Трибина „Украјина, БиХ и обојене револуције“

Трибине које од јесени 2013. године сваког месеца заједнички организују Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница углавном су се бавиле темама релевантним за културу сећања или важним политичким и друштвеним темама којих углавном нема на насловним страницама водећих медија. Трибина одржана у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца у Београду 25. фебруара 2014. била је посвећена Украјини, Босни и Херцеговини и обојеним револуцијама. У периоду када је ова тема одабрана чинило се да ће се ситуација у Украјини стабилизовати и да неће доћи до шире ескалације насиља (ситуација у БиХ по мишљењу аутора никада није ни представљала озбиљнији безбедносни изазов). Догађаји од половине фебруара до одржавања трибине су нас демантовали – ескалација насиља у Кијеву кулминирала је пучом против власти Виктора Јануковича уз безбројне акте насиља и бројне људске жртве дестабилизовали су ситуацију у Украјину. Самозаштита и политичко организовање проруског становништва на Криму и у другим деловима Украјине и последично директно укључивање Русије у ове догађаје привукли су огромно интересовање медија – западни медији украјинску кризу означавају као највећу претњу европском миру и стабилности претходних неколико деценија.

tib-oboje-1

У име организатора трибину је отворио Милош Милојевић. Милојевић је указао да је циљ трибина које организују Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница да се о важним темама које су слабо представљане у српској јавности посвети одговарајућа пажња. Истакнуто је да је криза у Украјини привукла приличну пажњу српских медија али да је њихово извештавање пристрасно и непотпуно. Као извори информација углавном се користе западне новинске агенције (ова ситуација је нажалост углавном настављена и после избијања кризе на Криму) док се у великој мери занемарују руски и проруски медији из Украјине. Милојевић је нагласио да овакво извештавање посебно забрињава јер се неизбалансирано извештава о кризи у којој Руска Федерација има несумњиве и неспорне интересе, држава са којом, барем декларативно, и српске власти настоје да негују најбоље, готово савезничке, односе. У медијима је створена манихејска слика да су протести у Украјини искључиво усмерени ка свргавању омраженог и корумпираног режима Виктора Јануковича док су занемарени суштински узроци кризе закопани дубоко у националним, религијским и политичким поделама и тешкој економској ситуацији која гуши Украјину попут многих других постсоцијалистичких земаља. У вези са ситуацијом у БиХ истакнуто је да се легитимни социјални протести лако преусмеравају ка политичким циљевима који немају никакве везе са тешком економском ситуацијом. Крајње исходиште ових протеста су нереди са насиљем и паљевином у Тузли и Сарајеву као и у неким другим градовима ФБиХ и с друге стране импотентно и безидејно левичарење оличено у “пленуму грађана и грађанки у Сарајеву“ које по свој прилици треба да евоцира успомене на радничке савете и друге елементе социјалистичког фолклора.

Први излагач не трибини био је Добросав Вујовић који је осветлио националну и верску позадину сукоба у Украјини. Вујовић је указао да је у случају Украјинаца религија била вододелница нације и да се у верској историји овог подручја могу тражити најдубљи узроци и садашњих етничких, језичких и верских подела. Вујовић је указао да је подручје Кијевске Русије било извориште руске државности и културе. Брест-Летовска унија склопљена у 16. веку обухватала је територију данашње западне Украјине. Овва територија имала је изузетан значај у развоју руске културе, књижевности и цркве. Ту су потекла руска православна братства, свети Јов Почајевски, свети Петар Московски, Гогољ и многе друге личности и установе без којих је незамислива руска култура. Ову верску поделу у 19. веку су користили одређени кругови Римокатоличке цркве и Аустро-Угарске да усмере етногенезу тамошњег народа ка стварању украјинске нације, која је свој идентитет углавном градила у опозицији према руском идентитету. Ова изградња посебне нације свој врхунац је досегла у 20. веку кроз жестоке сукобе у Првом светском рату и у Руском грађанском рату. Огроман демографски губитак проузроковала је глад 30-их година која је била последица присилне колективизације и одузимања пољопривредних производа. Врхунац серије насиља у овом подручју која је националне поделе учинила оштрим и непремостивим представљао је Други светски рат током кога украјински националисти масовно колаборирају са нацистичком Немачком и врше страховита насиља против руског становништва. Због ове делатности унијатска црква је потискивана али је са либерализацијом 80-их година настављен раније започет ланац насиља. Вујовић је подвукао да је и тада религијска припадност била одлучујућа за политичко опредељивање. Указао је да се мора имати на уму да је украјински национ релативно млад и да се састоји из територија које су припадале различитим државама и које су имале различито историјско искуство због чега је упитна способност овог политичког организма да се у целини одржи.

trib-oboje-2

Излагање Сергеја Белоуса можете прочитати у ПОСЕБНОМ ТЕКСТУ.

