У најави овогодишњег Св. Арх. Сабора митрополит Амфилохије је рекао да ће он бити најтежи послије оног из 1947. године. Подсјетимо тада је под предсједништвом патријарха Гаврила за митрополита загребачког и администратора пакрачког изабран на мјесто звјерски мученог угледног архијереја, новог исповједника Доситеја Васића, изабран епископ банатски Дамаскин (Грданички). Тада је још за епископа рашко-призренског изабран епископ мукачевско-прјашевски Владимир, за архијереја новоосноване епархије шумадијске изабран је викарни епископ будимљански Валеријан (Стефановић), писац Меморандума СПЦ о усташким злочинима из 1941, за епископа бањалучког изабран је Блаженог спомена Василије (Костић), за епископа горњокарловачког Никанор (Илинчић), док су изабрани и викарни епископи Висарион (Костић) доцнији банатски владика, Хризостом (Војновић) браничевски и за епископа хвостанског и администратора дабробосанског велики исповједник нашег доба Варнава (Настић), изложен робији и прогону због бескопромисног архијерејског држања и као „компензација“ за осуду Степинца.

Нови владика загребачки Дамаскин, сусрео се са двије препреке: фактичким конфедералним устројством државе која се одржавала као персонална унија и притиском прорежимског Удружења православног свештенства. С каквом се мудрошћу и упорношћу суочио са овим проблемима, послије прогањања из Загреба и каменовања на жељезничкој станици у Пакрацу 14. јула 1947. (од стране организованих Срба), свједоче документи Савезне вјерске комисије, које је савјесно сакупио др Вељко Ђурић Мишина у књизи Летопис Српске православне цркве 1946-1958 (СКД „Зора, Книн-Београд, 2000). Савезна и републичке вјерске комисије биле су водичи црквене политике у земљи, у блиском односу са „вјерском Удбом“, чији документи још нијесу објављени.

Секретар Комисије, Милоје Дилпарић, посјетио је Патријаршију крајем маја 1949. године и о томе сачинио службену биљешку: „Сетио сам се да ће да постави свој евентуални повратак у Загреб па сам му одговорио да га, обзиром на већ заказане пријеме и друге послове не могу одмах примити, већ да ћу га обавестити кад сам слободан. Знао сам да је друг Душко Бркић овде, па сам хтео са њим претходно о томе разговарати. Састао сам се са другом Душком у Нар. скупштини поподне 28.5.49. па смо дуже разговарали. Он се уопште није сложио да Дамаскин дође у Загреб /…/ Преко проте Смиљанића (вође „Свештеничког удружења“ и комунисте – прим. приређивача) сам позвао Дамаскина да дође код мене 31.5. На састанку је био и прота Смиљанић. Дамаскин је том приликом рекао, да му је сабор и патријарх наложио да одмах пође на своју епархију у Загреб. Ја сам му на то одговорио, да сам се још раније заинтересовао за његову ствар, па да сам разговарао са водећим личностима – Србима у Загребу, као и са представницима свештеника у НР Хрватској и да сам закључио да је он тамо уопште непожељан. Рекао сам му да је и његов избор и први наступ био без сагласности Срба у Хрватској и да је због тога створена такова ситуација, да се, по мом мишљењу, не би могло ни замислити да он поново пође тамо“. Митрополит се правдао непознавањем ситуације, чак у једном тренутку заплакао и рекао да ће да оде у манастир. Али већ 4. јуна 1949. поново долази код Дилпарића и каже му:“ Господине Дилпарићу, сматрам за дужност да Вас обавијестим, да сам послије нашег састанка /…/ био ријешио да не идем у Загреб на моју епархију обзиром да сам тамо непожељан, те сам то и на ручку код његове светости Патријарха другог овог мјесеца саопштио и њему; а он ми је наредио да ја морам ићи, па ма шта се десило самном, о чему сматрам за дужност да и Вас обавјестим. Патријарх ми је наложио да одмах отпутујем, што сам ја одложио док се са Вама поново видим“. Дилпарић је на то одговорио да је из разговора са Душаном Бркићем и осталим представницима Срба и родољубивог свештенства у Хрватској, сазнао да они имају мишљење да им треба епископ, али да тај буде добар „Србин-родољуб, који ће чувати тековине НОРа, који ће поштовати оно што је Тито дао Србима у Хрватској“. Онда је почело убијеђивање да митрополит није непријатељ власти, али када су му понудили да се писмено обрати Душану Бркићу, он је то одбио мудро се досетивши да би Бркић могао да му не одговори.

На крају је дошло до разговора у Загребу са Душаном Бркићем, о чему је оставио биљешку свештеник-шпијун Ратко Јелић: „ /…/ Друг Душко Бркић, код кога смо послије његовог састанка са Дамаскином били ја, (Илија) Ћук и Платон Бузачић, примио је 16.о.м. тачно у 12 сати Дамаскина у просторијама „Просвјета“, Берисавлевићева улица 10. Друг Душко га није хтио примити у Предсједништву Владе Хрватске, него у Главном одбору Срба и као секретар Главног одбора Срба. Друг Душко нам је казао ток разговора који је текао између њега и Дамаскина. Разговор је трајао свега 28 минута и одмах на почетку друг Душко му је рекао да Влада НР Хрватске не признаје акт о његовом постављењу за митрополита у Загреб, јер је требао синод, односно патријарх да извјести Владу НР Хрватске, о томе, као и личности. Дамаскин је испричао да је извјештена Савезна влада, на шта му је друг Душко рекао да колико му је познато није ни Савезна влада писмено извјештена, а сем тога да су се требали обратити директно Влади НРХ, јер он долази тамо. У погледу личности, Дамаскин је почео доказивати, како се никада није тражило мишљење ни једне владе о личности епископа, него само патријарха. На то му је друг Друшко одговори, да колико му је познато, све су владике краљевим указом постављане! Дамаскин је избјегавао одговор на ово и почео се извињавати и говорити како он није по својој вољи дошао у Загреб, него да је то одлука сабора и патријарха. Почео је излијевати своје добре намјере и готовост за сарадњу са Народним властима и слично. На то му је друг Душко рекао да у Хрватској постоји солидно и чврсто Удружење народног свештенства, које је својим радом не само користило своме сталежу и цркви, него се показало родољубиво и вјерно у помагању народним властима на свим пољима изградње наше земље и консолидацији прилика, а нарочито чувању тековина НОБ-е. Удружењу свештенства Влада има пуно повјерење и Ваш рад овдје цјениће се једино и само једино какав ће бити Ваш став према Удружењу и у колико будете сарађивали са удружењем, толико ћете бити и цјењени, односно Ваш рад. На ово му је Дамаскин одговорио да би то значило „двовлашће“, а друг Душко /:понавља претходни став/. На ово је Дамаскин одговорио „покушаћемо“. Послије тога Дамаскин је споменуо другу Душку ради протјераних бандита попа Васе Вујовића и Богдана Матковића, који су протјерани из НР Хрватске и питао друга Душка да ли би могли остати у НР Хрватској, па бар на другој парохији. Друг Душко му је рекао да не могу јер су то отворени непријатељи и као таквим НР Хрватска не може дати право боравка на свом територију. Друг Душко му је рекао да Влада НР Хрватске не прави разлике да ли је Србијанац, Босанац, Црногорац, Македонац или које било народности али ако је непријатељ, онда му нема мјеста у НР Хрватској. Друг Душко му је рекао да они више не би имали шта разговарати, него га је упутио на Удружење и у колико жели сарадњу, пружа му се прилика“.

А како је текла та сарадња види се по једном пријему чланова Удружења код митрополита: „ /…/ прото Бузанчић изложио му је да се случајно налази приватним послом у Загребу, па је сматра за потребним да га посјети па да се тако разговоре о неким стварима.“ Подсјећа га на значај Удружења и поздравља сусрет са Бркићем: „То је уједно и једини исправан пут којим треба данас ићи. Не смије се никад сметнут с ума, да је данашња власт поникла из Н.О. борбе и народне револуције, и да се она одражава на широким народним масама, и живи у њима, а ми Срби у НР Хрватској, морамо посебно имати на уму ту чињеницу, да само захваљујући Ком. Партији која је подигла устанак и довела до побједе наших народа у рату, имамо захвалити што данас живимо, и што имамо таква права и слободу у НРХ, у братству и јединству са браћом Хрватима, да се данас нигдје више не показују трагови пријашњи трагови националне и вјерске нетрпељивости међу нашим народима итд. Митр. Дамаскин: изјављује да не позна прилике у НР Хрватској, али да све ово прима да је заиста тако, како каже прота Бузаџић.“

У даљем току разговора чланови Удружења нападају патријарха и епископат што их не признају, митрополит Дамаскин вјешто остаје при саборском ставу. Свештеници-комунисти најзаинтерсованији су за то да поставе своје људе за архијерејске замјенике у Загребу и Пакрацу, али их митрополит одбија тврдећи да нема средстава за издржавање замјеника, па ће све послове радити сам. „Не можеш га осолити по том питању“, коментаришу чланови Удружења. Највише му замјерају што је његовим постављењем сабор игнорисао републиканско уређење и „суверенитет НР Хрватске“. Примјећују како он користи израз „крајеви“, а не „републике“.

Митрополит Дамаскин издржао је све притиске ванредном храброшу и виспреношћу нашег високог свештенства одгајеног у духу одговорности архијерејске. Остао је непоколебљив, као и његова музика. Нека му је Блажен Спомен и нека су му достојни насљедници!

По документима које је прикупио Вељко Ђурић Мишина приредио: А. Ж.

Др Дамаскин (Грданички), митрополит загребачки

Рођен 1892 . године у Лесковцу. Богословију завршио у Београду, Духовну академију у Петрограду, а философски факултет са докторским степеном, у Фрибургу, Швајцарска. Рукоположен 1913. године у чин јерођакона. По свршеним студијама постављен, као јеромонах, за пароха и вероучитеља наше избегличке колоније у Оксфорду. До избора за епископа био је професор богословије, први секретар патријаршије и доцент Богословског факултета у Београду.

Хиротонисан за епископа мукачевско-прјашевског у Сремским Карловцима 30. новембра 1931. Године 1938. премештен за епископа америчко-канадског, а годину дана касније за епископа банатског.

За митрополита загребачког изабран 20. маја 1947. У исто време администрира и Пакрачком епархијом све до 1951. године. Научне радове из области пастирског богословља, омилитике и литургике објављивао у Богословљу и Гласнику. Цели животни век посветио је изучавању црквене музике, али није доживео штампање свога животног дјела: «Зборник црквених пјесама» на српском и црквенословенском језику. Упокоио се 7. октобра 1969. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Топчидеру.

(Митрополија загребачко-љубљанска СПЦ)

Categories: Српско православно стање