Дејан Бараћ: Црна среда или Kад Сорос „чинодејствује“

Ако већ нисте упознати, „финансијске ајкуле“ (енг. financial sharks) су немилосрдни шпекуланти који „лове“ слабости финансијских система широм света и немилице их нападају. Другим речима, разарајући туђе финансије, ови „инвеститори“ обилато зарађују.

soros-rojters

Џорџ Сорос (Фото: „Ројтерс“)

Готово да нема финансијске кризе у свету током последњих четврт века на којој „инвеститор“ и „филантроп“ Џорџ Сорос (1930) није зарадио. Он се никада није покајао због своје делатности, а шпекулантима приписује улогу својеврсних гласника:

„Увек сам био отворен када су у питању моје активности. Не чуде ме тврдње да су финансијски шпекуланти заправо криви за кризу. Финансијска криза није узрокована деловањем шпекуланата, него због власти које су створиле регулативу која шпекулантима омогућује да раде то за шта их се оптужује. Да буде јасније, шпекуланти су гласници који доносе лоше вести.“ [1]

Наредни редови тичу се једног дана из живота Џорџа Сороса, током којег је зарадио преко милијарду долара и постао идол младим „финансијским ајкулама“ широм планете.

Година је 1992. Централне банке чланица ЕЕЗ биле су и даље самосталне, али повезане преко Европског монетарног система (енг. European Monetary System, EMS)[2], уведеног 1979. године. Поменути систем укључивао је механизам ограничења међусобне флуктуације валута – ERM (енг. European Exchange Rate Mechanism), а централни паритет базиран је на обрачунској валути ЕКИ (енг. European Currency Unit, ECU). Велика Британија је приступила механизму ERM октобра 1990. године, на самом заласку каријере Маргарет Тачер (премијер од 4. маја 1979. до 28. новембра 1990. године), али са прецењеном фунтом.

Да би се разумео контекст, дописаћемо и следећу цртицу. Немачку је и те како коштало уједињење (1990), па се прилично задужила, што је узроковало тамошњи раст инфлације. Да би одржавала стабилност цена (односно контролисала инфлација), Немачка савезна банка (енг. Bundesbank) подизала је референтну каматну стопу, што је јачало марку (тада водећу валуту ЕЕЗ). Остале централне банке из ЕЕЗ следиле су пример велике Бундесбанке, да би спречиле значајан пад вредности сопствених националних валута, али и да би одржавали своје валуте у маргинама (границама) „валутне змије“, односно механизма ERM. Ово је успоравало економски раст осталих земаља ЕЕЗ (касније ЕУ), док се супериорност немачке привреде у Европи (као њеном природном и највећем тржишту) огледала и кроз високу конкурентност и кроз високу продуктивност. Од деведесетих трају полемике око тога колико је немачко уједињење коштало остатак Европе.

Џорџ Сорос је са другим шпекулантима прикупио фонд од тадашњих око 10 милијарди фунти, како би кроз „short selling“ операције „напао“ британску валуту. Тог 16. септембра 1992. године (дан који је касније забележен као „црна среда“), он је почео прикупљене фунте да мења у немачку марку и француски франак. Да би стабилизовала курс, британска Национална банка (централна банка) реаговала је и почела да купује фунте. Ни то није помогло, па је у истом дану почела да диже референтну каматну стопу са 10 на 12, а затим на 15 процената. Сорос је са осталим шпекулантима чекао све док британски министар финансија (у влади Џона Мејџора 1990-1997) Норман Ламонт није објавио да Британија иступа из ERM-а.

Где је настао фундаментални проблем? „Здрава“ валута може без потешкоћа да се одбрани од шпекулативних напада, и тада централна банка спроводи координирану акцију и успешне девизне интервенције. Међутим, британска фунта налазила се у тзв. „валутној змији у тунелу“ (енг. snake in the tunnel) – морала је да се креће унутар маргина ± 6% у односу на централни паритет (механизам ERM), а истовремено одржавање њене прецењености никако није могло да опстане. Једном речју, проблем не лежи у томе што је британска централна банка закаснила са интервенцијама, већ што није одмах напустила ERM и пустила фунту да депресира.

Када је црта подвучена, напад је оштетио Велику Британију (односно све њене пореске обвезнике) за тадашњих 3,4 милијарди фунти, док је Џорџ Сорос задовољно трљао руке – јер је у једном дану зарадио 1,1 милијарду долара.[3]

Уместо закључка, поставићемо смислено питање – да ли „финансијске ајкуле“ могу да буду доброчинитељи илити филантропи?


[1] „Сорос – Људи као ја нису криви,“ портал Б92 од 21. маја 2013. године,

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013&mm=05&dd=21&nav_id=715879

[2] Након што је 1971. године почело „урушавање“финансијског споразума из Бретон Вудса, већина земаља Европске економске заједнице (ЕЕЗ) споразумела се 1972. да одржи стабилне курсеве спречавањем флуктуација девизног курса унутар маргина ± 2.25% (тзв. „валутна змија“). У марту 1979. године, овај споразум је замењенуспостављањем Европског монетарног система и дефинисана је валутна јединица ЕКИ (енг. ECU). Касније је величина „валутне змије“ мењана.

http://en.wikipedia.org/wiki/Snake_in_the_tunnel,

http://en.wikipedia.org/wiki/European_Monetary_System,

http://en.wikipedia.org/wiki/European_Exchange_Rate_Mechanism.

„Дан када је Сорос оборио фунту,“ извор: „Дојче веле“, пренео портал Б92 дана 16. септембра 2012. године,

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=09&dd=16&nav_id=643568

[3] Black Wednesday,

http://en.wikipedia.org/wiki/Black_Wednesday

http://en.wikipedia.org/wiki/George_Soros

„Black Wednesday – Crash of the Pound Sterling,“ BBC, 1997,

https://www.youtube.com/watch?v=snFI0O9Aq7M



Категорије:Не само о економији

1 reply

  1. Kakvi filantropi, kakvi dobročinitelji? Pre svega, sve navedeno ne bi mogao da uradi da se nije dogovorio sa nekima u Velikoj Britaniji da „zakasni“ sa izlaskom iz EMR-a! Svi ekonomski mehuri su dogovreni unapred i zna se ko u njima zarađuje a ko gubi. Ovaj predator ne može da bude dobročinitelj. Mene fasciniraju naše vlade sve od 2000. na ovamo koje se dive tim takozvanim investitorima, a u stvari lopovima, kockarima i prevarantima, i traže da nam oni dođu i investiraju svoje prljave pare. Smetaju im srpski „tajkuni“ a ove belosvetske lopove nazivaju investitorima. I sve se u celom svetu podređuje „investitorima“! A rezultat toga je da se 1% bogati još više a mi ostali postajemo dužnički robovi bez šanse da nešto promenimo.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s