Разумљива је нелагодност невладинаца под новим условима рада, бар у Републици Српској. Ова размажена клика страних мезимаца, ненавикнута на критичко испитивање своје делатности, али навикнута да позивајући се на моћ својих покровитеља застрашује и руши све пред собом, најзад се суочила са екипом која савршено схвата њихову игру. Објављивање зборника есеја „Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата“ оставило је дубоке ожиљке на њиховим нежним душама. Само неколико дана после научног скупа у Бања Луци „Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације,“ одржаног у Академији наука и уметности РС 26.  априла под покровитељством „Фонда стратешке културе“ из Москве, Соња Бисерко је из Београда нервозно одреаговала. Скуп је доказ, изјавила је, „да су Руси јако инволвирани у Републици Српској, Србији и Црној Гори,“ што је врло опасна појава која прети дестабилизацијом у читавом региону.[1] 

Нашу књигу такође је прокоментарисала америчка блогерка из Београда Лили Линч, на свом претенциозно названом блогу „Balkanist.”[2] За разлику од Гертруде Бел, која је за рачун нових британских управљача одмах после отоманског пораза 1918. цртала  границе и  решавала административна питања новоуспостављене државе Ирака,[3] и која је као призната оријенталисткиња свога времена ипак могла да се позове на какав такав научни ауторитет, госпођица Лили је  типична америчка – помало презрела – шипарица. Можда јој и јесте поверена нека полузванична мисија, али упоредо са тиме она несумњиво има и личну агенду да се у Србији фантастично проведе, што је за сваку похвалу.

Лили Линч

Мис Лили је забринута у првом реду зато што „тако сиромашна  земља“ као што је Република Српска траћи енормне суме новца на промашене издавачке пројекте као што је књига „Рушење Републике Српске,“ али је подједнако муче и издаци Владе РС на прескупе лобисте у империјалном Вашингтону. С тим у вези развија основну тезу свога задњег текста: председник Републике Српске се с једне стране жали на махинације „невладиних организација“ и припреме за „обојену револуцију“, али истовремено као лобисту у Вашингтону користи Адриана Каратницког, особу која се налазила на руководећим  положајима у више НВО управо онакве врсте које се таквим револуцијама баве.[4]

Да се на слици коју црта Лили Линч не назире зачетак једне од кампања које ће вероватно ускоро предузети пропагандисти из лажног невладиног сектора, то не би завређивало опширнију пажњу. Али пошто претпостављамо да је ово само пробни балон и да постоји намера да се на ову тему надогради низ нових дезинформација, одлучили смо да на самом зачетку проверимо утемељеност њихове приче.

Пре неколико месеци, на велика звона, „Фонд за хуманитарно право“ Наташе Кандић објавио је причу у вези са наводним концентрационим логорима на територији Србије 1995. за Бошњаке избегле из Сребренице. Пошто је случај хтео да смо имали комплетан архивски материјал на ту тему, укључујући изјаве избеглица, брзо и ефикасно смо у београдском „Печату“ раскринкали измишљотине госпође Кандић.  Од тада, она је тихо одустала од инсистирања на својој фабрикацији.

Учинили смо исто са тврдњама Лили Линч. Проверили смо сву документацију у вези са њеним тврдњама на сајту америчке државне агенције за регистровање страних агената и лобиста, FARA,  и утврдили смо да је конструкција Лили Линч без икаквог основа.

На интернет презентацији FARA, која је доступна свима, види се да је регистровано свега четири предузећа која у Вашингтону лобирају за Републику Српску.

Подаци са сајта FARA (кликните на слику за увећање)

На овој педантно уређеној интернет презентацији може се проверити посебан досије сваке од тих фирми и сазнати какву врсту услуга пружају страном клијенту. Америчка влада то строго захтева. Адриан Каратницки, кога госпођица Лили у свом тексту представља као баук, заправо је партнер у лобистичком предузећу Myrmidon Group LCC и у тачки 8. његовог уговора са Владом РС пише: „Предузеће ће пружати услуге, укључујући организовање састанака, конференција, брифинга и расподеле информативног материјала у циљу промовисања инвестирања у Републици Српској. Ове активности ће бити усредсређене на медије, пословну штампу, инвесторе, улагачке фондове и корпорације.“

У овом уговору тешко је запазити ишта необично или штетно по интересе Републике Српске. Напротив. Ако је Мис Лили жао сиротиње, требало би да подржи сваку иницијативу која би могла довести до улагања у Републику Српску, повећања привредне делатности и побољшања материјалних услова живота. Уместо тога, добро увезана са својим невладиним колегама из Републике Српске као што је Александар Трифуновић са портала „Бука,“ кога у тексту издашно цитира, она развија теорију завере.

