Василиј Штрандман: Сарајевски атентат

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanВреме је одмицало, и јуни [1914. године] се приближавао крају. У недељу, 28. јуна око 5 сати поподне пио сам са породицом чај на тераси хотела «Ексцелзиор» и уживао у погледу на море, над чијом плаветном бонацом су клизили и узлетали снежно бели галебови. Ћеркица тек што је изабрала колачиће које су разносили имеђу столова, када ми је пришао А.А. Пиљенко и у полушаљивом тону ми казао да је сазнао веома важну вест коју је спреман да ми саопшти ако му дам један колачић. Свакако, одговорио сам, тим пре што их може имати све, без обзира на занимљивост вести. Осмехнуо се, а затим ми је озбиљним тоном казао: «Данас је у Сарајеву један Србин убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу војвоткињу Хоенберг». Мој предлог да седне са нама, пошто сам га подсетио на оно што сам му говорио о својим страховањима поводом маневара у Босни, није прихватио, и журно је отишао на телеграф са намером да затим оде у Венецију по додатне информације.

Вест коју ми је саопштио била је такве природе да сам одлучио да прекинем боравак на Лиду и вратим се што пре у Београд. Учешће Србина у сарајевском убиству, у до крајности затегнутој политичкој атмосфери било је оптерећено могућим последицама. Погодила ме је подударност датума трагичног сарајевског догађаја са  Видовданом – косовским поразом 1389. године. Како сам већ поменуо, тај дан су Срби  сваке године обележавали као поуку потомцима јунака палих у борби са Турцима, и ради одржавања тежње за бољом слободном будућношћу. До чега ће довести тек извршено убиство – тада још није било могуће тачно предсказати, али у сваком случају добро бити неће.

У круговима руских дипломата убијеног надвојводу су понекад сматрали присталицом пријатељских односа са Русијом, док је Италију сматрао непријатељем Аустрије и у њу није полагао никакве наде. О том његовом ставу говорио ми је у  време Балканских ратова наш посланик у Бечу, Н.Н. Гирс. Али, с IIе стране, у широким словенским круговима приписивали су му чврсту решеност да спроводи политику чији је коначни циљ претварање Двојне монархије, како је често називана Аустроугарска, у Тројну монархију, уз припајање Србије, па можда и Црне Горе, и уз образовање аутономне државне јединице од свих јужнословенских народа, изузев Бугарске, под заједничким скиптром Хабзбурга. То, наравно, није могло да се оствари без рата са Русијом.

Истог дана смо почели да се спремамо за повратак. Увече, у хотелском холу, пришао сам групи дама и господе, већином Аустријанаца које сам познавао, да им изразим саучешће. Примили су га врло мирно. Када сам их упитао ко ће од њих путовати у Беч на сахрану тако трагично погинулом престолонаследничком пару, добио сам одговор: Нико, мада је међу њима било личности које су биле доста тесно везане за бечки двор. Ту се опет испољио негативни однос аустријске аристократије према несретној војвоткињи Хоенберг.

Следећег дана почеле су да пристижу новинске појединости о злочину извршеном у Сарајеву, што ме је још више учврстило у намери да одмах напустим Лидо. Међутим, није ми пошло за руком да одмах добијем потребна места у брзом возу. У Београд сам се вратио после бечког опела жртвама сарајевског убиства и њихове сахране у Arstetten-у. Током путовања кроз јужнословенске пределе Аустроугарске, нисам запазио никакве знаке жалости или узнемирености. У Београду, на станици нас је сачекао Л.С. Зарин и на брзину ме обавестио о узнемирености која влада у граду, као и о гласинама које се шире о томе да Беч оптужује српску владу за везу са сарајевским догађајем, због чега треба да добије примерну казну.  Скренуо ми је пажњу на то да је Јова Јовановић, српски посланик у Бечу, упозоравао аустроугарског министра финансија Билинског, у чијој надлежности су били босански послови, о опасности којој се може изложити надвојвода Франц Фердинанд у маневрима заказаним за јуни. Јовановић је испољио личну иницијативу, познајући расположење у Босни. Али наш посланик, како ми је Зарин казао, не мења своје планове.

