Како то да Вучићеву владу и Американци и Руси сматрају проруском, а да је код куће, уз Пешчаник, руше и проруске групе

1. Србија ће бити увучена у тај конфликт (у Украјини; прим Ж. Ц.), било да је неко гурне у то или да се сама укључи. Откако међу нама није Филип Вишњић, мало је, чак и за наше увек високе стандарде, било тако катастрофичних реченица о Србији попут ове, коју је прошлог викенда у Београду изговорио шеф Стратфора Џорџ Фридман. И вајни политичари, и увек будни аналитичари, и јавни интелектуалци, сви су, као пред чумом, ћутали заливени пред његовим претећим пророчанством, које наводи да ћемо се можда за неку недељу са сетом сећати ових дана, кад се вода повлачила, откривајући нам немани са којима живимо као ликове Волта Дизнија. 

Наравно, у поређењу с оним што нам прети. Јер Фридман није било ко: ако нам је преко Атлантика донео поруку, могли смо одмах да прогласимо стање природне непогоде; ако је само анализирао српске прилике, бар смо га могли прогласити лудим и наставити да сањамо. Тако нам је недеља после Фридмана показала како је мир ресурс о коме нисмо склони да мислимо све док га поседујемо.

2. Али нам је и показала и о колико се крхком ресурсу ради. Неважно је што су у тој недељи у медијима по команди жестоко нападнути председник државе и влада, па и то што је на команду у јавности мобилисано толико што уверених, што плаћених, што глупих домаћих мајдановаца. Важно је, међутим, што се догодило нешто у шта нам је Фридман показао прстом – ново крзање ионако опасно танке и крте платформе друштвеног мира. Прецизно и синхронизовано вођене, кампање о цензури медија и докторату Небојше Стефановића можда је требало да изгледају као први корак одљубљивања Србије од Вучића и еманципације јавног простора од његове „страховладе“, али су показале много више. Инертност и крхкост српске друштвене сцене.

Није се морало бити Јово Бакић – коме се свих ових година у Србији није догодило ништа што би га извело на улицу, него му се догодио докторат Небојше Стефановића – па да се не схвати да је одљубљивање од Вучића била показна вежба која је Вучића требало коначно и неопозиво да разведе од Русије. Али чини се да једнодимензионално мишљење код нас није фелер мишљења, већ облик преживљавања, одакле смо сви ми помало Јово Бакић, и то добровољно.

3. Све од Фридмана, преко медијске false flag операција „Цензура“ и „Доктор Мегатренд“ до Бакића, краља улица у настајању, само је почетак, готово показна вежбица, која би требало Вучића да одврати од онога што је сам звао неутралном позицијом Србије у Украјини а што Весна Пешић назива „проруском“ политиком српске владе.

Склон сам да помислим да Пешићева није сасвим у криву. Вучићева степеница на којој се дала градити неутралност готово да је изгорела у распламсавању рата на украјинском истоку и Обамином развијању ратног логора у Варшави, где му се поклонио сав источноевропски башибозук, који није видео Русију још од Стаљинграда 1943, и где је све превише личило на Наполеоново сакупљање њихових предака, на истом том месту, пре двеста година, уочи похода на Русију.

Ту степеницу Вучић није повратио ни у Бечу вештим наглашавањем како Србија у свему прати курс ЕУ и признаје суверенитет Украјине, с малом разликом да она Русији није увела санкције. Можда би то неком и изгледало као спасоносни корак према Западу да само дан касније за француску телевизију то исто није рекао и сам Путин: „Да, ми признајемо украјински суверенитет“. Ако то признање суверенитета није импресионирало западне силе, неће ни Вучићево.

Овако, Србија је за последње две године – да не рачунамо оно пре – одговорила на све захтеве са Запада: решила је Косово, на своју штету; наставила да испуњава захтеве за ЕУ, опет на своју штету; зарекла се на економски модел по вољи ММФ и Брисела, исто на своју штету; наставила са слабљењем државе и друштва, на штету свих нас; продужила, иако дискретно, приближавање НАТО, на нашу срамоту. Једино није пристала да јавно осуди Русију у Украјини и заведе јој санкције. Само то. Сви ми овдашњи, наравно, имамо свој став о позицији владе на скали Запад-Русија, и мало ко међу нама би је описао као неутралну, зар не?

А шта о томе мисле Руси и Американци? Судећи према понашању, они о томе имају пуну сагласност. Како су Руси веома задовољни, чак и захвални, што нико наш није Путина поредио Фредијем Кругером и што им нисмо завели санкције и како су Американци веома незадовољни што Русима нисмо урадили ништа од тога, дало би се закључити да и једни и други за сада Вучићеву позицију цене као проруску.

