Марк Чапман: Руска гасна вртешка или Може ли ЕУ без руског гаса?

(Тhe Kremlin Stooge, 21. 5. 2014)

Доста се причало да ће председници Владимир Путин и Си Ђинпинг (Xi Jingping) потписати важан споразум о испорукама гаса током посете г. Путина Кини, али се то није десило[1]. Иако споразум звучи близу, и вероватно зависи од цене – Русија и Кина се скоро 10 година цењкају – потпис је обична формалност када се заврши уговарање детаља на маратонским преговорима министара и представника индустрије. Ово наводи на закључак да је негде дошло до неспоразума, што би могло да буде кривица недавног европског трабуњања (и у овим топлим месецима, када је тешко замислити смрзавање идуће зиме) о „одвикавању“ од руског гаса. Европа воли да о Русима говори као непоузданим партнерима који могу поново да заврну гас „као што су урадили 2009“, а о Путину као диктатору који ужива да „користи енергенте као оружје“.

kremlin-stooge-skrin

Јесу ли то озбиљне примедбе? Нипошто. Тренутно, већина гаса за Европу тече кроз украјинске гасоводе. Али 2009. је сав гас ишао преко Украјине, а тренутно оперативни Северни ток (Nord Stream) је био у раној фази изградње. Украјина је тада почела да краде руски гас у транзиту и користи га за себе, што је довело до оптужби да Русија користи енергенте као оружје. Руси су могли или да заврну вентил, или да признају немоћ да спрече украјинску крађу гаса, због транзитног монопола. А што је крађа гаса била лакша, то је Украјина више крала. Када је Нафтогаз то радио, Јулија Тимошенко је била међу првима који су изнели ту оптужбу (in the front rank of accusers); имајте међутим на уму да је управо дала оставку у одбору конкуренције, УЕС (United Energy Systems), и постала кључни министар у Јушченковој влади, па је самим тим имала могућност да нападне архи-непријатеља. Тимошенкова ретко пропушта такве прилике, што свако ко има посла с њом треба да добро запамти. Она је такође доказани лажов и опортуниста, тако да су њене оптужбе против Нафтогаза више доказ њеног карактера него чињеница. Ани нема сумње да су украјинске државне фирме омастиле брк гасом који није био њихов.

Северни ток је сада у погону, а кад проради Јужни ток, постојаће два гасовода способна да испоруче сав гас потребан Европи без проласка кроз Украјину. Човек би помислио да би Европљани били одушевљени овом перспективом, пошто би тиме њихови енергенти били обезбеђени, јер Русија никада није заврнула вентил уредним платишама. Али не лези враже. Откад су почеле невоље у Украјини прошле зиме, када су лакоумне мајданске демонстрације – захваљујући мешању ЕУ и САД и подршци пучистима – брзо прерасле у насиље, Европа ем виче како више не жели руски гас, ем инсистира да Јужни ток не сме да се изгради.

Откуд Европи овако контрапродуктиван став? Е, тиме ћемо да се позабавимо. Али пођимо од претпоставке да ЕУ жели да њен гас и даље иде кроз Украјину, мада је Украјина непоуздан партнер који ретко плаћа рачуне, а својим понашањем угрожава снабдевање континента. Али управо то ствара противтежу Русији. Све док је Украјина посредник у односима Русије и Европе, Украјина је неопходна и значајна. НАТО би веома волео да преузме контролу над будућношћу Украјине – не зато што му је стало да Украјинаца, или што верује да би Украјина једнога дана могла постати богата. Не, НАТО прижељкује Украјину како би спречио да је преузме Русија, и тако осујетио Евроазијски савез. А Русија неће бити спремна да ратује у Украјини све док украјинским гасоводима профитабилни руски гас тече у Европу. То дозвољава НАТО да у Украјини води економски рат, без потребе да се меша војно.

Ако кроз Украјину не би текао руски гас, Русија би и даље хтела Украјину као партнера у Евроазијском савезу – као и да склони НАТО што даље од свог прага – али Европа би изгубила полугу утицаја спрам Русије, јер украјински гасоводи више не би били битни. Као што је горко приметио Френк Амбах (Frank Umbach) из лондонског Кингс колеџа Европског центра за безбедност енергената (Kings College European Centre for Energy and Resource Security): „Ако пристанемо на Јужни ток, Европа ће Русији продати уже којим ће обесити Украјину, а притом повећати своју енергетску зависност од Русије.“ Али зашто Европа просто не одбије да купује руски гас?  Зато што ће онда имати проблем са снабдевањем. Али о томе за тренутак.

За сада, Блумберг ликује (Bloomberg is jubilant) што договор са Кином није закључен. Да је до њега дошло, Русија би имала моћан адут у борби са европским сплеткарењем: не желите наш гас? Жао нам је што тако мислите, мораћемо изгледа да га продамо Кинезима. Мада кинеска поруџбина не би у потпуности надокнадила губитак европске – мада би могла једног дана – а Русији је свакако стало да задржи Европу као муштерију. Али би свакако могла да боље контрира европској хистерији и америчком кибицовању из позадине.

Е сад, питање је да ли би Европа заиста могла да се снађе без руског гаса. Одговор је – не.

Раније цитирани извештај наводи на закључак да европски пословни лидери знау да је (a) дурење око наводне руске интервенције на југоистоку украјине само игранка, и да је политичкој Европи сасвим јасно да Русија није умешана – тренутна медијска дрека и санкције су само параван који Европи и њеним господарима из САД дозвољава да се баве економским ратом –  и (б) да Јужни ток има економског смисла, па су тврдоглави напори да проток гаса остане преко Украјине покушај да се купи време док Запад не пронађе слабост која би им омогућила да преузму Украјину. Другим речима, Европа чини све што може да угрози испоруку руског гаса, како би онда могла да се жали како је испорука угрожена – а онда ту жалбу искористи у потрази за алтернативним изворима. Свесна ове чињенице, Аустрија је управо тихо закључила договор са Гаспромом којим ће европски терминус Јужног тока бити у аустријском гасном чворишту Баумгартен. Када се Брисел побунио што појединачне европске државе склапају уговоре без одобрења ЕУ, Аустрија и Гаспром су их једноставно игнорисали. А и Немачка показује знаке да је уморна од бриселске шараде.

Где је ту амерички Течни природни гас (ТПГ)? Американци редовно о томе говоре као о револуционарном концепту, а четири америчка амбасадора послала су Обами отворено писмо у којем га моле да што брже изгради постројења за ТПГ како би САД могле почети да користе енергенте као оружје на амерички начин убеђују несташног Путина. Проблем је што не могу да испоруче тај гас по руској цени (can’t supply it at Russia’s prices).  Ко се овде разуме у економију? Одговорите ми, је ли боље када се плаћа више, или мање, за енергенте? Јесте да је важно имати разноврсне изворе снабдевања, поготово када је тренутни извор непоуздан. Али Русија је поуздан снабдевач – кад посредници не краду гас – и ради на изградњи алтернативног дотока гаса који ће обезбедити све европске енергетске потребе. Односно, оног истог гасовода који се Брисел толико труди да заустави!

Можда би било корисно да сад прегледамо о којим количинама гаса се ради, да видимо шта би Американци морали да понуде као алтернативу. То није лак задатак, јер су у оптицају различите бројке. Хајде онда да се обратимо веродостојном извору, рецимо гасној индустрији. Ево шта каже Гасни посматрач (what Gas in Focus says): EU из Русије увози 1.370 TWh. На другом месту је Норвешка са 1.168, а нико после се не примиче ни половини руске испоруке…

Ово је цифра у терават-сатима, мада не знам зашто би ико обрачунавао гас на тај начин. Хајде да то претворимо у разумљивије мере. Овај водич (this reference) објашњава да је једна милијарда кубних метара једнака 11 терават-сати. Колико се ја разумем у математику, 1370 подељено са 11 даје нам 124,5 милијарди кубика, док норвешка испоручује 106.

Ево већ видим проблем – а и ви га видите, ако сте редован читалац. Наиме, Норвешка ће ускоро да остане без гаса. Ројтерс извештава да енергетски бум у Норвешкој „опада далеко пре него што се очекивало“ (“tailing off years ahead of expectations“). Ово се углавном односи на нафту, али ништа боље није ни са гасом. Предвиђа се да ће изворишта гаса оштро опасти после 2020. године (forecast to decline steeply after 2020). То је тек за неколико година, али хајде да то замислимо овако: да ли бисте се с поверењем ослонили на ујака да вам плати факултетску школарину, ако вам лекари кажу да неће поживети дуже од првог семестра? Норвежани се надају новим открићима, али су већ избушили све што су могли. Норвешка сада изгледа као швицарски сир; пазите кад будете излазили из Министарства за петролеј и енергију, да не упаднете у бушотину.