Хартвига сам затекао забринутог једино за стање сопственог здравља. Причао ми је о текућој потмулој и непријатној кризи владе у Београду коју је, укључивањем представника опозиције у владу са циљем њеног јачања, делом изазвао сâм Пашић – уз његово, Хартвигово, одобравање. То је било пожељно, имајући у виду растућу напетост у самој Србији, још знатно пре сарајевског догађаја. Српски официри су били незадовољни краљем Петром, оптужујући га за равнодушност према интересима војске. По њиховом мишљењу, војска је била та која је требало да игра првенствену улогу у изградњи српске државе. На тој основи, официри су водили борбу са грађанском владом, на чијем челу се налазио Пашић. Некима од њих династија није била интересантна и изгледало је да следе само један циљ – увећавање српства. Ту су се испољавала стара начела  организације «Црна рука» која је постала непријатељска према краљу Петру. Сазнавши за крајње срдачан пријем почетком те године, који је цар Николај II приредио краљевићу Александру , «Црна рука» је покушавала да подстакне краља Петра да се одрекне престола у корист свог наследника који се истакао у ратовима 1912. и 1913. године. Само по себи се разуме да се краљ наљутио и да је у одговору поручио да више воли да погине од руку официра који то захтевају него да попусти. У разговору са мном, Хартвиг је истовремено поменуо и сукоб Пашића са официрима због контроле пословања Официрске задруге, на чијем челу се налазио пуковник Дамњан Поповић, истакнути учесник у убиству краља Александра Обреновића, и немио Пашићу. Питање јачања позиције владе је Хартвигу било веома важно и он се интересовао за њега, играјући у томе не баш сасвим споредну улогу. Али, тврдио је, главно му је да стекне могућност да отпутује и да се озбиљно лечи. Када сам му се успротивио, указујући на јасне предзнаке олује која прети споља, он ми је са нестрпљењем одговорио да се до јесени не могу очекивати никакви важни догађаји и да је већ послао молбу за одсуство министраству спољних послова, па с нестрпљењем очекује позитиван одговор. Уосталом, до рођендана краља Петра, 29. јуна (12. јула) није желео да напушта Београд.

Свакодневно су долазиле нове и крајње узнемиравајуће вести. Из Беча и Будимпеште су се све одлучније и јаче чули гласови, са одјеком и у Београду, о томе да руски посланик Хартвиг није одао дужно поштовање убијеном надвојводи, што се наводно видело у томе да на дан надвојводине сахране није спустио на згради руске царске мисије руску националну заставу на пола копља – а још раније, на сâм Видовдан, приредио је код себе вечерњи пријем, при чему се и на улици јасно могло чути весеље. После одласка у Беч посланика барона Гизла, аустроугарском мисијом је управљао саветник Сторк, познат по својој словенофобији; због тога Хартвиг није ништа предузимао ради обустављања тих бесмислених и лажних оптужби. Хартвиг ми је казао да се после добијања извештаја о сарајевском убиству одвезао барону Гизлу ради изјаве саучешћа, да је застава на нашој мисији тог дана била одмах спуштена, а затим поново и на дан сахране надвојводског брачног пара. Вечерњи пријем који му пребацују, била је партија бриџа на коју су неколико дана пре тога биле позване три особе. Једна од тих особа је био аустроугарски конзул, гроф Понкрати. У разговору за карташким столом о катастрофалном сарајевском случају који се тек одиграо, аустроугарски гост је упитно приметио – именујући преступнике, међу којима и Чабриновића – да није то онај Чабриновић кога су српске власти недавно имале намеру да протерају из Србије, али су га на основу молбе аустроугарског конзулата оставиле на миру, јер је био аустроугарски држављанин. Хартвиг је тада чуо по први пут за то.

Поводом новинске кампање против њега и руске мисије, Хартвиг није желео да се лично обраћа Сторку, кога је сматрао кривим за ту непријатељску агитацију, уперену између осталог, и против нашег војног аташеа, пуковника Артамонова. И Артамонова су почели клеветнички да оптужују за то што претерано често посећује начелника Обавештајног одељења министарства војног, пуковника Димитријевића, званог «Апис». Ти састанци су, наводно, имали за циљ снабдевање српских агената новцем и давањем злочиначких савета, као и обећањима чврсте подршке Србији коју Русија неће издати.

