Дејан Бараћ: Да нам живи, живи рад – кад већ не могу радници

dejan-baracСамеравајући са државама које се у Србији неретко истичу као огледни узори, неодрживе су констатације како наши радници превише празнују и недовољно раде.[1] Изузетак, разуме се, чине неки (не сви!) слојеви запослених на „државним јаслама“, али се овом приликом нећемо бавити њима. 

Пођимо редом. Државни празници који се данас (2014) у Србији обележавају нерадно „покривају“ 11 дана: Нова година (два дана), Божић (један дан), Дан државности – Сретење (два дана), Ускрс (три дана – Велики петак, Васкрс и Васкрсни понедељак), Празник рада – Први мај (два дана), Дан примирја у Првом светском рату (један дан). Разуме се, ово треба схватити условно, јер је Васкрс увек недељом – значи, ефективно се празнује до десет дана који „падају“ од понедељка до петка. Очигледно је да ако Сретење буде у суботу, као 2014. године, то значи да је за велику већину запослених у Србији само понедељак био нерадан дан. Разраду осталих варијанти препуштам читаоцима.

Поређења ради, Француска има 11 државних празника (са изузетком региона Алзаса и департмана Мозел – који је део региона Лорен), али зато Французи за сада имају загарантовано радно време од 35 часова недељно и ефективно 6 недеља одмора (тачније 31 радни дан) током године. Додуше, да је на председничким изборима 6. маја 2012. године Никола Саркози освојио други мандат, ту тековину из времена председника Франсоа Митерана (1981-1995) сигурно би укинуо; односно, радна недеља била би продужена.

С друге стране, у Италији је готово цела држава на годишњем одмору у августу, а запосленима је плаћено 11 дана државних празника током године.[2]

Када се наш човек, који је био запослен у РТБ „Бор“ или смедеревској железари, запосли у „Мерцедесовој“ или „Фолксвагеновој“ фабрици у Немачкој, он тамо остварује значајно већу продуктивност. Где леже корени проблема?

Пре него што дамо шири одговор на ово питање, подсетићемо се веома поучне приче јужнокорејског економисте и професора економије на Кембриџу Ха-Џун Чанга:

„Мислимо да су сиромашни људи, нарочито у сиромашним државама, сиромашни зато што нису продуктивни. Да ли је заиста тако? Ово сам илустровао причом о двојици возача аутобуса, хипотетичких возача, али довољно су реалистични. Један се зове Рам, Индијац из Раџастана. Вози аутобус у Њу Делхију. Други се зове Свен. Он је из Стокхолма, ишао је у средњу школу, школовао се 12 година и то је било то, па је завршио као возач аутобуса у Стокхолму. Према статистичким подацима Међународне организације рада, Свен зарађује отприлике 50 пута више од Рама. Да ли је то зато што Свен вози 50 пута боље од Рама? (…)

Требало би да је Рам вештији возач, јер мора да вози (…) уз све те силне краве, моторе, бицикле, рикше и деце по улици. Да ли је Свен икада морао да избегне краву? Можда му је, ако вози приградски аутобус, некад на друм излетео лос, али не у Стокхолму. Међутим, упркос томе, зарађује 50 пута више. Зашто? Једноставан одговор је – протекционизам. Контрола усељавања. Свен зарађује толико зато што дели тржиште рада са другим људима који су врло продуктивни и који су спремни да добро плате људе који возе аутобусе. Ако бисте потпуно ослободили имиграцију, вероватно би 80, па чак и 90 посто радне снаге у богатим земљама било замењено. Не говорим само о возачима и чистачима. Говорим о банкарима, инжењерима, лекарима, економистима – знам о чему говорим, ја сам заменио једног Британца пре 22 године.“[3]

db-paid-v

Плаћена одсуства (годишњи одмор) и плаћени дани државних празника током године у државама OECD-a (CEPR, 2013) – КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ

Отуда, ниво техничко-технолошког развоја Немачке обезбеђује да продуктивност просечног немачког радника (назовимо га Јохан) буде далеко већа него његовог колеге у Србији (наденућемо му име Јован). Очигледно је да већа продуктивност значи и већу зараду – што значи да је Јохан у прилици да више троши (самим тим доприноси буџету Немачке), да се здравије храни и да има бољу здравствену заштиту неголи Јован. Последично, Јохан ће живети дуже од Јована, односно дуже ће уживати пензију и бити у прилици да се више посвети унучићима.

Грубо саопштено, успех сваког појединца зависи од „модела 60:20:20“. Што значи, 60% зависи од „квалитета“ државе у којој живи и ради, 20% од његове породице, док 20% чини његово прегалаштво. Не треба потцртавати како ће неки појединци свакако успети упркос стању њихове државе и социјалног окружења из којег потичу. Ако би требало да се изрази математички (што није исправно), формула би гласила:

биланс_појединца = 0,6 x квалитет_државе + 0,2 x статус_породице_појединца + 0,2 x прегалаштво_појединца

Последично, Јованов биланс је „мршав“, јер живи и ради у једној „раштимованој“ држави.

Уколико би домаћи послодавци уценили нашег Јована да потпише уговор о раду којим се обавезује на шездесеточасовну радну недељу, ни то не би помогло да Јованова продуктивност сустигне Јоханову. Сва је прилика да са продуженим радним временом несрећни Јован не би дочекао пензију – скончао би на радном месту попут Боксера из Орвелове „Животињске фарме“. Упркос тамним облацима, ипак просијава извесна нада за Јована. Ако он одбије да потпише непристојну понуду свог газде, одсели се у Немачку и запосли код тамошњег одговорног послодавца – пружа му се прилика да сустигне и престигне свог колегу Јохана, али и да дуже поживи. Повољан расплет треба схватити условно – Немачка ће радо „увести“ Јована само под условом да је његово занимање и радно искуство баш оно које немачка економија требује; знање немачког језика се подразумева.

db-paid-е

Повезаност између радног времена и преране смрти у државама OECD-a („Економист“, 2014) – КЛИКНИТЕ ЗА ВЕЋУ СЛИКУ

Какве су шансе да наш Јован дође на зелену грану, ако остане да живи и ради у Србији? Односно, има ли му спаса? Наравно да има, када би овдашња вредносна матрица и економска политика (монетарна, фискална и развојна) претрпеле темељну реконструкцију. Да ли ће се то догодити у скорије време? Мало је вероватно, а у прилог констатације прилажем један податак који је за неверицу – немали број универзитетских професора економије и службеника централне банке (НБС) био је привучен ниском каматном стопом, па су се у недоба (2007-2009) задужили у швајцарским францима.[4]


[1] Наслов је „позајмљен“ из једног аформизма који сам запамтио, али сам нажалост заборавио име његовог аутора. Иначе, чланак је настао као својеврстан „одјек и реаговање“ на чланак Александра Лазића „Да нам живи, живи рад (и Вучић)“ објављеног 1. марта 2014. године на „Стању ствари“.

[2] Корисни линкови:

http://www.timeanddate.com/holidays/serbia/

http://www.timeanddate.com/holidays/germany/

http://www.timeanddate.com/holidays/sweden/

http://en.wikipedia.org/wiki/Public_holidays_in_Switzerland

http://en.wikipedia.org/wiki/Public_holidays_in_Japan

http://en.wikipedia.org/wiki/Public_holidays_in_France

http://www.cepr.net/documents/publications/no-vacation-update-2013-05.pdf

http://epp.eurostat.ec.europa.eu/tgm/table.do?tab=table&init=1&language=en&pcode=tec00116&plugin=0

http://epp.eurostat.ec.europa.eu/tgm/refreshTableAction.do?tab=table&plugin=0&pcode=tec00117&language=en

http://www.mercer.com/press-releases/holiday-entitlements-around-the-world

http://www.theguardian.com/news/datablog/2011/dec/08/europe-working-hours

http://www.economist.com/blogs/freeexchange/2014/01/working-hours

http://www.politika.rs/rubrike/sharena-strana/Srbi-imaju-malo-dana-za-praznovanje.sr.html

http://www.novimagazin.rs/opusteno/japanci-godisnje-ne-rade-samo-pet-dana

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/439772/Radimo-duze-od-vecine-Evropljana-placeni-smo-manje-ali-zabusavamo-vise

[3] Одломак је из Чунгове књиге „23 ствари које нисте знали о капитализму“ (2011). Овде је приложен превод Ивице Павловића са портала „Пешчаника“:

http://pescanik.net/2012/10/23-stvari-koje-vam-nisu-rekli-o-kapitalizmu/

[4] Економисти „једне димензије“ виде проблем једино у фискалној политици, сматрајући како централна банка (НБС) исправно таргетира (циља) инфлацију и управља курсом динара; за такав курс колоквијално се каже да је „прљав“.

О задужењу тзв. професионалаца говорила је гувернер НБС Јоргованка Табаковић у емисији „Седмица“ Радио Београда 1 од 3. фебруара 2013. године:

„Ми смо задивљени и застрашени физиком – ласерима и зрачењем, али нисмо застрашени колико економске процене, које сугеришу и политичке одлуке  (…), могу да оставе погубне последице на живот грађана. (…) Производ са ,скривеном маном‘, кредити у швајцарским францима, (…) пример су како се превиђају последице. (…)

Нисам веровала колико ће питања и ,тамних вилајета‘ отворити проблем кредита у швајцарским францима. Људи заборављају ствари које име не иду у прилог, а сећају се само ствари које их промовишу. Кажу – НБС је упозоравала на ризик задуживања, а велики број људи запослених у НБС имају кредите у швајцарским францима.“

http://www.izjave.net/quote/12802, http://www.izjave.net/quote/12803

Погледати део емисије „Наш гост“ ТВ ГЕМ од 18. јуна 2013. године, где професор економије Миодраг Зец наводи како су се његове колеге, које предају економију, задужили у швајцарским францима:

http://www.youtube.com/watch?v=mSGPFqYhdDY&t=41m

Advertisements


Категорије:Не само о економији

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s