Бошко Јовановић: Ко су узори украјинског “Десног центра” на Мајдану?

Упркос погрешном општем уверењу, актуелна догађања у Украјини нису у основи мотивисана социјалним бунтом, већ дуготрајним страним утицајем на развијању ултрадесничарских и пронацистичких организација.

Економско стање у Украјини је једнако тешко од 1991. године. Треба подсетити да је још Виктор Пинчук (зет Леонида Кучме) био парадигма корумпиране власти, а да је 1997. године бивши украјински премијер из доба деведесетих година, Павел Лазаренко у САД осуђен због криминала.

jaros-490

Дмитриј Јарош на Мајдану

Под притиском демонстраната, у Украјини се недавно догодио државни удар. Међутим, главна ударна снага протеста против законите власти, која је довела до државног удара у Украјини, била је организација „Десни сектор“ Дмитрија Јароша. Јарош је одавно заступао агресивну тезу да је сукоб Украјинаца и Руса неминован.

Осим што је ултрадесничар, Дмитриј Јарош је и поклоник Хитлеровог квислинга из Украјине – Степана Бандере, и своју организацију је устројио према историјском обрасцу ОУН-УПА – квислиншке армије на чијем челу су били Роман Шухевич и Степан Бандера.

Прва важна ствар која се мора знати је да “Десни сектор” никако није странка десног центра у политичком смислу, већ организација која примењује политичко насиље инспирисана нацистичком прошлошћу и антисемитизмом. Друга важна ствар која се мора знати у вези ове организације је да је она одиграла кључну улогу у успешном извођењу државног удара у Украјини.

Јарошев “Десни сектор” је током демонстрација насртао на украјинску полицију, видели смо, опремљен шлемовима и другом војном опремом, а били су организовани у водовима, што је важна особеност паравојних организација. Команде су водовима „Десног сектора“ даване преко разгласа, јавно и то је документарно забележила и приказала руска државна телевизија.

Иако су одреди „Беркут“ украјинске полиције по правилу деловали успешно, они су према агресивним демонстрантима примењивали само меку силу (без ватреног оружја), све док „Десни центар“ није употребио ватрено оружје против полиције.

Ултрадесничарски украјински националисти пристигли су у Кијев са крајњег запада Украјине. Историјски, ова област је била најизложенија различитим напорима у стварању украјинског национализма.

Родоначелници „украјинског“ национализма
Grusewski (2)

Михаил Грушевски

Сам почетак украјинског национализма везује се за име Михаила Грушевског. Још у младости је био предводник гркокатоличког политичког покрета „Халичина Франко и Павлика“, а потом постао посланик гркокатоличке национално-демократске партије у Галицији.

У 1914. години је у Русији ухапшен и осуђен због шпијунаже у корист Аустроугарске, али је на слободу пуштен 1915. године, захваљујући везама у утицајним научним круговима Русије.

Грушевски је 1917. године у Украјини покушао да оснује „Централну раду“, а након пропасти немачке окупације Украјине одселио се у Беч где је 1919. основао Украјински социолошки институт.

Почетком двадесетих година XX века је ради сарадње са комунистичким режимом сам осудио свој контрареволуционарни рад и ставио се на располагање СССР-у.

У Стаљиново доба постао је академик СССР-а и блиски сарадник браће Каганович, активно радећи на „коренизацији“ – која је била еуфемизам за етноинжењеринг у доба тоталитаризма спровођен међу малоруским становништвом.

Грушевски се веома старао о митологизацији украјинства, и не сме се занемарити да се он обогатио, још пре руске револуције, у доба његове сарадње са аустроугарском тајном полицијом, на шта упозорава угледни руски историчар Александар Иванович Колпакиди. Видети: http://www.youtube.com/watch?v=CFD8JO6nODY

konovalec

Јевхен Коновалец

У вези са подухватима Грушевског се јавила још једна значајна фигура ултрадеснице на западу Украјине – Јевхен Коновалец.

Прославио се као организатор и руководилац „Украјинског добровољачког легиона“, у саставу аустроугарске војске, који је обезбеђивао тзв. Централну украјинску раду Грушевског која је, у ствари, била његова лична гарда током 1917. године (видети радове публицисте Олеса Бузине).

Овај аустроугарски наредник је постао први руководилац и организатор Украјинске војне организације (УПА) и Организације украјинских националиста (ОУН) све док га Стаљинови агенти нису убили 1934. године.

„Херој Украјине“, колега вође Хитлерових „славуја“

Степан Бандера је био први организатор терористичких акција украјинске ултрадесничарске армије.

bandera1

Лик Степана Бандере на поштанској марки у доба „наранџастог“ режима Виктора Јушченка и Јулије Тимошенко

Овај син гркокатоличког свештеника из Галиције и унук аустроугарског посланика је најпре 1929. године постао члан „Украјинске народне раде“ тзв. Западноукрајинске Републике, 1927. године постао члан Украјинске војне организације, па Организације украјинских националиста (ОУН). Уз умеренијег Андреја Мељника био је најближи сарадник Јевхена Коновалеца, и постао организатор  терористичких акција ОУН-УПА.

Бандеру је између два светска рата кривично гонила Република Пољска. Одмах по слому Пољске 1939. године, Бандера је постао сарадник немачког АБВЕР-а (ОУН је пала шака АБВЕР-у већ 1937. године), али је дошао у сукоб са Немцима пошто је у Лавову 1941. године на своју руку прогласио „Западноукрајинску Републику“.

Иако је уместо себе на чело пројекта „Западноукрајинске Републике“ поставио Јарослава Стецка, Немци су Бандеру до 1944. године интернирали (како украјински ултрадесничари тврде) у један свој концентрациони логор.

Међутим, документарна грађа тврди другачије:

„Бивши гувернер Галиције и вођа СС Густав Векстер учествовао је у осетљивим тајним преговорима о придобијању Бандериних снага ОУН-УПА за сарадњу. Бандера и Стецки тихо су ослобођени из кућног притвора и нестрпљиво су се придружили борби за нацистичке циљеве. Иако га нацисти одавно нису тражили, Бандера је поставио своје услове: ОУН-УПА ће се борити за Хитлера, али не под командом Власова, отпадника и бившег совјетског генерала који инсистира да се Украјина поново припоји великом Руском царству после победе нациста.“ (Марк Аронс и Џон Лофтус – „Пацовски канали“, Вилиам Хајнеман лтд. 1991).

kalusha-sukevic1

Споменик команданту СС бригаде „Нахтингал“ (славуј), која је извршила злочин у Бабијем Јару, Роману Шухевичу у Калуши подигнут током трајања „наранџастог“ режима

На иницијативу рајхскомесара Украјине Ханса Коха, Бандера је доведен на чело СС дивизије „Халичина“ (основана 1943. г), па је под његовом командом водила борбе против пољских и словачких антифашиста, а током 1945. године учествовала и у борбама на територији Југославије.

Након Другог светског рата, Бандера се повукао у Минхен, где је 1959. године убијен. У поступку ревизије историје Другог светског рата, у Украјини је извршен озбиљан покушај да Бандерино калкулантство буде представљено као „отпор Хитлеру“ а Бандера буде проглашен за националног хероја.

Режим Виктора Јушченка је Бандеру рехабилитовао, постхумно га прогласио за „хероја Украјине“, али је касније председник Виктор Јанукович укинуо Јушченкове указе о Бандерином „херојству“.

СС дивизију „Халичина“ Бандера је примио од Романа Шухевича. Овај сарадник обавештајних служби Немачке (још од доба Вајмарске републике) је 1938. године у околини Ужгорода (после поделе Чехословачке припало Хортијевој Мађарској) основао „Карпатску легију“.

Један од бројних протеста украјинских ултрадесничара у знак подршке „херојству“ Степана Бандере (2010. г). Извор: http://rus.ruvr.ru

За потребе нациста је основао Украјинску устаничку армију (УПА). Сам Шухевич се „прославио“ монструозним делима као командант СС батаљона „Nachtigall“ (славуји) – прозваног по изопаченом насиљу његових припадника, пошто су и сами нацисти били запањени њиховим обичајем да певају док врше злочине. Најпознатији од небројених масакара тих зликоваца су истребљење 42.000 Јевреја у Бабијем Јару и геноцид над Јеврејима у Лавову. Један од живих сведока овог геноцида је Симон Визентал (Симон Визентал – Убице међу нама, Мемоари Симона Визентала, 1967. Њујорк).

За разлику од Бандере, Шухевич није имао где да избегне, већ је наставио да води терористичке акције УПА све до 1950. године када су га убили припаднци безбедносне службе СССР, након чега замире њихова јавна активност.

СС дивизија Халичина се повукла у северну Италију, где је распуштена, а потом су њени припадници „пацовским каналима“ пребачени на Запад.

(Фонд Слободан Јовановић, 28. 2. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар