Створити мултиконфесионалну нацију на Балкану није био нимало лак посао
Српски патријарх Иринеј је прошле недеље дочекан протестима у Тирани, поводом учешћа у освештењу Саборног храма Албанске православне аутокефалне цркве. Иронија је да је управо Српска православна црква та која је помогла АПЦ на путу добијања аутокефалности између два светска рата, у ситуацији када је цариградски васељенски патријарх то упорно одбијао.
Повод за протесте против доласка патријарха Иринеја биле су његове претходне изјаве у вези са Косовом (да је Косово света српска земља итд). Освештењу Саборног храма Албанске православне цркве присуствовали су скоро сви поглавари православних цркава укључујући и цариградског васељенског патријарха Вартоломеја Првог.
Иначе, пут до стварања Албанске православне цркве је био мукотрпан и сличан почецима хришћанства.Скоро све модерне нације на Балкану у 19. веку (Грци, Румуни, Срби и Бугари) створене суна моноетничкој и моноконфесионалној основи. Албанци и Турци чине изузетак. Док је модерна турска нација створена на моноконфесионалној и мултиетничкој основи, албанска нација је створена на моноетничкој и мултиконфесионалној основи.
Створити мултиконфесионалну нацију на Балкану није био нимало лак посао. У то време грчки национални покрет се залагао да православни Албанци буду у корпусу грчке нације. Турска национална идеја рођена након Кримског рата (1853–1856) залагала се да Албанци муслиманске вероисповести буду део турског националног корпуса. Занимљиво је да је и сам Намик Кемал (1840–1888),који се може сматрати турским Доситејем Обрадовићем, по етничкој припадности био Албанац.
Албанци католичке вероисповести су били на путу припајања Италијанском националном покрету. Како су Албанци с југа Италије били носиоци Гарибалдијеве револуције (1861), један од тих Албанаца, Франческо Криспи (1818–1901) чак је у два мандата био премијер Италије.
Упркос оваквој ситуацији, предводници албанског националног покрета из редова свих верских заједница, уз велику подршку Немаца и Енглеза, након Првог балканског рата (1912–1913) успели су да створе албанску нацију, као прву мултиконфенсионалну нацију на Балкану. Аустроугарској је то било у интересу како би спречила излазак Србије на море, а Енглеској како би створила политичку равнотежу на Балкану по својој мери.
И поред међународног признања,Лондонском конференцијом 1913.проблеми новонастале албанске нације нису престали. Цариградска Васељенска патријаршија, под утицајем грчког национализма, прогласила је као херетизам сваки покушај уношења албанског језика у Православну цркву и поред тога што велика већина оних који су присуствовали литургијама нису разумели грчки језик.
Пионир Албанске православне цркве је Фан Ноли (1882–1965). Дипломац Харварда на пољу теологије и филозофије (касније је докторирао историју), полиглота, преводилац, глумац, песник и публициста, битку за аутокефалност Албанске православне цркве је почео 1908.године.А 1923.сам себе је прогласио митрополитом Албаније.
Како се Фан Ноли бавио и политиком, па је 24.јуна 1924. постао и премијер Албаније, на католички Божић исте године, његов противник Ахмет Зогу (по вероисповести муслиман), уз војну помоћ Београда, свргнуо га је, и натерао га на бег у иностранство.
Али мисију Фан Нолија око добијања аутокефалности АПЦ наставио је његов окорели политички противник Ахмет Зогу. Претендујући да је потомак Александра Македонског, Зогу је 1928. крунисан за краља Албаније, па је чак и албанску валуту назвао Лек, што је албанска верзија од имена Александар. При чему је отишао и корак даље дајући и име свом сину такође Лек (Александар).
Зогу је убедио српског епископа Скадра, Виктора, да заједно са албанским епископом Висарионом Џуванијем крунишу још три албанска епископа како би комплетирао Синод Албанске православне цркве. Управо овај поступак је омогућио касније признавање аутокефалности Албанске православне цркве, 12.априла 1937. од стране Венијамина, васељенског патријарха Цариграда.
Како је 1966. комунистички диктатор Енвер Хоџа забранио религију, а хоџе и свештенике затворио, падом комунизма 1991. Албанија се нашла у ситуацији да је остала без верских лидера, али и свештеног кадра, па је први посткомунистички председник Сали Бериша био принуђен да прихвати грчког епископа др Анастаса Јанулатоса за патријарха Албанске православне цркве.
Током 22 године бивања на челу АПЦ, др Јанулатос је научио албански, држао литургије на албанском језику и прилагодио се албанским приликама. Али приликом прошлонедељног освештења Саборног храма, албанској јавности је приредио горко изненађење: није говорио на албанском језику како је то статутом Албанске православне цркве предвиђено, већ на свом матерњем грчком језику.
Огорчени Албанци, у немогућности да протестују против сопственог православног поглавара, протестовали су против српског патријарха Иринеја због његових изјава о Косову. И сам премијер Албаније Еди Рама (православац по вери) придружио се тим негодовањима када је током свечаног пријема критиковао патријарха Иринеја због његових политичких изјава.
То се у народу каже: „Кад не смеш ударати по магарцу онда удари по самару”. Додуше изјаве патријарха Иринеја су, гледано из албанског угла, биле заиста националистичке, али не треба заборавити да је и сама АПЦ један од главних носилаца албанског национализма.
Професор политичких наука у Приштини
Categories: Преносимо
Оставите коментар