На страну историјске и остале везе са Русијом, морали бисмо да будемо свесни како пред собом имамо страну која пристаје на све с нама осим да је директно осудимо, и страну која тражи једино то. Па ће, кад то добије, тражити да се и Србија пред Обамом построји у Варшави, па ћемо бар знати да је и Хитлер имао више разумевања за односе Србије и Русије. Потпуна пометња.

4. Не, пометња тек наступа. Њен важан део садржан је у томе да антиглобалистичка и суверенистичка ДСС у осуди Вучића стаје у ред са ОЕБС-ом, Американцима, Пешчаником и Весном Пешић, оштро осуђујући „гушење медијских слобода и ометање рада независних контролних институција“. Антиамеричке, православне и проруске Двери том приликом кажу да је Вучић ушао у фазу „обрачуна са преосталим џеповима отпора неконтролисаној моћи једног човека“. И као џепове отпора наводе сајтове „Васељенску, Нови Стандард, НСПМ, интернет-радио Снага народа, Телепромптер и Пешчаник“.

Што се Новог Стандарда тиче, овај пут бисмо ипак одолели томе да са Пешчаником и Весном Пешић рушимо режим. Једном је то већ национална опозиција радила, и рекао бих да јој се допало више него што је данас спремна да призна. Осим тога, ако Вучића нису рушили на Косову или на економији, волео бих да одговоре зашто га руше на томе што неће да осуди Русе. Да су бар узели неке паре, па да их човек разуме, него су с Пешићком и Пешчаником из уверења, додуше уверења према Вучићу.

5. Као што је сасвим глупо и недостојно рушити Вучића са Весном Пешић, Пајтићем и Дуњом Мијатовић, једнако је глупо да му национална Србија данас даје безрезервну подршку, и то из два разлога. Први је, наравно, политички: ако су жути довели Косово на ивицу, па се није могло другачије (не оправдавам, али разумем), како да разумем да је према Србима са Косова показано толико мало људскости? Ако Запад, претећи својим потраживањима и финансијским полугама, није дао да се промени економски модел, да ли се могло урадити нешто у култури? Ако странци и прилике нису дали да се из корена промени медијска слика Србије, да ли је Вучић бар могао да се уздржи од гостовања у истој емисији са Пером Луковићем, чијих се Е-новина уређивачка политика уз најбољу вољу не може назвати другачије него проусташка?

Други разлог за уздржаност је у томе што не можемо да знамо хоће ли Београд истрајати на курсу сарадње са Русијом. Наравно, српска влада, осим неравномерно распоређене воље, нема никакве полуге да се одупре захтеву Запада, и било би право чудо ако би то успела. Не сумњам да то Вучић жели, али та влада и тај апарат толико су избушени западним агентурама да би његово одлучно „не“ само спасило његову душу и уништило му све остало. Уосталом, није ли био сјајан Вучићев потез што је Михајловићевој одузео министарство енергетике, али ни тада није успео да је спречи да са позиције министра грађевине објасни Србима да од Јужног тока нема ништа и да им ваља размишљати о алтернативама. И све то док се Бугари за Јужни ток боре јуначки.

6. Ако се одупру, имаће Мајдан – вишенедељну приредбу у којој се власт руши игром и цвећем а, ако то не упали, иза ових са ружама иде екипа са снајперима. Ако се не одупру, имаће га опет јер никада неће успети да тако ефикасно и с вољом одгурну Русију као што би то урадили рециклирани жути, додуше у споју са својим националистима, патриотама и, наравно, Пешчаником и Весном Пешић.

Зато је српски однос према Русији – на срећу или нажалост – више у руским него у српским рукама. То схвата и Запад, који страхује од Лавровљевог доласка у Београд, и то на два дана, па би да Србија осуди Москву пре тога. А то ће рећи да ће оно што Лавров носи са собом бити веома занимљиво, кад је већ толико пожурило Запад.

7. Отварањем неколико афера и очигледним почетком консолидације Демократске странке Запад још није кренуо да руши Вучића, само су му помогли да замисли како ће да изгледа његов последњи дан на власти. Ако је успео да после тога разуме да га од таквог сценарија не дели слепа послушност, већ јуначка и паметна борба уз много Руса и среће, тада ће разумети и то да ствари које су га тресле ове недеље не би биле тако убитачне само да је успео да у јавни простор врати део националне јавности, како му је, на крају, интелигентно предложила Трећа Србија. Ако то не уради, ту јавност ће му на паре и глупост узети странци, па ће проруска национална јавност, заједно са Весном Пешић, рушити српско-руску сарадњу, рачунајући да је Вучић архинепријатељ и издајник, док је Пајтић сјајан конзервативни младић, свештеничко дете, и много воли Јужни ток.

8. Како онда да прави националну јавност? Лако, за почетак да, ако треба на коленима, замоли Перу Луковића да га не брани више, него да га нападне из све снаге. Остало ће му се рећи само.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 6. 6. 2014)

Categories: Преносимо