Прегледом документације која се односи на преостала три правна лица који су регистровани на сајту FARA као организације које на неки начин заступају интересе Републике Српске у Америци, уместо завере наилазимо на потпуно документовану и врло прозаичну причу. Једно од њих је званично представништво РС у Вашингтону, чему је тешко наћи замерку поготово ако сте Американка или „невладина организација“ која се финансира из буџета америчке државе. Преостала два су адвокатске фирме ангажоване да Влади Републике Српске пружају разне услуге из своје струке. Поред РС, сличне лобистичке услуге у САД ангажује још неколико десетина страних држава, што је на сајту FARA до најситнијих појединости јасно приказано.

Захваљујући америчким правилима игре, која фаворизују транспарентност, успели смо лако и брзо да утврдимо право стање ствари. Сваком просечном Американцу, Лили Линч као и писцу ових редова, кристално је јасно да ту нема никаквих мистификација нити нередовности. Да постоје, америчке власти не би оклевале да реагују.

Ако, као што претпостављамо, то Мис Лили јесте јасно, тим пре што је за разлику од већине грађана Републике Српске или Србије сву приложену документацију могла да прочита на свом матерњем језику, зашто дезинформише јавност уместо да јој преноси објективне информације? Један од најбољих одговора на то питање је вероватно понудио амерички књижевник Аптон Синклер (Upton Sinclair) када је рекао: „It is difficult to get a man to understand something when his salary depends upon his not understanding it.“ У преводу на српски: „Тешко је човека убедити да нешто схвати, ако његова плата зависи од тога да он то не схвати.“

Магазин Balkanist/Балканист

На претпоставку да Мис Лили није у Србији само из баналних разлога наводи не само њен избор локалних партнера, као већ поменути саговорник из „Буке,“ него и садржај њених аналитичких разматрања. У рубрици „О нама“ на њеном блогу стоји да је „Balkanist” „експериментална двојезична платформа која се бави политиком, анализом, културом и критиком намењена интелектуално напредној  међународној публици незадовољној тренутном понудом…ми смо потпуно независни од ма које организације, предузећа или установе.“

Међутим, занимљиво је – и можда би независна млада аналитичарка на свом блогу то ускоро могла да разјасни – да се њени аналитички рефлекси по свим основним питањима у длаку поклапају са ставовима протагониста студије „Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата.“ На пример, већ сутрадан по избијању нереда у Федерацији БиХ у фебруару, као на притисак дугмета „Balkanist“ је у Београду почео да драматизује та дешавања под бомбастичним насловом „Протести широм Босне представљају колективни нервни слом.“ Испоставило се да је распрострањеност насиља „широм Босне“ било више жеља подстрекача него одраз реалне слике, али усхићени извештаји госпођице Лили том приликом нису остављали простора за сумњу за шта она навија. Следећег дана, 9. фебруара, „Balkanist“ интегрално у Београду преноси захтеве предводника нереда у БиХ и целодневно ажурира сајт свежим вестима са „фронта.“

Наравоученије ове приче је да има сјајних америчких тековина које би било корисно што пре увести у Србији и Републици Српској. Закон о регистрацији страних агената и лобиста, попут оног који је од 1938. на снази у САД, захваљујући којем смо са свега неколико кликова на компјутеру ушли у сајт државне агенције FARA да би раскринкали дезинформацију госпођице Линч, критично је неопходан и на овим просторима.

Када ће законодавна тела приметити тај недостатак и када ће у Србији и Републици Српској изгласати регулативе да јавност транспарентношћу заштите од деловања страних агената утицаја? На свакој пакли цигарета већ пише да дуван угрожава живот. Неспутано ширење дезинформација и лажи загађује јавни информативни простор и угрожава демократски процес.

[1] Haber.ba, 11. мај 2014.

[2] http://balkanist.net/

[3] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2006/03/04/AR2006030401355.html

[4] Balkanist, http://balkanist.net/the-self-destruction-of-republika-srpska/

Categories: Српске земље