Све те приче и сплетке биле су не само лажи него и бесмислице, јер је било тешко прихватити да би наш војни аташе, ако је стварно играо улогу која му се приписује, у том тренутку могао бити одсутан из Београда – проводећи своје двомесечно одсуство прво у Швајцарској, а затим на обали Јадранског мора, у Абацији. Пуковник Артамонов је отпутовао знатно пре сарајевског убиства, а после тог трагичног дана, Хартвиг му је саветовао да не прекида одмор који му је неопходан, што је и поновио 8. јула, два дана пре своје смрти.

Сматрао сам да би било правилно да се посланик не само одрекне одмора него и да позове у Београд како војног аташеа тако и главног тумача Мамулова као помоћника у раду са шифрама, кога је Хартвиг такође био пустио на дуготрајан одмор у Русију. Без обзира на неопходност Хартвиговог лечења, у шта сам био убеђен, ипак је постојала нада да му наше министарство спољних послова неће одобрити одмор. Стварно ме је збуњивала скоро потпуна Хартвигова равнодушност према свему што се дешавало око нас. У разговору са мном није поменуо чак ни чињеницу да је краљ 24. јуна предао власт престолонаследнику Александру. Са несхватљивим закашњењем, Хартвиг је 30. јуна  телеграфисао С.Д. Сазонову следеће: «Издат је манифест краља Петра, који гласи:`Мом драгом народу. Пошто ће ме лоше здравствено стање спречавати током извесног времена у вршењу моје краљевске власти, на основу чл. 69. Устава објављујем да ће током  трајања мог лечења у моје име владати Престолонаследник Александар. И у том случају, предајем судбину моје драге отаџбине заштити Свевишњег`».  Хартвиг је даље саопштавао да о потпуној абдикацији за сада нема речи. Краљ пуни 12. јула седамдесет година, муче га погоршана склероза, реуматски болови и скоро потпуно глувило. Због тога му је прописано потпуно мировање.  Што се тиче краљевића Александра, Хартвиг је јављао да он гаји дубоко поштовање и поверење према Пашићу. Краљевић се једно време заносио успесима српског оружја и био спреман да осуђује Пашића за недовољну чврстину у спољној политици, али је ускоро, увиђајући своју грешку, постао његов ватрени бранилац.

Да ли је краљева одлука била изазвана болешћу, или неким притиском од стране официрског кора, тешко је рећи. У последње време краљ је тесно сарађивао са краљевићем Александром, и упознавао га је са свим сложеним проблемима у управљању државом, поготово у постојећој кризи.

У извештају са истим датумом, Хартвиг је Сазонову дао кратак опис реакције у Београду по добијању вести о сарајевском злочину: «Буквално у свим слојевима друштва се запажало осећање искреног негодовања. Ујутро, у недељу 28. јуна, поводом Видовдана служена је свечана литургија у Вазнесенској цркви у присуству краљевића регента Александра, владе, многобројних официра и представника православних држава. Око пет сати по подне примљен је извештај о трагичној сарајевској катастрофи. У Београду су одмах прекинуте све церемоније – не само по наредби власти, него и на иницијативу становништва; позоришта су затворена и народна весеља отказана. Те исте вечери, краљ и регент су послали телеграме са изразима дубоког саучешћа цару Францу Јозефу. То исто учинила је и влада на адресу грофа Берхтолда, а председник Скупштине Рајхсрату. Следећег дана, у свим новинама су се појавили дирљиви некролози и чланци поводом тешке несреће која је задесила царски дом пријатељске царевине. Цела Србија је строго осудила злочиначки чин обојице безумника. Међутим, из Аустрије су одмах почеле да стижу вести о томе да су заверу замислиле српске анархистичке групе, да су обојица злочинаца били студенти Београдског универзитета, да су им из Београда слата упутства, да је Чабриновић бомбу добио из крагујевачке фабрике. У самом Сарајеву и главном граду Херцеговине, Мостару, извршен је погром истакнутих српских личности. Такав неразумни начин деловања и исто толико неразумне осветничке репресалије ће неминовно довести до заоштравања аустро-српских односа.»

Без обзира на такву оцену стања, Хартвиг је  телеграмом истог датума молио одсуство у трајању од 28 дана, додајући: «Овде је сада мирно, и сâм Пашић ће ускоро отпутовати у Маријенбад.»  Могао је и да укаже на то да је генерал Радомир Путник, херој балканских ратова и начелник српског генералштаба, такође наставио боравак у иностранству, у Ници, што ми је такође изгледало невероватно!

Александра Павловна Хартвиг, предвиђајући мужевљево одсуствовање, отпутовала је сину из првог брака Фонвизину, саветнику нашег посланства у Цариграду. Пред одлазак ми је казала да тешка срца напушта Београд, јер јој је, док је прелазила улицу како би отишла у двор да се опрости с краљевском породицом, пут прешла црна мачка – а то је, према примерима из њеног ранијег живота, увек предсказивало велике непријатности!

Из Албаније и Црне Горе, долазиле су вести које су указивале на постојање препирки међу тим суседима. Албанско питање се заоштрило, угрожавајући престо кнеза Вида, за чије јачање положаја су Аустрија и Италија, како најзаинтересованије државе, планирале да дају нове кредите, како је у Риму говорио Сан Ђулијано.

Краљ Никола је по питању разграничења са Србијом био веома тврдоглав и стављао међународну комисију која је на томе радила пред скоро нерешиве задатке. Краљ је задржао свог београдског посланика, Мијушковића, на Цетињу и Хартвиг је претпостављао да је то учињено у циљу одуговлачења преговора и с рачуном на добијање нових субвенција од Русије. У случају постизања споразума између Србије и Црне Горе, не би било потребе за њима. Из Петербурга је, међутим, јављено да су српско-црногорски преговори привукли удвостручену пажњу Аустроугарске, па чак и немачке владе. Због тога је Сазонов телеграфисао Хартвигу да би с овим питањем било пожељно мало сачекати. Крајње опрезни Пашић, имајући у виду затегнуте односе с Бечом, одмах је следио тај савет, не испољавајући никакве знаке нестрпљења.

Цео састав Пашићеве владе, која је поднела оставку после краљевог манифеста, опет је преузео власт и хитно усвојио прихватање војних кредита. Скупштина је била распуштена и нови избори заказани за 14. август.

Званични Беч се поводом убиства завио у тајанствено и злослутно ћутање. На дан убиства и следећих дана, бес становништва се манифестовао нападима на српске куће у Сарајеву и у другим градовима Босне и Херцеговине. У самом Бечу, становништво је сачувало релативни мир и тек трећег дана, под утицајем чланака у клерикалној и војној штампи, као и немачких елемената престонице и подбадању из немачког посланства, организовало је протесте против српске мисије, уз узвике «Доле Срби» и певање аустријске химне. Ту је била спаљена и српска застава! Штампа у Бечу је истицала да је надвојвода Франц Фердинанд био присталица активне политике и решавања спорних питања – ако не мирним путем, онда уз помоћ јаке војске и морнарице.У Будимпешти је владало гледиште да су немири у Сарајеву могли настати услед неактивности локалних власти и  истицано је непријатељско расположење Хрвата и српских католика према православним Србима. У Мађарској, на први поглед, становништво је реаговало прилично равнодушно на надвојводино убиство. По оцени нашег генералног конзула у Будимпешти, тиме се показало одсуство љубави према њему због његовог непријатељства и борбености према Мађарима. У Риму се истицало да је маркиз ди Сан Ђулијано у разговору с нашим послаником рекао: «Сарајевски злочин је ужасан, али мир од тога неће страдати»! Међутим, извештаји из Берлина су били другачији. Мада је немачки посланик у Београду барон Гризингер, када сам га случајно срео, изврдавао и бранио потпуним незнањем о ономе шта Вилхелмштрасе мисли и планира да предузме, наш посланик у Берлину је упозоравао да немачка штампа подвлачи великосрпске амбиције, као и мржњу Срба према Двојној монархији – како оних у Аустроугарској, тако и оних ван ње. Одговорност за злочин се сваљивала на целу српску нацију. Наш посланик је указивао помоћнику државног секретара да су ове оптужбе лишене сваке основе. Србија је била заузета зацељивањем својих рана и тежила је успостављању добрих односа са Аустроугарском. Зар је могуће, изјавио је С.Н. Свербејев,  да се у Србији могла родити неразумна помисао о извршеном злочину, који би могао имати најтеже последице по читаво Словенство. У поновном разговору на ту тему, г. Цимерман је бесно изјавио да је откривена наводна умешаност нашег војног аташеа у Берлину у некаквој шпијунској организацији!

У Софији, штампа и владини кругови су понављали гласове Беча и Берлина, уз веома пристрасну оцену злочина у Сарајеву. Међутим, извесни део бугарске штампе, а нарочито органи опозиције привржени Русији, указивали су на сурову политику Аустрије као узрок убиства надвојводе Франца Фердинанда. Став који је заузела бугарска влада није могао да изазове чуђење, јер она је у то време у Берлину водила преговоре о зајму, не обазирући се на познато давање предности наше владе томе да се бугарски зајам закључи у Паризу. Међутим, уговор о зајму је био потписан баш у Берлину, 12. јула.

Бечка влада је покушавала да наговори Сазонова да утиче на Београд ради заједничке српско-аустријске истраге сарајевског убиства. Сазонов је одговорио да би такав корак Аустроугарске изазвао врло ружан утисак у Русији и енергично је настојао да Аустроугарска одустане од такве намере, сматрајући је опасном.

Када сам малопре говорио о српско-црногорским односима, имао сам у виду не само територијално разграничавање него пре свега питање о својеврсној федерацији тих двеју држава. Уједињавање такве врсте је подразумевало тесно политичко и економско повезивање, али не и формално спајање. Започети су разговори о царинској унији, о организацији војски на истоветним принципима, о заједничком дипломатском представљању – све мере које би олакшале Црној Гори неподношљиво финансијско оптерећење. Аустроугарска је гледала на ту ствар са разумљивим предрасудама и надала се да краљ Никола неће прихватити таква смањивања својих права која би могла да му поткопају ауторитет.

Такође је већ било речено да су Београд и Беч водили преговоре о власништву и правима у организацији српских железничких пруга преузетих после Балканских ратова од Турске. Пашић је дошао до закључка да је неопходно да се, у складу са могућностима, изађе у сусрет аустријским жељама; Србија је још пре судбоносног сарајевског догађаја изјавила да је спремна да Аустроугарској пружи железничке концесије. Као одговор на тај корак, барону Гизлу је било наложено да Пашићу саопшти да ће аустроугарска влада послати стручњаке за разговор о српским предлозима. Њихова група од шест чланова, на челу са начелником бечке железничке дирекције фон Сомерсом, стигла је у Београд, посетила Пашића и министре финансија и јавних радова. Затим су делегати обеју  држава одржали неколико заједничких седница. Када је дошло до сарајевске трагедије, потпуно неочекивано за Србе, фон Сомерс је добио наређење да напусти Београд.

Сâм фон Сомерс је ставио овај опозив у везу са убиством надвојводе, али се Хартвиг држао мишљења оних који су сматрали да је ово био само изговор у циљу одлагања. Из разговора са страним дипломатама видело се да они сматрају да одбијање Беча да настави преговоре представља јасан знак да тамо влада огромна индигнација поводом учешћа младића српског порекла у сарајевском убиству.

За то време српска влада је предузела мере за идентификацију личности главних починитеља – Принципа и Чабриновића. Било је установљено да су обојица 1914. године живела у Београду, да је Принцип био толико сиромашан да је морао заложити свој капут како би могао да отпутује у Босну – о чему је постојала признаница. Чабриновић је радио у Државној штампарији, привукао је на себе пажњу власти, које су одлучиле да га због политичке непоузданости протерају. Међутим, аустроугарски конзулат се, на Чабриновићеву молбу, писмено обратио полицији са изјавом да је наведена личност аустроугарски држављанин, да не изазива сумње и услед тога је инсистирао да му се пружи право даљег боравка у Београду. Као што се види, речи грофа Понкраца Хартвигу су се у потпуности потврдиле.

Извештај о манифесту цара Франца Јозефа од 5. јула поводом сарајевског догађаја изазвао је доста снажан одјек у Београду. У том документу се истицала чињеница да су злочин извршила лица са аустроугарским држављанством. Манифест је објављивао да је то злочиначко дело које је планирала мала група људи, немоћна да прекине везе које спајају цара и краља с његовим поданицима. Истовремено донета наредба војсци и морнарици подвлачила је војно-поморски програм надвојводе Франца Фердинанда – IIим речима, ону замисао о стварању такве војно-поморске силе која би у тренутку потребе била снажан ослонац монархији.

