Над моштима Николе Тесле извршено је нечувено варварство. Он је после Светог Саве једини ископан из гроба и спаљен.

Што је још горе, његов прах је нечијом самовољом смештен у музеј и није предат мајци земљи по законима људским и Божијим. Код нас је распамећење толико да само што се не расписује референдум да ли некога треба сахрањивати или не. А постављање питања – шта да се ради са нечијим посмртним остатцима – довољно је апсурдно само по себи. 

Никола Тесла је потомак 40 свештеника од којих су двојица били владике, и по оцу и по мајци. Он нема другог сродника осим Српске православне цркве.

На сахрани у Њујорку певана му је песма “Тамо далеко”, али, та земља која је била тамо далеко остала је за њега далеко до данашњег дана, јер неко има образа и храбрости да га држи међу музејским експонатима уместо да се прах Николе Тесле дода праху Светога Саве, двојице највећих Срба који су сажежени на ломачи пошто су извађени из гробова.

(Печат, 7. 3.2 014)

Categories: Преносимо