Дојче веле: Вучићева офанзива шарма у Берлину

О чему год да прича у Немачкој, српски премијер оставља два утиска: неуморног реформатора и регионалног помиритеља. Тако је било и у понедељак, на промоцији новооснованог Форума Србија-Немачка.

Vucic-sa-Stajnmajerom

Одобравајући климоглави и више аплауза – новинари, привредници и политичари у Берлину по други пут у две недеље могли су да виде српског премијера Александра Вучића у модерном, често насмејаном издању. Такав им много више личи на амбициозног реформатора европског калибра него на бившег националисту. Ово је заправо први сусрет са немачким новинарима током којег Вучића нико није питао о његовој прошлости и коперниканском обрту – одговори су познати, покајање затражено, опрост добијен.

Симболично је, за истим столом, седела и Ружица Ђинђић, удовица убијеног премијера и пријатељица Немачке (како ће рећи берлински шеф дипломатије Штајнмајер). Сам премијер неколико пута се позвао на реформе које је почео Ђинђић, па су онда, по његовима речима, читаву деценију стагнирале. Све до сада.

Рецимо Закон о раду због којег ће, уверен је Вучић, колико следеће седмице Београд бити преплављен масовним демонстрацијама. „Идемо у либерализацију и флексибилније тржиште рада како бисмо били пријемчивији за стране инвеститоре“, рекао је премијер, додавши да је циљ да се немачки инвеститори осећају као код куће. Први део његовог излагања на отварању сталног Форума Србија–Немачка био је посвећен управо економији – 2013. је размена Србије и Немачке достигла три милијарде евра, па у првом кварталу ове године додатно порасла. Чини се да је порука – све је боље од када смо ми на власти. Критика бивших тек у полуреченицама постаје директна, као када Вучић каже да су „погрешне одлуке прошлих влада“ довеле Србију ту где јесте, па сада треба хитно вадити кестење из ватре.

Или када говори о политичким односима Београда и Берлина, односима који „никада нису били на бољем нивоу“. „Нови почетак огледа се у томе што је Берлин сит српске политике – једне за домаћу, а друге за инострану употребу, да се једно говори, а друго ради. Нови почетак је да што мислимо, то и кажемо, а што кажемо, то и урадимо.“ Његова претходна посета главном граду Немачке и сусрет са канцеларком су, каже, одлично примљени у Србији. Нада се да Србија неће изневерити свог већег партнера. „Ако испунимо домаћи задатак, очекујемо од Немачке и других да 2018, 2019. или 2020. кажу шта је Србија урадила, а шта није“, додао је Вучић.

Поруке између редова

Онда је у зграду у улици Раухштрасе 17, на ободу чувеног парка Тиергартен, стигао немачки шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер. Зграда је важна за односе две државе јер је неко време служила као представништво Југославије, баш онда када је амбасадор био Иво Андрић. Штајнмајер и Вучић су се уписали у књигу утисака у канцеларији коју је чувени писац и дипломата користио, а Штајнмајер је додао да је На Дрини ћуприја спадала у омиљену лектиру његове генерације. „Сећање је ове године свеприсутно“, подсетио је Штајнмајер на стогодишњицу сарајевског атентата и петнаестогодишњицу завршетка бомбардовања. „Али ми не живимо ни у 1914. ни у 1941. ни у 1999. Живимо у 2014, години у којој смо почели преговоре са Србијом о придруживању ЕУ. И то је догађај историјске димензије, Србија се враћа кући – у Европу.“

Осим угодних речи, искусни социјалдемократа је гостима из Србије између редова поручио: похвале за оно што радите, али урадили до краја нисте још ништа. Рецимо: „Остварен је историјски договор са Косовом који ће, верујем, бити и спроведен.“ Или, још јасније: „Желимо да будемо партнер, али захтеван партнер, ако смем да кажем. Верујем да је и премијеру Вучићу јасно да то може само тако, да нема рабата на европском путу, да мора да се реши питање Косова, да постоји правна држава и демократска управа. (…) Бирачи су Вам управо за овај пут дали јасан мандат“, рекао је Штајнмајер. Онда исто то, само мало опуштеније: „Видимо ових дана да само ко игра најбоље и даје све од себе улази у осмину финала.“

„Инвестирајте сада“

Уследила је подијумска дискусија о придруживању Србије ЕУ, на којој су говорили министри Кори Удовички и Душан Вујовић – у уводној конференцији за новинаре тек статисти. Тада је, наиме, говорио само њихов шеф владе. „Није случајно што је премијер убедљиво добио изборе“, рекла је министарка локалне самоуправе Удовички. Она је објаснила да се Србији десио удар реалности, да су људи препознали да Вучић не обећава у празно, док је опозиција деловала популистички.

„Важно је да болне реформе које следе буду перципиране као фер, да сви понесу терет. У Србији је дуго чак и такозвана интелигенција била фокусирана на питање како да колач поделимо, уместо да се пита како да тај колач буде већи. Комунизам нас је учио да је расподела најважнија“, навела је Удовички. Сада треба смањити расходе јавног сектора, али држава мора да постане и пријатељ инвеститора, додала је.

Skup-u-Berlinu

Дискусија у Берлину. С лева: Бергхајм, Вујовић, Удовички, Мартенс, Хомбах

Њен колега из владе Вујовић – по сопственим речима пензионер Светске банке – каже да је једина добра вест што се нема куд, реформе више не могу да се одлажу. „Јавна предузећа праве губитке и пружају лоше услуге. Милијарда губитка ‘Србијагаса’ није нормална, таква предузећа су свуда у свету профитабилна“, рекао је Вујовић. Он је као посебан проблем означио предузећа у вечитом реструктурирању у којима радници добијају минималце, а не раде ни за толико.

„Не треба ми да вучемо немачке инвеститоре за рукав, они најбоље знају где треба да уложе. Ми морамо да урадимо оно што они не знају. Зашто би се они, рецимо, бавили социјалним давањима или размишљали да ли у неком граду ради локални водовод? (…) Не молимо за новац – ко моли, он увек добија само милостињу – али кажемо: Погледајте шта радимо и дођите ако имате интерес. Сада има смисла инвестирати јер је јефтино и има перспективу. Касније ћемо или бити скупи, ако будемо успешни, или ћемо пропасти, па улагање неће имати смисла.“

Вујовић је рекао да ће Србији остати питање приватизације великих система попут „Телекома“ и ЕПС-а, али да држава „нема шта да тражи у производњи чарапа, хране и комерцијалних производа као у време комунизма“. Са министрове десне стране седео је човек који производи управо поменуте чарапе. Уве Бергхајм, из руководства текстилног произвођача Фалкеа, који у Лесковцу има фабрику са 550 запослених.

„Тамо сам срео поуздане, лојалне људе спремне да раде. Наишли смо на добру пословну климу“, рекао је он. Додуше, упркос великој незапослености на југу Србије, није било лако наћи довољно радника са испеченим занатом, па је велики број њих обучаван, додао је Бергхајм.

Лошија искуства као инвеститор има Бодо Хомбах, шеф моћне медијске групе ВАЦ која је раније намеравала да купи Вечерње новости. Наишао је, каже, на тајкунски зид и повукао капитал из Србије. Ипак, има наде да је тајкунизација власти у Београду ствар прошлости, наводи он, уосталом зато што је Србија на европском путу. Ову земљу Хомбах смешта у младе демократије које су пуне ентузијазма према европској идеји док оснивачи ЕУ „показују умор и меланхолију“.

„Док се ми у Немачкој често питамо каква нам је будућност, Срби много чешће питају каква је будућност њихове деце или унука. То је фабрика наде, њима морамо да дамо позитивну резонанцу.“ Јер, како закључује овај бивши социјалдемократски министар, „Србији треба Европа, али и Европи треба Србија“.

„Је ли могу ја?“

У крцату салу Немачког друштва за спољну политику током подијумске дискусије вратио се и Александар Вучић (у међувремену је кратко у четири ока попричао са Штајнмајером). Најпре је сео у публику, али када су се у дискусију укључили посетиоци, уз једно „је ли могу ја“ вратио се за говорницу и онда још пола сата одговарао на питања. Није оптимиста по природи, каже, али јесте по питању односа са Косовом.

„Људи више брину о својој будућности и будућности своје деце него о великим националним темама. (…) Осим појединих екстремистичких група, људи у Србији разумеју да не може да се живи у прошлости“, рекао је премијер. Додао је да није толики оптимиста по питању БиХ. „Да одмажемо Босни нећемо, али за разлику од других који имају милион идеја, ми идеју за БиХ немамо. Ако неко има, нека каже.“

У дискусију се укључио и бивши високи представник у БиХ Кристијан Шварц-Шилинг који је поздравио Вучићеве речи, али приметио да председник Србије и председник Републике Српске шаљу другачије поруке. „Немам све одговоре и нећу да се правим паметан“, рекао је Вучић.

„Господин Додик и на конференцији за новинаре каже једно, ја кажем друго. Њега поштујем као изабраног представника народа Републике Српске, али нећу да кажем да је свака његова реч генијална као што ни он не треба да брани сваку моју реч.“ Вучић је подсетио да је његова прва званична посета на новој функцији била она у Сарајеву, док у Бањалуку још није отишао. И овде покушава себе да представи као храброг помиритеља којем није стало до рејтинга: истраживања добија „сваки дан“ – пре одласка у Сарајево био је најпопуларнији политичар у Републици Српској, а после тога није више тако омиљен.

Офанзива шарма наставља се (иако Вучић каже да није шармантан као његови претходници) и када питање поставља Јосип Јуратовић, посланик у Бундестагу. Он је критиковао лошу инфраструктуру у региону, посебно што између Београда и Загреба нема брзе пруге. Вучић је сагласан: нешто није у реду, каже, ако се возом између та два града путује седам сати, а аутомобилом три и по. Публици није јасно, како то три и по сата, пребрзо је.

„Може и за мање од три, али не смем да кажем да кршим прописе“, насмејао је Вучић све у сали. Још једна од (успелих!) стенд ап анегдота о инфраструктури је она о договору са Тачијем да се гради ауто-пут Ниш–Приштина. „Половина би ишла кроз централну Србију, половина кроз Косово и Метохију, како ми кажемо, или кроз Косово, како они кажу – свеједно је како се каже. Замолили смо ЕУ да не добијамо семинаре и студије него паре.“

Vucic-sa-novinarima

У библиотеци где је некада радио Иво Андрић

У Берлину Вучић са много такта реагује и на критике. Модератор дискусије био је Михаел Мартенс, дугогодишњи дописник Франкфуртер алгемајнеа из Београда, којег је Вучић неколико пута назвао својим пријатељем. Управо је Мартенс у данашњем тексту критиковао Вучића јер у Андрићграду није поменуо црне мрље српске историје, односно убијање Бошњака код Вишеграда. „Значи крив сам за нешто што нисам рекао?“, питао је Вучић. „То је подручје на којем Срби и муслимани никада нису разменили живе, толика је мржња. Мислио сам да се то подразумева и да не морам да помињем на тако славан дан.“ Иначе, тврди Вучић, није му проблем да говори и о тамним странама славне српске историје. Мрље имају све нације: „Усташе су побиле целу моју породицу, али то не значи да Хрватска нема славну историју.“

Или критички текстови Дојче велеа на српском језику, о темама које мејнстрим медији у Србији тек овлаш дотичу. „Гледам Дојче веле на различитим телевизијама, мада ми је мало у незгодном термину. Мислим да потпуно слободно извештавају, задовољан сам и критичким тоном, тога никада није довољно. Из тога сам спреман да учим. Уосталом, недавно сам господину Цанију дао интервју. Видите, председник српске владе даје интервју албанском новинару немачког Дојче велеа. Ето, шта вам је регион“, рекао је уз осмех Вучић.

На нову офанзиву шарма неће се дуго чекати – Вучић и Берлин видеће се поново најкасније крајем августа, када Ангела Меркел организује конференцију на којој ће учествовати лидери региона.

Немања Рујевић

(Дојче веле, 30. 6. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар