства Џина Шарпа[1] за извођење „обојене револуције,“ за шта су били плаћени и што им је био задатак. Трапаве вође лажне омладинске и ветеранске организације, Никола Дроњак и Душко Вукотић, који је требало да буду авангарда и ударна песница масовне побуне, после „петнаест минута славе“ о којима је говорио Енди Ворхол, враћени су у нафталин или послати на допунску обуку. Наравно, они не сносе потпуну одговорност за овакав исход већ је деле са структурама које су их поставиле и недовољно припремиле. И једни и други су заслужили жути картон и треба им хитно потражити адекватну замену.

Друго, подједнако важна компонента превратничког сценарија – политичка фасада – такође је подбацила. Из разлога о којима би се могло нагађати, инострани руководиоци операције су одабрали конзервативну стратегију коришћења већ „познатих лица“ (familiar faces) уместо да су се потрудили да сценографију освеже новим ликовима. У врло важној формативној фази ДОС-а у Републици Српској (што, узгред, опет указује на некреативност организатора или лењост да потраже оригиналнија решења) то се показало као нецелисходна одлука. Да би се постигао успех, агитаторска и политичка крила преврата морају функционисати увезано и сваки на високом ступњу професионалности. Наше предвиђање, изложено у студији „Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата“, да ће у одређеном тренутку у игру бити убачен лажни политички месија, потпуно нова личност са способношћу да под лажни стег привуче колоне незадовољних и обманутих – није се остварило. Иако би то, без сумње, био најбољи начин да се изгради масовни покрет са изгледима да у изборној трци реално угрози „стубове режима“,[2] прилика да се то учини  благовремено је пропуштена. Сада је преостало мало времена до избора да би се приступило таквом сложеном пројекту, чак и да постоји воља за то.

Трећи фактор је загонетна инертност широких слојева упркос објективним условима који су, и даље, у целини обесхрабрујући. За иностране конструкторе преврата, чије процене углавном почивају на разматрању материјалних показатеља,[3] који су им једини сасвим разумљиви, ова чињеница представља прворазредни културолошки шок. Не улазећи у питање зашто је тако, то изискује промену парадигме и промишљени нови приступ уколико се у Републици Српској тежи постизању опипљивих политичких резултата до јесени ове године.

Током три месеца који преостају до избора, каквим ће се инструментима вршити даљњи притисак на Републику Српску? Подразумева се да долази у обзир само промена тактике. Од циља – рушење Републике Српске – се не одустаје.

Са тренутним опадањем реалне перспективе за извођење стандардне обојене револуције коришћењем већинског српског становништва, што би подразумевало примену широког спектра  средстава, укључујући провоцирање масовних уличних нереда и насилни захват власти, на видокругу су три помоћне варијанте.

(1) Узимајући у обзир недаровитост конструктора преврата, могуће је да ће се определити за модификовани облик изборне варијанте. Не за поштен и неометан изборни процес, наравно, него за манипулисање процесом у довољној мери да се резултат унапред проблематизује. То је скраћена варијанта стандардне стратегије преврата. Сви пропагандни ресурси ће бити уложени у што прљавију предизборну кампању, пуну сензационалних оптужби, у очекивању да ће се на такав начин јаз између супротстављених политичких табора што више сузити. Јасан знак да се иде овом методологијом биће бучне најаве инструисаних локалних марионета, још пре него што буду одржани, да ће избори бити  покрадени, и оштро постављени захтев „међународне заједнице“ за довођење страних посматрача. Уз то ће ићи уобичајена технологија лажних анкета јавног мњења, жалбе на наводно нарушавање изборних правила, итд.

У овој варијанти рачуна се на постизање што тешње изборне разлике (као и увек, није битно ко је стварно победио) довољне да се, уз одговарајући пропагандни подстицај, створи утисак изборне крађе. То би требало да изазове масовни бес и протест који су, услед погрешних потеза организатора, у предизборној фази изостали. Затим се креће са снажним политичким притиском на легитимно изабрану власт са циљем да се деморалише и принуди на одступање у корист носилаца преврата. Под специфичним условима Босне и Херцеговине, треба очекивати да се у игру укључи и канцеларија Високог представника, са свим инструментима који јој стоје на располагању, међу којима су и сумњива „Бонска овлашћења“.

(2) Други могући метод неутрализације противника је „напад углађености“ (на изворној терминологији: „charm offensive“). Противник се успављује привидном нормализацијом односа, као што је учињено са Слободаном Милошевићем у периоду непосредо после Дејтона. За то време, превратничке снаге се регрупишу и врше се исправке у методологији пуча. Удар није отказан него је одложен.

Неочекивана изјава, крајем маја, заменика помоћника државног секретара САД, Хојт Брајан Ји, да су директни разговори са председником Додиком сада опет у игри указује на могућност примене овакве тактике. „До сада нисмо имали много контаката са Додиком,“ невешто је рекао Ји, непрецизирајући на чију су иницијативу ти контакти били прекинути, „али се надамо да ће у будућности то бити могуће“[4] Познаваоци технологије „промене режима“ знају праву позадину циљаног прекида контакта. То  је стандардна тактика стране коју Ји заступа, са сврхом да се жртва политички „изолује“ пред почетак  одлучујуће фазе извођења успешне „обојене револуције.“

Изненадни заокрет, додуше, како Ји наглашава, под условом  да „састанци буду конструктивни и на темељима обостраног уважавања,“ завређује пажњу. То несумњиво указује да су, на терену,  конструктори преврата дошли до правилног закључка да досадашњи приступ није делотворан и да је неопходна корекција курса. Зато посежу за резервном тактиком, већ коришћеном другде у сличним ситуацијама. Неуспешна директна конфронтација се замењује обилним знацима империјалне пажње и благовољења, срачунатим да почаствовану провинцијалну жртву опусте и одврате од активног бављења ефикасним одбранбеним припремама. О начину како се примена ове тактике у пракси завршава, Слободан  Милошевић би могао да исцрпно обавести руководство Републике Српске – да је данас жив.

(3) На хоризонту је и једна злослутна варијанта (не да су прве две бенигне). Инсценирани спор у вези са законом о пребивалишту у Републици Српској има потенцијал да прерасте у детонатор масовних нереда по етничком основу,  што би најесен могло послужити као изговор за наметање ванинституционалних политичких решења.

Механизам би функционисао на следећи начин. Уставни суд БиХ је пре кратког времена укинуо као „неуставну“ одлуку Владе Републике Српске о регулисању могућности нерезидената да се пријаве у РС и учествују на октобарским изборима. Циљ Сарајева је да се уписивањем неколико десетина хиљада Бошњака, користећи фиктивне адресе у РС, омогући избор бар три бошњачка представника у делегацији из Републике Српске у Дому народа Босне и Херцеговине, што је довољно да у сарадњи са делегатима из Федерације Република Српска на уставан начин буде прегласана. Ово је трик који би широм отворио врата за спровођење технички легалних „реформи“ у смеру централизације БиХ, чиме би Република Српска била обесмишљена и временом претворена у празну љуштуру.

Влада РС је одреаговала најавом да ће уместо укинуте „Одлуке о пребивалишту“ донети „Уредбу“ суштински истог садржаја. Међутим, Сарајево и његови инострани покровитељи неће одустати од намере да изведу изборни инжењеринг који би им омогућио спровођење кључних делова њихове агенде. Позорница је сада постављена за политичку кризу у октобру, несагледивих размера.

Ако Влада РС истраје у намери да онемогући изборни инжењеринг регистровањем десетина хиљада лажних бирача, Бошњаци ће бити охрабрени да предузму масовну кампању протеста и грађанске непослушности. По потреби, као у Украјини активираће се и наоружани екстремисти , са потенцијалом изазивања драматичних и крвавих нереда. „Међународна заједница“ и медији подржаће протестанте и изразиће уобичајену дубоку забринутост за нарушавање њихових  „права.“

Интернационализација вештачки створеног проблема створила би погодне услове да се умеша Високи представник Валентин Инцко, који се у фебруару изрекао наговестивши довођење војних појачања, у очекивању да ће се тадашњи нереди проширити и на РС.[5] Он би се позвао на фантомска „Бонска овлашћења“ и искористио би исконструисану кризу као изговор да поништи резултате избора у Републици Српској и да на место изабраних представника  декретом постави на власт кооперативну екипу, која ће сарађивати у њеном  самоуништењу.

Овај сценарио је потпуно реалан и њиме би се компензовао неуспех првобитног плана, који је предвиђао мобилизацију у првом реду српских маса за извођење „обојене револуције.“ Да ли ће бити примењен није извесно, али је сигурно да се активно разматра.

Највећа грешка коју би народ Републике Српске могао да направи била би претпоставка да се опасност смањује. Потези свих актера морају се помно пратити. „Вечна будност је цена слободе,“ давно је рекао један амерички патриота.

(Печат, 18. 7. 2014)

[1] Амерички професор, директор „Института Алберта Ајнштајна,“ аутор теорије „ненасилног отпора“ где су изложени стратегија и тактика „обојене револуције.“

[2] Крилатица Џина Шарпа која се односи на главне изворе моћи постојеће власти. По Шарпу, на рушење тих „стубова“ превратници треба да концентришу своје најјаче снаге да би неутралисали одбранбену способност режима и освојили власт. (Џин Шарп, „Самоослобођење,“ стр. 35)

[3] То се буквално одражава у популарној америчкој политичкој мудрости да људи гласају „у складу са стањем њиховог новчаника“ (people vote their pocketbooks). У политичком амбијенту где су морални и идеолошки фактори традиционално мање утицајни, чак и у доношењу политичких одлука доминантна улога се приписује материјалном  моменту. Пројекција сопствених мерила на друге доводи до грешке у предвиђању њиховог понашања.

[4] Дневни Аваз, 23. мај 2014.

[5] “Политика“ (Београд), 9. фебруар 2014.

Categories: Преносимо