У Багдаду то зову „нулти час“.
То је скори тренутак када Исламска држава Ирака и Сирије (ИСИС, у нашим медијима ИСИЛ – Исламска држава Ирака и Леванта – прим. преводиоца), која сада контролише велике дијелове на сјеверу и западу земље, стиже у њихов главни град.
Према ријечима тамошњих стручњака ако Багдад падне, то неће бити због пуног фронталног напада, у којима се милитанти журе напријед да пркосно подигну своју црну заставу. Умјесто тога, они ће усвојити пут побуњеника у Сијера Леонеу и начин на који су босански Срби подијелили Сарајево пре гранатирања. Њихово освајање ће доћи попут гмизавца, стабилна инфилтрација дизајнирана тако да убије вољу становништва за пружање отпора.
Процјењује се да око 80 одсто становништва Багдада чине шиити, тако да би било тешко за ИСИС да га прегазе на конвенционалан начин. „Било би врло тешко да се Багдад заузме“, каже Аднан Хусеин, уредник багдадског листа Алмад. „Оно што се дешава сада је психолошки рат с циљем да уплаши људе.“
„Они неће узети централни Багдад“. каже Хисхам Ал-Хасхими, безбедносни стратег. „Нијесам чак ни сигуран да то желе.“ Умјесто тога, каже он, исламски побуњеници ће Багдад опколити појасом у облику прстенова, од којих ће започети свој брутални рат. Главни градови „Багдад појаса“ Тармииах и Таји, на сјеверу, и Абу Граиб, мјесто злогласног затвора, на западу. Југозападни градови Иусуфиах, Лутуфиах и Махмудиах су такође угрожени, као што је Салман Пак на југоистоку.
Према војним изворима, ИСИС већ има агенте на терену у тим градовима, увећаног од јануара због побуне у сусједној провинцији Анбар. Ту су и озбиљни страхови над судбином Махмудиаха, бившег упоришта Ал Каиде на путу ка Карбали, једном од градова који су свети за већинске шиите који чине власт у Багдаду.
Скровишта оружја ИСИС-а откривена су у градовима на ријеци Тигар, југоисточно од Багдада. Када исламисти обезбеде ове и друге кључне позиције, према војним изворима, очекује се да ће „DAISH“ – арапски назив за побуњенике – активирати своје „спаваче“, сунитске ћелије, које се провлаче као артерије кроз град.
Према Ал-Хасхими, њихов циљ је да застраше и психолошки озлиједе становништво, како би их приморали да напусте своје домове и бесплатно препусте ИСИС-у да оснује исламску државу у Багдаду.
Ирска сепаратистичка група, Ирска републиканска армија, користила је сличну тактику у Лондону 1970. и 1980, када је покушано да се застраши становништво сталном претњом бомби постављених у препуним јавним мјестима, као што су продавнице и ресторани. „Када је ИРА почела да бомбардује копно Енглеске, довољно је било да поставе једну или двије бомбе и да индукују страх у општој популацији“, каже један западни стручњак за безбједност у Багдаду, који је радио у Ираку од 2003. „И то је циљ тероризма. ИРА је давала кодиране поруке полицији као рано упозорење. Зашто? Да би се улио страх у народу моћнији од саме бомбе.“
Хусеин каже да је стотине хиљада људи побјегло у Багдад у протекле двије недјеље. „Зато што они не знају шта ће се догодити. То је страх. То је тероризам.“
Сад Ман Ибрахима, портпарол ирачке војске, каже да су ирачке снаге безбједности у стању да искорене ИСИС спавачке ћелије. „Ми имамо добре информације“, каже он. „Заробили смо двије ћелије ове недјеље.“ Он каже да је било више од 100.000 позива на врућу линију на којој цивили могу да пријаве сумњиве активности. „Или људи долазе да нам лицем у лице кажу шта се дешава. Они то виде као своју дужност. Они се не плаше.“
Док је ИСИС заузимао сјевер и запад земље, живот је постајао све очајнији у мјестима под његовом контролом. У Мосулу, палом 10. јуна, већина продавница се затвара, а они који раде продају своју робу по превисоким цијенама. Конзерва меса кошта три пута више од раније уобичајене цијене – од 1.000 ирачких динара (86 центи) пре инвазије ИСИС поскупела је на 3.000 динара ($ 2.58) данас.
„Људи купују храну којој је рок истекао јер је јефтинија“, каже Салама Ал-Кхафаји, бивши члан парламента и члан управног одбора Високог комесаријата за људска права у Ираку. „Још гора је ситуација за болесне. Ако им треба лијек, они ризикују тровање, јер нема струје у апотекама. Тако су лијекови који се купују лоши.“
Упознао сам Ал Кхафају прије 10 година у Багдаду, убрзо након што је изгубила 17-годишњег сина и сестру у експлозији ауто бомбе. Затим (као и сада) била је под заштитом, а када напусти свој дом или канцеларију, она путује у аутомобилу који аутоматски блокира електронске сигнале између прекидача и детонатора бомбе. „Мој син би сада имао 27 године“, подсјећа ме.
Али трагедија није престала Ал-Кхафаји, чији муж је савјетник председника поражене владе Нурија ал-Маликија. Она и даље вјерује у мултикултурни Ирак, и проводи своје дане пратећи ИСИС злоупотребе против цивила. „Када људи из Мосула разговарају са мном“, каже она, „они говоре да су видели те људе са ‘дугом косом и кратким цијевима’ – тако описују ИСИС они који су побјегли. Они нијесу понијели ништа осим одјеће на својим леђима. Неки нијесу ни ставили ципеле. Неки су заборавили да узму своје личне карте.“
Цивили који бјеже од терора, каже она, су сунити, шиити и хришћани. Недавни напади на хришћане посебно су били тешки, са првим случајевима силовања. Ал-Кхафаји каже да се један хришћанин отац убио након што су чланови ИСИС силовали његову ћерку.
„Почиње“, каже она. „Злочини против жена. Дошли су у куће у Мосулу и узели одећу жена које су биле у УН и бацају их на улицу. Они су срушили статуе Богородице.“
„Људи се плаше“, Ал-Кхафаји наставља, „јер једноставно не знају своју будућност“.
Вилијам Варда, који ради за Хамураби организацију за људска права у Багдаду и активан је у асирском демократском покрету, потврђује ово. „Никада ирачки хришћани нијесу били толико несигурни“, каже. „У Багдаду, они осјећају да су на милост и немилост већине шиита која их штити. На сјеверу, они морају да се ослоне на курдске борце. У ствари, они немају појма ко ће их заштитити.“
„За разлику од либанских хришћана, нијесмо имали сопствену милицију од 1933. године“, додаје он. „Будућност хришћана на Блиском истоку је веома црна. Али, не можемо побјећи из Ирака. Морамо да се одупремо. Позивамо хришћанско становништво да остане. Бјежање није ријешење.“
Али, нијесу само шиити и хришћани они који се плаше за своје животе. У Багдаду су сунити, такође, престрављени, иако је у великој мјери ИСИС сунитска војска. Сунити страхују од шиитских одреда смрти који поново раде некажњено. Један западни дипломата каже: „Они никада нису заиста престали да постоје.“
У багдадској мртвачници, др Муњид ал Резали, главни патолог и бивши директор, води нас у малу собу под називом „Нестали“. Унутра, на столици, седи Сомаиа, сунитска жена у својим четрдесетим. Она каже да је ту да идентификује тело њеног млађег брата Абдулаха, инжењера. Био је тако нежан, каже, „не би никога повриједио“.
Ал-Резали наводи да се, из дана у дан, повећава број тијела пронађених на улици – сви они су мушки сунити. У периоду од два дана 72 тијела су стигла у мртвачницу, највећи број има обиљежја мучења, уз сваки леш шиитска милиција оставља индивидуалан гротескан потпис. Један „милиционер“, на примјер, воли да направи пламен најлона, затим накапље течност на голим тијелима својих жртава.
За разлику од етничког чишћења сунита 2006-2007. године, сада у мртвачници нијесу истакнути чланови заједнице; чини се да су просјечни сунитски грађани у мјешовитим насељима. Они су на мети, јер симболизују оно што међународна заједница жели: мултикултурални Ирак.
Шиитски одреди смрти – у овом случају добро обучени људи, а не клишеизирана слика милиције обучене у црно са фантомкама преко лица – дошли су на југозападно предграђе Багдада, мирно насеље, у потрази за Абдулахом. Они су махали пиштољима и претресли кућу. Сомаиа каже да су људи, који себе описују као „официре“, рекли да ће је силовати ако не изведе брата. На крају, милиција га је пронашла.
Патолози кажу да је Абдулах убијен један сат након што је одведен из своје куће; његово тело је бачено иза оближње школе.
У мртвачници тог дана, Сомаиа препознаје брата. Он је на себи имао само гаћице, а његова глава је претворена у локву крви. Постоје модрице на грудима, рукама и торзоу, што изгледа као да је бачен са висине или тучен песницама или тврдим предметом. Крв је згрушана на мјесту на коме је пуцано у главу. Сомаиа се руши и јеца, а кукање сломљене жене говори да разумије губитак на најдубљем нивоу.
На изласку из мртвачнице, пролазимо поред пет мушкараца у жутим прљавим комбинезонима, како чуче, рукама везаним иза њих. Они су са повезом преко очију. Сви су млади и изгледају исушени од живота, као да знају шта се налази испред њих. Тешко наоружани војници челичних очију их чувају. Затвореници изгледа свјесни људи који стоје иза њих, не окрећу се ка нама, као да се плаше да ће сваки покушај да комуницирају довести до одмазде.
Званично, они су ту ради испитивања. Они се сумњиче да су ИСИС терористи. Шта ће се десити са њима? Хоће ли живјети или умријети? Хоће ли они бити мучени до смрти и бачени у масовне гробнице?
Као и судбина Багдада, који је ступио у дуго брутално и вјероватно крваво љето, њихова будућност је нејасна.
Janine di Giovanni
С енглеског посрбио: А. Ж.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар