Драгољуб Рикић: Конфликт по питању Свеправославног сабора

Полемика о Светом и Великом православном сабору који ће 2016.године сабрати православне помесне Цркве у Константинопољу, неминовно ме подсети на све осетнијe присуство подела у Цркви Христовој. Једни се утркују да буду затворени а други су и сувише отворени. Да ли је то Велики Православни Сабор или онај Осми Васељенски сабор који изазива страх и подозрење да ће бити други разбојнички који ће нас православне лаганим корацима ставити под папску власт.

v-r-1

Бавити се теологијом или било којим видом хришћанства без вокације на живу заједницу Христове Цркве било би немогуће. И док се већина лаоса (крштени етнос, народ Божији, свети народ) слаже да је Свеправославни сабор који ће се одржати 2016.године важан за Православну Цркву и хришћанство уопште, приликом тумачења предсаборских питања, а има их 10, разни теолози, јерархијски и нејерархијски чланови Цркве, чак и они који су ван општења (заједнице), имају различите, боље речено дијаметралне ставове и закључке.

Како год посматрали будући Свеправославном сабор, намеће се очигледна и кључна премиса сазива истог: „однос Цркве према свету и према себи“. Тај израз малициозни могу превести као корак ка екуменизму или модернизам (посветовњачење Цркве), али за мене најлогичнији израз је ажурирање. Ажурирање персонификује однос промене (не унутрашње промене као што је то био случај код римокатолика на Другом ватиканском концилу), него однос промене Цркве према свету и гледање Цркве из света, после будућег Свеправославног сабора, који ће Цркву и њено учење, поредак и сврху „ажурирати“ за савремено друштво.

Између двије тежње?

У садашњем православном хришћанству постоје две супростављене тежње.

Прва тежња (читај: несхваћени модернисти, неупитани екуменисти) заснива се на сећању на Цркву (евхаристијску заједницу) од Педесетнице до 313.године, а односи се на „повратак оцима“, што би исправније и тачније значило повратак богочовештву и заједници верних. Суштина те жеље јесте да се сада пронађе из почетака хришћанства подстицај за веродостојно сведочење вере свету, тачније првобитно надахнуће за свакога хришћанина.

Друга тежња (читај: несхваћени зилоти, неупитани етнофилетисти) заснива се на обнови световне снаге и моћи Цркве = 1 цар = 1 држава = 1 православна Црква. Ова идеја се пројављује у добу Источног римског царства (читај Византијског) када је Црква постала државном религијом. Свети Цар Константин је зачетник световне моћи хришћанства, повезујући царство с Црквом. Црква ће касније, својом „земаљском еволуцијом“ у средњем веку, постати најмоћнијом световном институцијом, постављати и скидати цареве и краљеве, благосиљати и анатемисати народе. Истовремено је тако у Цркву ушао и деизам грчке филозофије по коме је Бог изненада постао статичан и незаинтересован за свет, те му је потребан Намесник на земљи (читај: Римски папа). Реч је овде о материјализираном хришћанству које је са новом онтологијом прилагођавало своју световну моћ. Од Миланског едикта 313. године па све до данашњих дана, у Цркви је присутнија и много јача ова друга идеологија. Истовремено у ово време долази и до нове појаве јеретичких покрета.

Свеправославни Сабор у Истанбулу 2016

Свеправославни Сабор који се треба одржати 2016. године у Истанбулу, вероватно означава и прекретницу у односу Православне Цркве према свету а и према себи самој. Свеправославни Сабор МОРА и уз Божије благовољење ХОЋЕ одбацити правно-државнички колективитет у корист живе заједнице народа Божијег, церемонијалне знакове моћи у корист литургијског присуства Ријечи Божије, немирну философску полемику у корист вере у Божију реч, МОРА обновити ВЕРНОСТ БОЖИЈОЈ РЕЧИ У СВЕТОМ ПРЕДАЊУ И СВЕТОМ ПИСМУ И ЛИТУРГИЈСКУ ЗАЈЕДНИЦУ!

Свет у 21. веку треба да постане место теолошке рефлексије и истине. Свеправославно сабрање је повезано, не са променом теологије и догмата, него са променом места саме теологије и Цркве: са унутрашњег Црквеног статичног становишта према „спољном“ становишту. У средиште је потребно поставити теолошки дискурс.

Разумљиво, најављени Свеправославни сабор изазива код једних наду, оптимизам и егзалтацију, а код других страх, песимизам и отпор. Разлика у перцепцији, те се због тога и води оштра, понекада и недостојна православних хришћана, полемика између тежњи једних и других. Причају и пишу и једни и други. Једни да је то неопходно због „корака са временом“ и „виших циљева?!“ а други да је то „први корак до потписивања уније са римокатолицима“, да „нешто није у реду са православном васељеном“, да нешто недостаје у православном свету те се због тога сазива сабор да би се „прилагођавали догмати“. Прве упозоравам те им цитирам светог апостола Петра „Зато, љубазни, чекајући ово старајте се да вас Он нађе чисте и праве у миру. (2 Пет 3, 14)“ а другима говорим да унапред не страхују и не подлегну у бездан апокалиптичног духа, те цитирам светог апостола Павла који је рекао: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1:8).

Црква се не може модернизовати и усавршавати јер је савршена, те се не може изјавити да она треба или не треба да иде у корак са временом. Али Црква може и мора да дерогира своју позицију, да би грехопадном свету проповедала до скончања векова: „Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима безумље; онима пак званима, и Јудејима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост“ (1 Кор, 1, 23-24).

Једно је сигурно, а то јесте да ће први пут сада, након неколико векова епископи имати прилику да трезвени израз њихове воље, благоизвољене од Духа Светога, буде критеријум општег смера Цркве Христове до Његовог Другог доласка. Епископи са сабрања имају прилику да уз пастирску улогу додају и пророчку, да дигну глас против свега што није по вољи Свете Тројице. Црква треба да остане верна Писму, дефинисаним догмама вере примљених од Господа преко апостола и светих отаца, ништа не додајући и ништа не одузимајући.

Земаљска, војујућа Црква Христова је пуноћа истине и истина је у њој јер је њена Глава Христос, који је Сам „… Пут, истина и живот …“ (Јован 14:6). Али, однос Православља и модернога света јесте „непријатан“ и препун питања. Уколико Црква Христова (Православна) жели бити животна и неустрашива, а одлика истинског живота у Христу јесте пут у непознато са вером, изражено у Христовим речима „… не бој се, само веруј“. (Марко 5, 36) „, мора да научи нови језик, језик посрнулог света да би баш као и свети апостол Павле, свету проповедала о „Богу непознатом“ (Дап 17). Свеправославни сабор је пред себе ставио тај задатак који захтева напор. Црква ће се на крају морати запутити путем који Дух Свети објави преко Свеправославног сабора, јер другога пута нема.

Православље је прихватити саборске одлуке, а не одабране реченице које потврђују наше мишљење или праксу. Није православље осуђивати саборске оце. Православље у глобализацији и секуларизацији не гледа само опасности него и шансу за живо сведочанство Христових речи у плуралном свету.

Али на крају, не треба се чудити ни једним ни другим изјавама? Јер „од избитка срца говоре уста“ (Мт. 12, 34). Размажени и грешни људи заиста желе „ново православље“, ослобођено окова догми и прилагођено модерном свету. Људи у прелести желе из своје грешне свакодневнице по њиховој мери хришћанство апостола и светих отаца, јеванђеље сиромаштва, Цркву суза и мучеништва.

Црква Христова није као мрав који само сабира и троши, а није ни као паук који из себе производи ткиво. Црква је као пчела која, по поступку у средини, извлачи материјал из вртног и пољског цвећа, али га ипак прерађује и уређује властитом способношћу.

Да ли ће ово бити Свеправославни Богом надахнути сабор или тај фамозни 8. васељенски сабор, показаће нам сам Спаситељ, јер без Њега ништа не може бити. Пројавиће окупљени оци одлуке сабора, па „По делима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16). До тада не судите, него се молите!

Једно Вас само молим, „именом Господа нашег Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори“ (1 Кор. 1, 10), јер „без присуства љубави према браћи, права вера никоме неће помоћи (1 Кор. 13) “

Аутор је православни теолог

(Видовдан, 17. 6. 2014)



Категорије:Преносимо

1 reply

  1. Најбољи православни текст до сада по питању Свеправославног сабора 2016! Ово треба ставити у уџбенике.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s