Из разговора које је наш посланик у Бечу Н.Н.Шебеко водио са грофом Берхтолдом, он  је понео утисак да аустроугарска влада не намерава да постави Србији захтеве који се не би слагали с њеним достојанством. По његовом мишљењу, антисрпско расположење су у први мах изазвале власти у Босни, које су желеле да са себе скину тешку одговорност због непостојања службе обезбеђења у Сарајеву и да побуде јавно мнење против Срба. Јављао је Сазонову да је антисрпско расположење било снажно распиривано од стране штампе која припада клерикалним и војним круговима блиским Францу Фердинанду. Демонстрације против српске мисије и српског посланика продужавале су се током неколико дана. Наш посланик се изјаснио против демонстрација те врсте, али  се гроф Берхтолд у свом одговору позвао на непристојан тон српске штампе, испуњен цинизмом. Примедбу Н.Н. Шебека, да се на целу нацију или њену владу не може свалити одговорност за индивидуалне злочине аустријских држављана уз то још и извршене у границама саме царевине, гроф Берхтолд није прихватио, супротстављајући му се тиме да релативно скорашње зверско убиство српског владара Александра Обреновића приморава Аустроугарску да се с неповерењем односи према држави чији су истакнути политичари играли активну улогу у том крвавом догађају. Ипак, гроф Берхтолд је додао да аустроугарска влада не намерава да изазива конфликт него једино жели да разјасни детаље тог злочиначког атентата, како би учесници добили заслужену казну и на тај начин се спречило понављање таквих злочина. Према другим изворима, неким из Лондона, у вези са планираном представком Београду, гроф Берхтолд је био под јаким притиском са стране. Ратоборни кругови су захтевали да BallPlatz„тресне ногом“. Наш посланик у Лондону је износио страховање да би, нашавши се у веома неугодном положају, гроф Берхтолд могао да изгледа сувише слаб – тим пре што је српска штампа себи дозвољавала неумерене чланке, са чијом оценом се човек мора сложити. Разматрајући насталу ситуацију, сер Едвард Греј је подсетио немачког посланика кнеза Лихновског да је он био први који је упозорио немачку владу на велику грешку коју је учинила именовањем генерала Лимана фон Сандерса у Цариград, чиме је сама изазвала озбиљне и оправдане реакције у Русији, које су биле нарочито болне, имајући у виду заоштравање односа између Аустрије и Русије.

Наш посланик у Бечу, као и министарство спољних послова, били су забринути што не добијају извештаје од нашег конзула у Сарајеву Иделстрома. Због тога је Н.Н. Шебеко одлучио да у Сарајево пошаље другог секретара посланства кнеза М. Гагарина. Овај  је, чим је стигао, о сарајевској трагедији послао опширан писмени приказ, следећег садржаја:

„Овде, локално, у Сарајеву, још више се прожмеш одвратношћу према ужасном злочину. Испоставило се да је одвратни злочинац босански Србин, 20-годишњи ученик 8. разреда сарајевске гимназије, Принцип. Други анархиста – Чабриновић, такође Србин, рођен је у Босни. Има наговештаја да је било још завереника – такође рођених у Босни, који су успели да побегну. Локалне власти покушавају да се оправдају тиме да је било много злочинаца и да надвојвода није могао да избегне своју судбину. По њиховом мишљењу, конце завере треба тражити у Србији. Званично саопштење издато сутрадан после злочина, гласило је: `Њено Височанство, војвоткиња Хоенберг, је на дан свог доласка 25. јуна у главни стан надвојводе Франца Фердинанда у Илиџи, 11 километара од Сарајева, извршила аутомобилом непредвиђено путовање у Сарајево и остала веома задовољна свим што је тамо видела. 26. и 27. јуна посетила је разне установе. Ујутро, 28. јуна, надвојвода Франц Фердинанд са супругом стигли су аутомобилом у Сарајево ради разгледања града. После доручка у Конаку, тј. резиденцији гувернера, требало је да се врате железницом у Илиџу. У аутомобилу је, наспрам високих гостију, седео гувернер области, генерал-лајтнант Поћорек. Власник аутомобила, гроф Харах, седео је поред шофера. Надвојвода Франц Фердинанд је наредио да се вози полагано, како би могли лакше да разгледају. На обали реке Миљацке на Апеловом кеју, изненада је у правцу аутомобила са десне стране бачен неки предмет, који је пролетео иза надвојводиних леђа, а затим је бачена бомба која је пала на земљу иза аутомобила, и експлодирала. Изгледало је да нико није био рањен, и путовање је настављено, тим пре што се предњи аутомобил у коме су били градоначелник и владин комесар, није зауставио. Међутим, аутомобил који је следио високе госте се зауставио. Тада се зауставио и надвојвода Франц Фердинанд. Показало се да су власник тог задњег аутомобила, гроф Бос-Валдек и гувернеров ађутант, потпуковник Мерици, били лако рањени. Задњи део аутомобила у коме се налазио надвојвода био је такође оштећен. После заустављања, кренуло се ка Већници. [1] 

Разгледавши Већницу, надвојвода је пожелео да се одвезе у Војну болницу, да посети потпуковника Мериција. Саветовали су му да не иде, али је он настојао на својој одлуци. Светина га је одушевљено поздрављала. Гроф Харах је стајао на папучици аутомобила, са леве стране. Код раскрснце Апеловог кеја са улицом цара Франца Јозефа, аутомобил је лагано возио, скоро тик уз десни тророар, који је био густо запоседнут посматрачима. Одједном су се зачула два пуцња, Испрва се мислило да се ништа није десило, и генерал Поћорек је наредио да се вози у рикверц, како се – због тога што се десило, не би возило кроз град, него да се пређе Латински мост и скрене ка Конаку. При вожњи  у рикверц, војвоткиња Хоенберг се нагнула према надвојводи Францу Фердинанду и према десној руци генерала Поћорека. Овај је то протумачио несвестицом. Тек пошто је дао налог шоферу, гувернер је видео да из отворених надвојводиних уста тече крв, али сâм надвојвода седео је усправно и мирно. Када су се примакли Конаку, војвоткиња је била у бесвесном стању. Подигли су је, а надвојвода је пао са аутомобилског седишта. Они више нису долазили свести. Надвојводи Францу Фердинанду је била прострељена каротидна артерија и смрт је наступила четврт сата после рањавања. Неколико минута касније, преминула је и војвоткиња, којој је метак пробио доњи део трбуха.

Оба злочинца су ухваћена и замало да их је гомила линчовала. Први, који је бацио бомбу, изјавио је да је недавно био у Београду и да је тамо добио бомбу за атентат. II је такође провео дуго времена у Београду. Пре три месеца се населио у једно село близу Сарајева. Отада је решио да из свог револвера убије неку веома високу личност, како би се осветио за угњетавање српске нације. Ништа није знао о првом злочинцу са бомбом, и чувши експлозију, од чуђења није пуцао тада када се надвојвода по први пут провезао поред њега. У руководећим круговима се веровало да атентати не би били могући да није било агитације споља, која субверзивно делује на омладину и социјалисте српско-православне вере.“ 

Ове податке је из Беча донео Зарин који је тамо путовао. У извештају посланику, Гагарин је још додао: „…колико ми је успело да сазнам, у Сарајеву нису биле предузете посебне мере безбедности поводом посете надвојводе Франца Фердинанда. Власти су испољиле неопростиву небригу. У суштини – било је стварно неопростиво, у тој земљи са полувојном управом не надгледати сумњива лица која су путовала у Србију, имајући огроман број жандарма и у којој су тек били завршени велики маневри на које нису били позвани страни војни аташеи. Зар су локалне власти стварно заборавиле атентат на генерала Верешанина који је 1910. године извршио Богдан Сераскић, Србин из Хрватске – опет 15/28 јуна, две недеље после посете цара Франца Јозефа Сарајеву? Полицијска истрага је утврдила да је злочин био планиран против цара, и само је због немогућности да се изврши, био преусмерен против гувернера области, који је ипак остао неповређен, а злочинац је извршио самоубиство. Зар нико није помислио шта је 28. јуни значио за национална осећања српског становништва.

Становништво Босне и Херцеговине је бројало 824.000 православних Срба, 434.000 римокатоличких Хрвата, 612.000 муслимана, 6.000 Немаца-протестаната и 12.000 Јевреја. Хрвати су желели да се придруже породици аустријских народа, а Срби су били против прикључења.

Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године, дошло је до значајних промена у унутрашњем уређењу тих области: добиле су уставну управу. Овим либералним актом, бечки кабинет је покушавао да оправда акт анексије пред Европом. Није могао да лиши Босанце такозваних слобода, баш у време када је султан обновио Отомански устав, укинут 1876. године. Од тренутка анексије, министри финансија царевине, прво Буријан, а затим Билински, повели су према православним Србима сасвим другачију политику од оне која је вођена раније. Рачунало се да је то најмногобројнији културни и најбоље економски стојећи елемент, са којим се мора рачунати и тежити да се привуче на своју страну. Почели су да иду у сусрет њиховим жељама. У Босанском Сабору се оформила лојална Димовићева партија – у неку руку као противтежа партији другог српског политичара, Глигорија Јевтановића (Спалајковићевог таста). У обласној управи, значајну функцију је обављао Србин Чурнич. Српска православна општина је имала потпуну аутономију. Међутим, после српских победа над Турцима и Бугарима, почела је да расте српска национална самосвест и никаква аустријска попуштања нису их могла навести да се одрекну велике српске идеје. Од стране Аустријанаца није било никаквих тлачења ни за време ни после анексије. Млади Принцип је својим истомишљеницима учинио медвеђу услугу. То су схватали и сами Срби.“ рапортирао је кнез Гагарин. После гнусног злочина, дошло је до антисрпских демонстрација у Сарајеву, Мостару, Травнику и другим градовима Босне и Херцеговине. Њих су приредили Хрвати и муслимани, а биле су праћене премлаћивањем Срба, уништавањем робе и демолирањем кућног намештаја. Материјално је највише од свих страдао Јевтановић, али њега лично нису повредили. У центру града, од јутра 29. јуна била је распоређена војска, али није се примећивало деловање полиције. Како се могао допустити погром над невиним људима, када је на становништво од 50.000 било на располагању 5.000 војника? Улични нереди нису били у складу са тужном околношћу да су се у Конаку налазили ковчези надвојводе и његове супруге, убијени претходног дана. Поштовање успомене на покојнике захтевало је тишину и мир. Причало се да власти нису могле да спрече становнике у изражавању њихових верноподаничких осећања. Још није било заведено опсадно стање, пазити на све било је тешко, а руља је деловала муњевито. Ето, то су били сви они прилично слабашни аргументи који су се наводили у циљу оправдавања збуњености, па чак и толерисања изгреда. У једном случају, у удаљеној четврти града, три брата, Србина, су са револверима у рукама бранила свој дом против разбеснелих муслимана и Хрвата. Једна патрола је чула урлике тог олоша и руља се сместа разбежала. Када је у понедељак опсадно стање било објављено, све се одмах стишало. Руски генерални конзул Игелстром није био у граду и гомила је извикивала: „Доле руски конзул!“. Узроке ових  недела треба тражити у давнашњем непријатељству Хрвата и муслимана према Србима. Ово непријатељство је посебно подстицала штампа оба лагера. Између осталог, вођи Хрвата архиепископу Адлеру се приписивао екстремни фанатизам, одсуство жеље да призна јединство српско-хрватског народа и сан да покатоличи све становништво Босне и Херцеговине.

Кнез Гагарин је писао из Сарајева: „Истрага о злочину словослагача Чабриновића и гимназијалца Принципа вођена је у строгој тајности. Познато је једино да се Принцип не каје за свој поступак, него је изјавио да није имао намеру да убије војвоткињу Хоенберг.

Тешко је претпоставити да конци завере воде у Београд. Путовање завереника у Београд даје властима повода да мисле да је завера скована на српској територији. Таква мисао се допадала како обласној, тако и централној влади како би се тврдило да у самој земљи није било никакве завере. Постојало је и другачије мишљење, које је приписивало настанак недавне завере у самој Босни. Бомба коју је Чабриновић бацио, била је ручне израде, тј. обична флаша испуњена ексерима и неким експлозивом. Изазвала је заглушујућу експлозију, али није била посебно снажна. Да је завера била скована у Србији, извршиоцима би дали снажне македонске бомбе.

Извештаји руских и бечких новина су били претерани. Није уопште било мртвих.“

У целини узев, изнети подаци о сарајевској катастрофи су одговарали ономе што се последњих дана могло у Београду чути од Срба и неутралних странаца.


[1] У већници је надвојвода казао властима које су га дочекале: „Лепо сте ме поздравили бомбама“ и гневно се окренуо од њих. Тако се причало у Београду.



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар