Да ли Русија мења став о КиМ – „непристојна понуда“ Косово за Крим?

ss-face-240Одавно једна изјава која је дошла из Русије, а посебно директно од њеног председника Владимира Путина, није изазвала оволики потрес у Србији – а може се рећи и радост у ономе што се зове „Друга Србија“ а делује као „Анти Србија“. Наравно, реч је о праву на самоопредељење грађана Крима, које је Путин упоредио са оним што је дозвољено косовским Албанцима и „народима у многим другим деловима света“. 

Прво доносимо оно што је рекао Владимир Путин (транксрипт његовог излагања можете прочитати и овде, у преводу Маје Тешић) via београдска „Политика“, укључујући и њихов наслов/тумачење, затим „непристојну понуду“ аустријског „Стандарда“, а онда и бројна српска реаговања, да бисмо завршили неком врстом демантија амбасадора Руске Федерације у Србији.

А. Л.

putin-konf-432014

Владимир Путин: Путин: Ако може КиМ, може и Крим

Он [Путин] је ситуацију на Криму упоредио са оном на Косову, рекавши да становништво полуострва има право на самоопредељење, као што је то претходно дозвољено косовским Албанцима, али и народима у многим другим деловима света. На питање новинара о даљој судбини Крима, руски председник је рекао да се „питање припајања Крима руској територији не разматра”.

„Становници Крима имају право да слободно одреде своју судбину. Колико ми је познато, то право (на самоопредељење), поткрепљено документима УН, нико није укинуо. Али ми ни у ком случају нећемо никога провоцирати, нити подгревати такво расположење. Искључиво грађани који живе на одређеним територијама имају право да се опредељују”, рекао је руски председник.

(Политика, 5. 3. 2014)

Der Standard: Међународно признање и повратак Крима Русији за руско признање независности Косова

На светској позорници се ево већ нешто више од једног века смењују политика силе или реалполитика и политика принципа и вредности. Док се Европљани придржавају потоњег, а САД по потреби осцилују између та два пола, у Русији још од Стаљина примат има реалполитика, што се огледа и у Путиновој акцији против Украјине.

На свету има места за обе. Међутим, једно је сасвим јасно: већ сте изгубили када на политику силе реагујете инсистирањем на принципима међународног права. Реалполитичаре као што је Путин не импресионирају дипломатске осуде или симболични потези попут искључивања из Г8.

Реалполитички оријентисани експерти у неверици прате прве реакције из САД и Европе на руску политику. Гласни изрази незадовољства и празне претње стварају утисак немоћи и отежавају проналажење решења у складу са интересима запада и грађана Украјине. Путин је свестан да политика осуда неће бити дугог века, јер је западу Русија потребна у решавању других светских сукоба.

Шта би онда реалполитичари саветовали америчком председнику и европским политичарима? Прво, да се не боре за нешто што има малу практичну вредност и што је неодрживо. То је Крим. Русија ту има далеко значајније стратешке интересе од запада или Украјине (читај црноморска флота) и може лакше да их наметне.

Руска позиција је чак међународноправно донекле легитимна. Ипак је реч о полуострву са већинским руским становништвом, а Украјини га је тек 1954 „поклонио“ Никита Хрушчов.

st-p

Овде Запад има шта да понуди Путину, а то је међународно признање и повратак Крима Русији. Запад би као противуслугу могао да захтева да се овај процес одвија легално и уређено кроз надзирани референдум.

Заузврат би Русија могла коначно да призна независност Косова, чије је одвајање од Србије у складу са истим оним принципима самоопредељења народа којима се води и руска политика на Криму.

Главни циљ западне политике би требало да буде стабилизација прозападно оријентисане Украјине. Русија је у том погледу у последњих неколико недеља изгубила много, пре свега захваљујући тријумфу (делимичних) западних вредности на Мајдану. Реалполитика је беспомоћна пред народним устанцима.

Путин врло добро зна да је Украјина изгубљена за његову евроазијску унију. Њему остаје улога реметилачког фактора. То је типична пат позиција, која се реалполитички може решити само преговорима. Зато САД морају да инсистирају да влада у Кијеву учини све како би ублажила конфликт и започела преговоре са Русијом током којих се морају узети у обзир кључни интереси обеју страна.

С једне стране то значи осигурати прозападну оријентацију Украјине и обећање Москве да се неће мешати у украјинску политику. Кијев би са друге стране морао да гарантује сва права грађанима Украјине који говоре руским језиком и да одустане од уласка у НАТО. То ионако не би била велика цена за Запад, будући да је НАТО беспомоћан пред руском политиком силе.

Eric Frey, Der Standard, 04.03.2014.

Избор и превод: Мирослав Марковић

(Пешчаник, 5. 3. 2014)

Александар Павић: КиМ и Крим

aleksandar-pavicДеси се понекад да оно што Владимир Путин изговори може да прија ушима чак и заклетих србофоба и русофоба. Тако је 4. марта као ударна вест на Б-92 стајао наслов: „Путин: ако може Косово, може Крим“. А онда је цитиран и сам руски председник: „И ако је то дозвољено, рецимо, косовским Албанцима, ако је дозвољено да се то уради у многим крајевима света, то право народа на самоопредељење уоквирено је у релевантним документима УН и колико знам није поништено. Међутим, ми нити то сада радимо, нити намеравамо да провоцирамо такве одлуке, нити ћемо у било ком случају подгревати таква настојања“.

Занимљиво је то што је, у својој обради, Б-92 неупоредиво коректније пренео смисао и суштину те важне изјаве него што је то учинила државна телевизија, тзв. медијски јавни сервис европске Србије РТС, који је исту вест пренео на следећи начин: „Путин је ситуацију на Криму упоредио са Косовом, наводећи да становништво тог полуострва има право на самоопредељење, као што је то претходно дозвољено косовским Албанцима, а и у многим другим деловима света“.

Чак је шокантно колико је Б-92 свој посао у овој прилици урадио квалитетније, поштеније, и са мање малициозности према остацима српске државности на Косову и Метохији од медијске куће за коју се плаћа претплата. Јер, Б-92 је такође навео и битну квалификацију коју је употребио руски председник: „На питање да ли се разматра припајање Крима Русији, Путин је одговорио одречно, а затим је додао да верује да људи у условима слободе изражавања и сигурности ‘могу и морају сами да одлучују о својој будућности'“.

Заправо, ко год чита сајт РТС добио је поруку да је уствари оно што су западне силе наметнуле када је реч о КиМ нешто сасвим нормално, па чак и природно, нешто што се дешава „у многим другим деловима света“, нешто што сада чак и Руси, досад непоколебљиви у непризнавању тзв. косовске независности, сматрају нормалним, па чак и закономерним процесом. Поготово у садашњом ситуацији, кад се ради о територији до које им је стало, Криму.

Наравно, то није случај, што нам само мало пажљивије читање вести са Б-92 и потврђује. Јер, не само да се ту види да је руски председник одречно одговорио на питање да ли разматра припајање Крима Русији, него је и јасно дефинисао услове под којим би некакво изјашњавање о самоопредељењу уопште могло да се одржи: „у условима слободе изражавања и сигурности“. Већ на том основном кораку, цео процес самопроглашене косовске независности не пролази испит. Контекст је нашироко познат: незаконито НАТО бомбардовање у којем су почињени бројни злочини против човечности, после којег је дошло до масовног протеривања српског и осталог неалбанског становништва са територије КиМ, затим још једног масовног погрома (17.3.2004.), мноштво нерешених убистава и отмица, активно спречавање повратка расељених и избеглих, итд. Да не говоримо о чудовишној организацији вађења и трговине људским органима за коју су осумњичене водеће приштинске политичке фигуре, и перманентној атмосфери терора и застрашивања којој су изложени сви неалбанци, али и противници приштинских власти и помоћних структура. На крају, имамо и отворено кршење Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација када је једнострано проглашена лажна држава „Косово“, што представља још једно отворено кршење међународног права.

Јасно је да је, користећи косовску паралелу, руски председник говорио о уобичајеним западним двоструким аршинима, и да је хтео да их посебно апострофира у контексту најпознатијег могућег примера, а то је управо косовски пример, пример који је већ добро познат не само просечном необразованом западном политичару већ, бар у најосновнијим цртама, и просечном необразованом западном гледаоцу. А, наравно, и домаћи, руски гледалац је врло добро упознат с тим примером, као и гледаоци широм света који још увек нису потпали под покровитељски западни медијски кишобран. Уосталом, руски државни канал Русија 1 је само пар дана пре тога објавио репортажу из Београда, у којој су нашироко цитиране речи упозорења Слободана Милошевића упућене руској, белоруској и украјинској јавности, да не праве грешке које су направили народи Југославије, већ да се уједине, јер ће једино тако да буду снажни и слободни и да сачувају своју независност. Уз то, било је речи и о НАТО бомбардовању и његовим погубним последицама по становништво бивше СР Југославије.

Пре ће бити да је то та паралела коју руски државни врх жели да истакне: западне силе поступају незаконито, бомбардују независне земље и покушавају да им отму делове територије, а затим то проглашавају за „правно народа на самоопредељење“. С друге стране, Русија поступа законито, штити интересе који су дефинисани међународним уговорима, ни једном речју не доводи у питање територијални интегритет Украјине (већ само легитимитет тренутних власти у Кијеву) – али исти НАТО агресори одмах на сав глас дижу галаму на Русију, оптужујући је да жели са Кримом оно што они и сада отворено раде са КиМ.

Уосталом, чак и да којим случајем то није тако, да постоји чак и црв сумње да чак и пријатељска Русија можда мисли другачије, државни органи и државни медији би били дужни да тумаче све изјаве, како пријатеља тако и непријатеља, у кључу који највише одговара државним интересима Србије. То је прва и основна лествица борбе за своје интересе: непрекидна борба за правилно, односно повољно тумачење чињеница, права, уговора, споразума, изјава, итд. То је основни израз непокореног народног духа. Очигледно је да садашње власти у Београду то не чине, ни званично, ни приватно, ни преко државних медија. Но, то не значи да од те борбе треба одустати, макар и на индивидуалном плану. Ствари могу брзо да се преокрену. Тога су свесни и београдски „евромајдановци“ и њихови баштиници и наследници, зато им се „украјински“ и ини сценарији, као скелети у ормару, и причињавају.

(Фонд стратешке културе, 5. 3. 2014)

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић: Шта Путин није рекао

Зато није нимало чудно да су „независни“ (од савести и морала, част изузецима!) новинари у Србији ставове руског председника Путина пренели као ставове усмерене против права Србије на Косово и Метохију: тобож, Путин је рекао – ако су Србима отели Косово и Метохију, зашто да ми не заузмемо Крим?

Наравно да Путин то није рекао.

Шта Путин јесте рекао?

Руски председник је у разговору са новинарима посебно истакао да је увек био „за поштовање норми међународног права“, те да ће евентуална одлука о коришћењу руских оружаних снага у Украјини „у потпуности бити у складу са нормама међународног права“. Поред овог кључног постулата руске спољне политике, В. В. Путин је у наведеном интервјуу указао и на други битан постулат када је у питању међународна политика његове земље. Реч је о неселективној примени норми међународног права, односно супротстављању политици двојних стандарда коју, упорно, већ деценијама воде западне државе. За Русију у међународним односима не постоје „уникум ситуације“ које би оправдавале другачију, селективну примену норми међународног права. Ради образлагања овог руског спољнополитичког става, В. В. Путин се позвао на ситуацију на Косову и Метохији, рекавши како оно што се „дозволило да ураде косовски Албанци, а што је било уопште допуштено да се уради и у другим деловима света, право нације на самоопредељење, утврђено у одговарајућим документима УН и које, колико ми је познато, није укинуто“.

zc-vd

Ко то прича о међународном праву?

Поставља се питање: да ли целокупан став руског председника изложен у интервјуу дозвољава да се закључи како је он ставио у исту раван ситуацију на Криму и КиМ и како, сходно томе, албанску сецесију сматра, са становишта међународног права, законитом, као што је сматрају и западне државе које су извршиле агресију на СРЈ и признале државолику геноцидну творевину косовскометохијских Арнаута? Или се руски председник позвао на косовски случај како би јавности указао на двојне стандарде западних држава када је у питању поштовање права на самоопредељење? (То јест, Путин жели да зна – ко то прича о суверенитету и целовитости Украјине? „Демократе“ из НАТО пакта који су напали и окупирали Ирак, Авганистан, Либију? „Људскоправаши“ који финансирају терористе у Сирији? „Миротворци“ који плаћају побуњенике у Венецуели? „Хуманисти“ који су хушкали украјинске нацисте за борбу против свега руског и православног у Малој Русији, од језика до ћирилице?)

Довољно је узети у обзир целокупни кратак одговор на питање у коме Путин помиње косовске Албанце, па да се види да је руски однос према начелу права народа на самоопредељење у украјинском случају, као и уопште према примени међународноправних норми, дијаметрално различит од приступа који је глобална псеудо – Империје примењивала и примењује на простору бивше Југославије и бившег СССР, а посебно на КиМ.

Стандарди НАТО „демократа“

У циљу државноправног сакаћења руског и српског народа, ЕУ и САД су од почетка деведесетих година прошлог века манифестовале селективан приступ у примени права на самоопредељење. Тако се право на самопредељење у бившој Југославији признавало само несрпским народима и то на штету територијалног интегритета међународно признате СФРЈ, док се исто право није признавало већинском српском народу. Да би оправдале свој селективан приступ код признавања нових држава ЕУ и САД нису пошле од међународног права, већ су одлуке засновале на политичким актима које је крајем 1991. усвојила ЕУ: „Декларацији о признању нових држава у Источној Европи и СССР“ и „Декларацији о Југославији“. Чином признања сецесионистичких југословенских република западне државе су били непосредни подстрекачи оружане побуне и насиља у бившој Југославији и као такви одговорни за најтеже деликте са становишта међународног и унутрашњег права. НАТО пакт је извршио агресију на независну државу, СРЈ, како би омогућио терористичком вођству једне националне мањине, које је подигло оружану побуну против легалне власти у циљу насилног отцепљења дела територије, да створи своју државу. При том је НАТО пакт не само починио читав низ најтежих злочина против мира и човечности, већ је под његовим покровитељством извршен геноцид над припадницима конститутивног српског народа.

Путин и међународно право

Међутим, Путин полази од тога да у међународним односима нема „уникум ситуација“, нити оправдања за селективну примену права на самоопредељење. Право на самоопредељење се, по његовим речима, може остварити само у условима када постоје„слободни услови за изјашњавање“ народа и када је ујемчена „безбедност“. Запад је, сасвим супротно томе, на просторима бивше Југославије и СССР увек давао подршку да се право на самоопредељење остварује у условима оружане побуне и потпуне личне и имовинске несигурности, свим средствима помажући стварање таквог амбијента. И најзад, по Путиновим речима, право на самоопредељење припада грађанима Крима, а Русија ни у ком случају „неће подстицати на такве одлуке и ни у ком случају неће подгревати таква настојања“. Оваквим ставом Русија се у потпуности држи Резолуције Генералне скупштине УН од 24. 10. 1970. о забрани спољњег утицаја на процес самоопредељења народа. Западне државе су, када је у питању простор бивше Југославије, свесно радиле супротно, јер су, свим расположивим средствима, утицале на то како ће се остварити право на самоопредељење, као што су, производњом насиља, вршиле уплив на свргавање легалне украјинске власти и промену спољнополитичког курса Кијева.

Западни лицемери и доследност Русије

Довољно је да се сетимо 2008. године и тврдњи припадника НАТОКРАТИЈЕ о тзв. „независности Косова и Метохије“: доказивало се да таквих случајева у међународним односима више неће бити, и да је Косово постало независно зато што су, тобож, Срби угњетавали „Косоваре“, па је Србија „изгубила право“ на своју територију. Русија је сведочила и сведочи да Косово не може постати независно на основу гажења норми међународног права, које је оружјем подржао НАТО. Зато Москва овај вашингтонско – бриселски протекторат и не признаје као самосталну државу. У том смислу, Путину се нема шта замерити: он је доследнији у одбрани српских државних и националних интереса од домаћих охлократа, од Бориса Тадића до садашњих „ЕУ интегративаца“ који се, између осталог, куну у то да ће остати у добрим односима са Русијом, а раде све да њене интересе на Балкану и у Србији поткопају.

Ко хоће да се сакрије иза Путина?

То није тешко доконати: они који су Космет издали и продали зову се Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић, и њихова велеиздаја треба да буде судски процес на судовима Слободне Србије. Овај тријумвират од рода „Бранковића, поганог кољена“(Његош) је,2013. године, да би угодио НАТО-у и псеудо – Империји, направио „границу“ са Косовом, допустио да Тачијева нарко-„држава“ има међународни телефонски позивни број, угасио српске институције у овој покрајини, пљунуо на референдум српског народа Космета који жели да остане у својој држави. Не могу се Николић, Вучић и Дачић крити иза Путинових леђа: руски председник је, како се види из његових досадашњих поступака и начина на који се води спољна политика Руске Федерације, већи заступник интереса државе Србије од њих тројице, политичких патуљака и моралних кепеца, који се надају у домаће НАТО медије и њихово спиновање.

Јасно и гласно

Став „путиновске“ (читај: независне и снажне, за разлику од „јељциновске“ ) Русије је више него јасан: свет је међузависна целина која може да функционише у миру само ако се доследно и неселективно примењују норме међународног права. Једино под заступништвом овакве начелне спољне политике државе која је, никад не заборавимо, стална чланице Савета безбедности УН, Србија може да одбрани своје границе и поврати ефективни суверенитет над КиМ. У политици двоструких стандарда, од памтивека омиљеној тактици неоколонијалне англосаксонске политике, Србима је намењена улога губитника.

(Сајт Двери, 6. 3. 2014)

Владимир Вељковић: Путин предухитрио српске националисте, спољна политика Русије ће се променити

Нема нацисте, а да није Хрват – логика је српских десничара. Испред руске амбасаде у Београду одржан је 3. марта скуп подршке Путиновој политици према Украјини и, тим поводом, уручено и писмо руском амбасадору Александру Чепурину. Нестраначко удружење политичара, Двери српске, било је организатор овог окупљања. На скупу је, између осталих, говорио и др Миша Ђурковић, представник удружења Српски код. Тумачећи дешавања у Украјини, Ђурковић је окупљенима рекао: „Нацизам, који надире, извео је насилни пуч у Украјини, сменио је легалну власт и довео фашисте. Довео усташе украјинске из западног Лавова.“ Због чега ова аналогија са усташама? Да није можда исправније повући једну другу паралелу, и то ону између српских и украјинских националиста. А ево и како: украјински националисти се плаше Руса и Русије и траже подршку Запада, док се српски националисти плаше Хрвата, Бошњака, Албанаца и Запада, и траже подршку Русије. Да је ова друга аналогија исправнија, сведочи и сама Ђурковићева изјава у којој Русима поручује да им је непријатељ исти. Подржавамо Русију против украјинских усташа, како би сутра она помогла нама против хрватских, следи из Ђурковићеве изјаве. Да би Русима ставио до знања да фронт на западу, против хрватских усташа, није једини, Ђурковић помиње и Косово: „Браћо, као што на Косову, сећате се кад су људи гинули зато што причају српски језик, у Кијеву се гине зато што се говори руски језик. О таквом нацизму ми причамо.“ Нацисти су они који убијају због језика и претендују на исте територије као и ми – дефиниција је нацизма од стране српских десничара.

vv

Није ли Путин предухитрио српске националисте када је изјавио да Запад подржава независност Косова, а да на другом месту, када му то не одговара, ускраћује то исто право становницима Крима? Како ће Русија, после евентуалне подршке независном Криму (референдум је тамо заказан за 30. март 2014.) и даље спречавати конституисање Косова као међународно признате државе? Зар српска десница не види да ће се спољнополитичка позиција Русије, као заштитнице међународног права и принципа немешања у унутрашње послове других држава, променити? Одговор је да их није брига. Њима је потребан савезник који би сутра интервенисао у њихову, односно српску корист. Ово потврђује и изјава Срђана Нога, једног од старешина Двери, на поменутом скупу: „Међународно право, на које се сад Запад позива, уништено је деведесет прве растурањем Југославије. (…) Двадесет пет година Срби чекају ову реакцију Русије.“ Овде је порука следећа: Русија није крива ако интервенише у Украјини, или подржава сепаратизам. Други су уништили међународно право и Русија то сада само користи. Што се тиче Срба, нисмо ни до сада претерано бринули за међународно право, али смо се на њега позивали јер нисмо имали велику силу која би се тукла на нашој страни. Ситуација је сада другачија: „Велика битка је почела и Србија се прикључује тој бици“, закључује и поручује Ного.

Хоће ли Путин искористити ову пету колону у Београду? Већ дуже време руски медији на српском језику о Дверима пишу са симпатијама. Ако се и даље држимо паралеле између српских и украјинских националиста, видимо да је „велика шаховска табла“, барем што се тиче Двери, већ постављена. Према дверјанској политици, Србија је Путинова фигура у великој бици против Запада, а Двери су мајстор који ће ту фигуру изрезбарити и потрудити се да постане употребљива. Недавни насилни улазак у зграду РТС-а, под изговором да им државна телевизија не даје довољно времена у предизборном надметању, добра је показна вежба за евентуални кијевски сценарио на београдским улицама. Али, овога пута са другим актерима и обрнутим спољнополитичким предзнаком.

(Пешчаник, 6. 3. 2014)

Глас Русије: Крим и Косово – двојни стандарди Запада

glas-rusije-logo-240Крим и Косово имају доста тога заједничког: аутономне покрајине су, на својим територијама имају базе других држава, већинско становништво жели независност. Међутим имају нешто и у чему се разликују – имају различите покровитеље.

Последњих неколико дана, многи упоређују догађаје на Криму са агресијом НАТО на Југославију 1999. године. Међутим, ти догађаји се интерпретирају онако како којој страни одговара. Тако је на телевизији CNN, бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Макфол изјавом је да би евентуална војна интервенција Русије у Украјини била недопустива, јер постоји велика разлика између ситуације на Криму и оне на Косову 1999. године.

„Поређења Крима и Украјине са Косовом и Србијом не стоје. Србија је угорожавала „Kосоваре“, а Украјина не прети никоме”.

Пре свега, како је могуће да једна држава угрожава део територије, то се нико не пита. АП Косово и Метохију насељавају Срби, Албанци, Горанци, Турци и многи други. „Косовари“ – таква нација не постоји. Осим тога, Американце на Косову нико није угрожавао, они тамо не живе, док у Украјини живи 15 милиона Руса. То је велика разлика.

За западне медије, ипак, има нешто што повезује Крим и Косово.

„Тактика и методологија које је употребио Милошевић у ратовима у бившој Југославији и на Косову је очигледна. Ако је Путин изабрао да буде нови Милошевић, запад ће посматрати нову поделу Европе“, рекао је уредник „Гардијана“ Ијан Трејнор.

Слободан Милошевић се борио за свој народ најбоље што је могао. Питање је да ли би неко други могао урадити више, у времену када је постојао само један хегемон (САД) који је све редом учио шта су људска права, али из позиције својих интереса. Пожелевши да размести своје снаге са запада Европе на исток, Америка је одабрала српску АП Косово и Метохију као одговарајућу са геополитичке тачке гледишта. У ту сврху, они су одлучили да искористе Ослободилачку војску Косова која се налазила на њиховом списку терористичких организација. Антитерористичка операција српских снага против наоружаних припадника ОВК у селу Рачак из јануара 1999 године била је искориштена за бомбардовање Југославије и увођење НАТО снага на Косово. Западни медији су тај догађај представили као да се ради о масакру цивила и да, ето, Америка мора да реагује и заштити недужни народ. Међутим, десет година касније, Хелена Ранта, фински стоматолог форензичар и члан међународне истражне комисије која се бавила о овим догађају, у аутобиографској књизи навела је да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске и да су лешеви заиста припадали албанским терористима, а не цивилима.

Након уласка НАТО снага на Косово, тамо је створена друга највећа америчка база у Европи – Бондстил. Она омогућава САД да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском Истоку, Северној Африци и Кавказу, а такође транзит енергената из региона Каспијског језера и Централне Азије. Своје стационирање на територији Србије њима се чини потпуно легитимно и веома профитабилно – Американци уопште не плаћају коришћење друштвеног земљишта на Косову.

За разлику од Американаца на Косову, Русија за своју базу плаћа 100 милиона долара. А Црноморска флота се налази на Криму већ 230 година. „Црноморска флота није бескућник. Севастопољ је њен родни дом“, нагласио је вице-премијер РФ Дмитриј Рогозин. Осим тога, Крим је до пре 50 година припадао СССР, док су САД агресијом окупирале део територије Србије и раде све како би од ње створиле своју марионетску независну државу.

Русија има историјске, економске и културне везе са Украјином. А шта САД раде на делу српске територије?

Милена Цмиљанић

(Глас Русије, 6. 3. 2014)

Александар Чепурин: Русија није мењала и неће мењати свој став о питању Косова

Криза у Украјини, која траје већ месецима а ових дана је „зачињена“ одлуком власти у Аутономној Области Крим да одржи референдум о одвајању од Украјине и присаједињењу Руској Федерацији, у пуној напетости држи целу Европу. Шта из свега може да се изроди, за „Политику“ говори амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин.

У чему је сличност а у чему разлика између онога што се дешава на Косову и овога што се данас дешава на Криму?

Сви су приметили, а посебно у Србији, недавну изјаву Владимира Путина. Одмах се види да он говори о двоструким аршинима. Директно ћу вам рећи: Русија није мењала и неће мењати свој став о питању Косова. Потпуно подржавамо Србију, како је то апсолутно непроменљиво било и пре.

(Политика, 8. 3. 2014)



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Хм. Доста реакција за једну тако _јасну_ изјаву?!!!!

  2. Rusi jasni i direktni, naši bedni i zaplašeni. Pokušavaju da se izvuku ali zanemariju jednu očiglednu stvar: čak i da Rusija otvoreno pusti Kosovo niz vodu, i e samo to, čak i da otvoreno podrži nezavisno Kosovo i počne da vrši pritisak na Srbiju to ni za jotu ne bi promenilo nacinalne interese Srbije i dužnost političke elite da se za njih bore.

  3. Iz Putinove izjave je janso sljedeće (a to su saglasni i ukrajinski politički eksperti) Rusija je s predumišljajem (namjerno) pustila Kosovo „niz vodu“, da bi sada mogla isvesti „isti perfomans“ na Krimu. Srbi i Srbija ne smeju živjeti u nikakvoj utopiji u odnosu na tkzv. „bratsku Rusiju“, da će joj nešto pomoći i sl. (Ukrajina je više bratska Ruciji od tamo neke Srbije, pa smo danas svjedoci što joj čini bratska Rusija) jer, „besplatnog sira jedino imate u mišolovci“!

  4. Vecina ljudi,kao i onaj ko je pisao ovaj tekst,uopste ne razume sta je hteo reci. A i da je rekao da je Kosovo nezavisno,pa sta. Ocekujete li vi da ce neko drugi da cisti nasa g****. E,moji Srbi. Ceo zivot cekamo da neko drugi za nas uradi nesto. Sve cestitke gospodinu Putinu na sprovedenim akcijama.

  5. Итекако се уздамо у Русију и то сам пуним правом: наиме колико ми је познато Косово није још признато и није члан УН. Коме то можемо да захвалимо? Сигурно не нашим политичким гњидама. Да ли смо искористили прилику коју су нам Руси наместили? Нисмо. Такође, идеја да спомињање Косова олакшава Путинову ситуацију на Криму нема никаквог смисла – Руси су у ову ситуацију много више увучени силом прилика него што су је намештали или прижељкивали. За њих је најбоља опција пријатељска Украјина са Јануковичем што су имали пре неких месец дана, него земља на ивици грађанског рта где је велики број Руса директно физички угрожен и гре Русија хтела не хтела мора да се укључи.

Оставите коментар