Небојша Малић: Седмица после потопа

Све је ово некаква наука

sivisoko-baner-200Каква је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста је онај ко вели: „Не може бити горе“, док оптимиста одговара: „Може, може.“ 

Свако ко пише о дешавањима у Србији мора, силом прилика, да буде „оптимиста“ из овог мрачног вица – јер тамошња власт свакога дана изнова показује да и те како може бити горе. Да видимо на које све начине, седмицу дана после потопа:

Уредници НСПМ анализирали су политички ријалити преноса седнице Владе током поплава, и нашли ароганцију, неспособност и панику. Није ни чудо што је снимак брже-боље уклоњен са интернета. А Врховни Жутник је именовао невладника за намештање избора да управља фондовима за помоћ жртвама поплаве. Толико о помоћи, онда.

Док се народ борио против поплава, обогаљена „војска“ Жутије придружила се НАТО и „Тачистанцима“ – у Немачкој. На некаквој „вежби“, ваљда рата са Русијом. О томе је детаљније писао Борис Алексић.

Али мала је земља Жутија колики је Vuchych квислинг: пред посету Берлину је изјавио да је „време да Србија буде ‘на истој страни са Немачком’, и да наша земља буде и политички, а не само економски партнер Немачкој.“ (РТС)

Колико је Немаца међу оним лешинарима које Александар Павић види како круже над Србијом, надајући се да оглође што преостане од потопа? Бранко Жујовић вели да га прича о Државном Дну које призива наводу ЕУропску помоћ подсећа на стад које зове чопор на јагњетину.

Знају ли Срби уопште да препознају пријатеље и непријатеље, пита се Срђан Воларевић. По ономе што гледам и слушам протекле две недеље, знају. Народ је сачувао дух и свест, вели Оливер Вуловић – а о држави ћемо кад је будемо (опет) имали.

Саму ЕУропску унију потреса талас незадовољства, оличен у тријумфалним резултатима националиста на изборима, на шта се осврће Синиша Љепојевић. Али упркос томе, Државно Дно Жутије мазохистички, инсистира на безалтернативном ЕУропском путу, вели Ратко Паић, док Брисел садистички диже цену, јер му се може.

Притом као да су сви заборавили Косово, где се 8. јуна спремају „избори“ на које Државно Дно тера Србе како би коначно постали „Тачистанци“, подсећа Александар Павић.

За то време, амерички парламентарци траже рат са Русијом, пише Марина Рагуш. А Москва не само да је тога свесна, већ предузима стратешке мере – попут енергетске алијансе са Кином – које би могле да донесу победу у том рату много боље него руски тенкови у Донбасу. Што то некима није јасно, вели Жељко Цвијановић, не значи да им срце није на правом месту. Али у овој игри на живот и смрт, мора и да се размишља главом.

Око Соколово, бр. 120

(Сиви соко, 1. 6. 2014)

Триптих 2. јуна

Три белешке и напомене, наизглед невезане.

Преводи и Стање Ствари

Превод текста Дејвида Брукса који сам прокоментарисао у суботу требало је да буде објављен истога дана на Стању Ствари, али се због техничких проблема појавио тек данас. Ставио сам спону у текст од суботе, као и у претходну реченицу, па кога занима да погледа шта је Брукс булазнио, нека изволи. Само имајте на уму да је то булажњење опште место политичке и медијске „елите“ Империје.

Из неколико разлога све преводе које бих обично постављао на Соколу сам преусмерио на Стање Ствари, па вам препоручујем да пратите ту страницу ако вас занима шта о нама (или о Украјини, ЕУ, Империји, итд.) пишу странци.

Џеремајин Игроказ

Преко Александре Ребић чујем да је у Београду током викенда одржана међународна конференција о 1. светском рату. Домаћин је било нешто по имену CIRSD, односно Center for International Relations and Sustainable Development. На енглеском, дабоме; на мачећем српском се зову „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој.“

На челу института је некадашњи штићеник Друга Боте, бивши министар иностраних дела и председавајући Генералне скупштине УН – Џеремаја Вулф. Мислим, Вук Јеремић. Који у уводној беседи – наводно о 1. светском рату – ни реч не рече о Србији, већ позва на стварање глобалне владе ради борбе против климатске катаклизме (!).

У одбору Центра му седе, између осталих, бивша швајцарска министарка Калми-Реј, која је 2010. признала „Тачистан“, и Џефри Сакс. Паметнима доста.

А кога је Џеремаја довео као госте на конференцију? Па Џорџа Фридмана из Стратфор-а, тј. приватне испоставе ЦИА, и главом и брадом Кристофера Кларка! Знате, онога што мисли да су 1. светски рат почели Злисрби убиством Александра Обреновића и Драге Машин. Ту су негде криви и Злируси, али нипошто не Немци, Енглези, Французи, Турци, Аустрија, итд.

Мало им је било што су толике Србе побили, а Србију осакатили и окупирали, него сад хоће и да нас апсолутно понизе оваквим игроказима служења глобалистима и Империји. Велики је „патриота“ Џеремаја, нема шта.

Јопет Цензура

Нови Стандард је поново оборен. Радио је још колико у суботу. Зар се квислиншки култ, државно дно и Империја толико плаше писане речи? А ако се плаше, а то је евидентно, онда се поставља питање зашто – тј. да ли су они заиста толико јаки, моћни, без алтернативе или шта већ? Одговор се намеће сам по себи.

(Сиви соко, 2. 6. 2014)

Исправка: Овај чланак је промењен 3. 6. 2014. у 21:50 – промењен је наслов „О држави ћемо кад је будемо имали“ у „Седмица после потопа“



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Blago van konteksta (?) :
    Are You Ready For Nuclear War? — Paul Craig Roberts
    http://www.paulcraigroberts.org/2014/06/03/ready-nuclear-war-paul-craig-roberts/

  2. Samo mala digresija.

    Onaj spomenuti „oko izbora“ rece danas, ili juce, da ce mu trebati oko dva meseca da sve „uvede u sistem – ili tako nekako, naravno sve sa EU“. Gledam danas guzve oko Crvenog krsta u Obrenovcu, gde ljudi sa svom familijom cekaju po pastetu, malo ‘leba i nesto vode. Pa, zar ce oni cekati dva meseca. Tu ni Gasic nece pomoci, ako se odmah ne odvoji neka para i plate profecionalci koji ce srediti stanje u Obrenovcu.

Оставите коментар