Излагање Стефана Каргановића било је посвећено технологији обојених револуција, минулим дешавањима у БиХ и потенцијалној опасности за Републику Српску. Каргановићево излагање може се поделити на два дела. У првом делу је било речи о техници извођења промена власти путен ненасилног отпора или како се то журналистички назива, обојених револуција. У другом делу пажња је посвећена импликацијама ових теоријских сазнања за ситуацију у БиХ и посебно за Републику Српску. У развоју техника ненасилне борбе посебно истакнуто место заузима Американац Џин Шарп. Шарп је у великом броју својих радова готово до најситнијих појединости развио систем извођења обојених револуција како би се свргли непожељни режими. Излишно је спомињати да се ове “револуције“ редовно изводе уз асистенцију америчких обавештајних служби, издашно финансирање из САД и других западних држава и учешће невладиних организација које подржавају западне државе.

Каргановић је у више наврата раније писао о обојеним револуцијама а у излагању је своја сазнања из ове области шематски сумирао. Према његовом мишљењу извођење обојене револуције може се поделити на две целине од којих се свака састоји из три одвојене али испреплетане. Прва целина је припремање позорнице за преврат. Она обухвата тзв. операцију Гуливер, односно премрежавање таргетиране државе низом невладиних организација које финансирају NED, USAID, Фонд за Отворено друштво (Сорос), стране амбасаде. Ове невладине организације често у почетку делују сасвим бенигно да би се активирале у политичкој борби када за то дође време. Друга елеменат припреме је припремање јавног мњења. То се изводи корумпирањем медија – или преузимањем читавих гласила или корумпирањем појединих новина. У јавном мњењу се истиче доминантна илузија. Ова илузија често подразумева сасвим невине идеје – жељу за демократизацијом друштва или жељу за бољим живот – под којима се изводи политички преврат и промена политичке елите. На крају се морају регрутовати локални извођачи – делови политичке елите спремни на издашну сарадњу са странцима како би се докопали власти. Међу масовним извођачима преврата, тзв. уличној пешадији,  Каргановић је уочио три групе: истинске вернике, плаћене статисте и челичну песницу пуча. Истински верници се нажалост могу означити и као корисни идиоти – то је маса која је дубоко уверене да ради за праву ствар, за сопствену и добробит своје државе али заправо служе само као декор за унапред припремљену политичку представу. Плаћени статисти су далеко малобројнији али често најбучнији део превратничке масе. Трећа група чини челичну песницу преврата – у питању су хулигани разни криминални елементи који учествују у преврату или из опортунизма или из жеље за акцијом (која притом никада неће бити кажњена без обзира на интензитет насиља).

Извођење преврата такође се може поделити у три фазе. Персонализација операције и сатанизација неподобне фигуре подразумева да се сво незадовољство фиксира на једну погодну личност, углавном на омраженог лидера. У случају СРЈ то је био Слободан Милошевић, у Грузији је то био Шевернадзе, у Украјини 2004. Кравчук а сада Јанукович. Иако се свим поменутим лидерима много шта може замерити елементарна анализа грешака које им се приписују показује да све и да су хтели нису могли сами да буду одговорни за све лоше што се дешава и државама на чијем су челу. Важан елемент извођења преврата је инструментализација маса методом провокација-ескалација. Различити, често професионални елементи, намерно провоцирају реакцију органа реда, која даље служи за индуковање даљих протеста, нових сукоба и немира. Трећи елемент је исценирање варнице и заузимање симболичних центара моћи. Као варница могу да послуже проблематични резултати избора као у Југославији 2000. или прекомерна употреба сила као у Украјини 2013/14. Али без обзира на повод реакција је увек слична – маса демонстраната заузима неке од кључних зграда и на терену преузима власт без обазирања на демократске идеале у које су се свега неколико сати раније заклињали.

Каргановић се затим осврнуо на ситуацију у БиХ. Према његовом мишљењу прави циљ ових протеста је укидање Републике Српске као минимални и темељно уставни преуређење Босне и Херцеговине као максимални циљ. Каргановић верује да су планери дешавања занемарили чињеницу да у политичком расуђивању  грађана БиХ уопште и грађана Републике Српске посебно економски моменти заузимају секундарно место а да су примарни идентитетски, национални мотиви. Процена да ће доћи до преливања нереда из Федерације и РС показала се срећом као потпуно погрешна. Пометња у БиХ може да се, према Каргановићевим речима, искористи за уклањање актуелних политичких елита и у ФБиХ и у РС како би се изградила и поставила нова политичка елита, носилац неког транснационалног босанског идентитета.

Каргановић сматра да је нужно озбиљно схватити претње по РС и припремати се за предстојеће догађаје. Одбрана РС би према његовом мишљењу подразумевала би истицање реалних социјалнополитичих проблема и указивање на правце њиховог решавања,  подизање јавне свести о природи опасности, усвајање закона о финансирању и раду НВО по узору на сличне законе у САД и Руској Федерацији, моментални прекид са дефанзивним стилом понашања и проактивно деловање.

Можемо закључити да је трибина била успешна и да смо успели да се дотакнемо многих важних питања. Трибини је присуствовало око 150 посетилаца. У име организатора захваљујем се свима који су присуствовали трибини и медијима који су обавестили јавност о њеном одржавању.

Милош Милојевић



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Оставите коментар