Да све буде још горе, извори које сам навео веле да су изворишта нафте и гаса у Северном мору на измаку, што значи да ће Британија све више морати да се ослања на увоз енергената. Енглези тренутно не увозе енергенте из Русије, колико је мени познато, али ако не мисле да смање број становника – што би донело другу врсту проблема – мораће да почну да однекуд увозе нафту и гас. Поносни Британци тренутно купују скупи ТПГ, али то ће постати неодрживо када се пролетери побуне. Пази сад ово… Британија 37% свог гаса увози гасоводом из… Норвешке. (37% of its gas by pipeline…from Norway). Као да чујем тужну музику која обично прати пропаст и пораз…

Елем, где је ту Америка са својим огромним изворима гаса из шкриљаца. Да видимо. Тренутно САД имају у функцији само један ТПГ терминал – близу Хјустона, у Тексасу. Одатле до Британије је скоро 5000 миља. Просечан ТПГ танкер неће хтети да иде брже од 9 чворова, иначе му се не исплати пут (get into an unprofitable situation) а пошто хоћемо да смањимо маргину до коске како бисмо постали стални снабдевач тих љубазних Европејаца, том брзином би танкеру требало – да видимо, куц, куц, клик – аха! Скоро 18 дана. Типични товар ТПГ танкера је око 135.000 кубних метара (typical load is about 135,000 Cm), што је око 1% годишње испоруке из Русије гасоводом.

Значи, да би САД спасле Европу, морају да испоруче више од једног танкера дневно, јер је дневна потрошња 339 милиона кубика (124 милијарде кубика подељено са 365). А сваком танкеру је потребно 18 дана да доплови до Енглеске. Ја нисам математичар, и ово је отприлике највише рачунања за које сам способан у једном месецу; ако неко ко се боље разуме у бројке жели да провери или оспори моје прорачуне, нека изволи. Али колико се мени чини на основу ових прелиминарних бројки – јок.

Притом се претпоставља да су америчке резерве гаса из шкриљаца онолико велике колико се прича. Јесу ли? Енергетски форум (Energy Policy Forum) мисли да нису. Цитирам:

„Недавни вишак природног гаса на тржишту последица је прекомерне производње како би се испуниле квоте финансијских аналитичара, и обезбедила готовина за намиривање лакомислено нагомиланих задужења истраживача …Волстрит је промовисао грозницу бушења у шкриљцима, што је цену гаса снизило испод трошкова производње, а [огромна] зарада дошла је од купопродаје предузећа и осталих новчаних трансакција… Америчке резерве нафте и гаса у шкриљцима прецењене су најмање за 100%, а можда чак и за 400-500%, судећи по статистикама које стижу са бушотина… Бушотине нафте шаљу исте извештаје о наглом паду приноса и бедној стопи поврата какви су забележени код бушотина за гас.“

Са енглеског посрбио: Небојша Малић 

[1] Неколико дописника се већ јавило са вестима да су Русија и Кина ипак потписале гасни уговор (did sign the gas deal after all) – после 10 година преговора, у вредности од $400 милијарди, што је највећи Гаспромов уговор свих времена. Извештачи дају процену цене од $350 по хиљади кубика, али то је само за испоруку гаса. Неколико извора из гасне струке сматрају да је Кина изразила жељу да допринесе изградњи гасовода, па би сходно томе сносила и неке трошкове. Да је то био случај, цена би била нешто нижа. Сигуран сам да ће то бити предмет интензивне истраге, ако ништа друго јер се ради о „пословној тајни“ која није обелодањена. Ово се неће свидети Западу, и може се очекивати медијска галама како су Руси закључили лош договор и како су их мудри Кинези преварили. Али на фотографијама сви изгледају срећно и задовољно. Приметићете да г. Путин стоји у позадини, а не у центру пажње.)

Отиђите сада на горе споменути Гасни посматрач (Gas in Focus reference), кликните на „Фокус“ и изаберите извештај о Русији (“Russia: A Key Natural Gas Supplier”):

„Чињеница је да ЕУ троши 17,6 % светског природног гаса, али поседује само 2,2% познатих резерви, и мораће да се суочи са порастом потражње природног гаса из земаља у развоју попут Кине… Данас 25% природног гаса који се троши у Европи долази из Русије, а остатак из Норвешке, Алжира и Катара. Дакле, ЕУ не може да опстане без овог кључног партнера… Могућој еволуцији односа Европе и Русије могло би да допринесе неколико питања: солвентност и привлачност унутрашњег руског тржишта, управљање гасним пољима, стабилност и раст Газпрома – који је 51% у власништву руске државе и руководи са 87% руске производње природног гаса – опстанак дугорочних уговора који чине већину трговинских односа Европе и Русије, и контрола приступа европском тржишту, на пример преко изградње нових гасовода.“

Верујем да је ово само по себи јасно.



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар