Небојша Малић: Напад крадљиваца душа

(Специјално за Рон Пол Институт за мир и просперитет, 19. 2. 2014)

malic-240Писана историја човечанства бележи успон и пар многих царевина. Свака је створена силом. Свака је покушала ту силу да озваничи, доношењем закона и прописа како би се успоставила нека врста поретка која би надживела пуку војну силу. Неке су у томе биле успешније од других. Атлантска Империја, међутим, је једини пример у историји хегемона који уништава сопствени поредак и грабећи моћ руши сопствени легитимитет. 

Атлантистички политичари говоре о „демократији“ скоро као идолу, светињи која магично дарива легитимитет народима и државама који јој се клањају. У овом облику, идол не подноси преиспитивање, па чак ни спознају. Демократија је шта год Империја каже, и тачка.

У стварности је демократија само један од процеса доношења политичких одлука. А политика је, попут шаха или фудбала, замена за рат – створена да ритуализује сукоб како би се спречило крвопролиће. Све док сви поштују правила и ограничења система, у томе и успева. Демократија се понекад описује као „грађански рат са гласачким листићима уместо пушака“. Кад једном неко одлучи да вара, или промени правила тако да стално побеђује,  гласачки листић губи смисао. Остаје само пушка. Или можда не?

Атлантска Империја није оклевала да голом силом намеће своју вољу (нпр. 1999. против СРЈ или 2003. у Ираку), али те интервенције су увек биле скупе, рискантне и компликоване. На пример, требало је 78 дана удруженим снагама НАТО да извојују договорно примирје са далеко мањом и војно слабијом Југославијом 1999, после чега је Империја окупирала једну њену покрајину, али не и целу земљу. Зато су Атлантисти прибегли другим средствима.

Оперативци су преузели студентску организацију „Отпор“ и претворили је у револуционарну агентуру. Наоружани милионима долара америчких пореских платиша, рекламним материјалом, медијском подршком и „обуком“ агената Задужбине за демократију (National Endowment for Democracy) у Мађарској и другде, ови „активисти“ предводили су кампању против председника Милошевића. За то време, влада САД је окупила неких 18 опозиционих странака, написала им програм и одредила заједничког кандидата за председничке изборе септембра 2000 – преводиоца „Федералистичких списа“, мирне ћуди, за којег никада није била предвиђена стварна власт. Њу је требало да има стварни вођа коалиције ДОС, чија је подршка у народу била у једноцифреном постотку.

У процепу између Отпора и ДОС-а, власт је апеловала на грађане да не доводе на власт стране агенте. Када су прелиминарни резултати избора показали да ДОС није победио, али је можда имао довољно гласова за други круг, активисти „Отпора“ и паравојска лојална лично вођи ДОС-а покренули су нереде, упали у Народну скупштину и запалили изборни материјал. Када су команданти војске и полиције одбили да интервенишу, Милошевић је дао оставку. Касније се испоставило да је шеф југословенске службе безбедности скоро деценију био доушник ЦИА, скупа са неколико високих генерала.

nm-rp

Ако вам овај сценарио звучи познато, то је зато што је виђен више пута потом. После успешне пробе у Србији, овај модел је примењен и другде: у Грузији („Револуција ружа“ 2003),  Украјини („Наранџаста револуција“ 2004), Киргизији („Тулипанска револуција“ 2005), и Либану („Кедрова револуција“, 2005). С друге стране, покушаји у Белорусији (2006), Ирану (2009) и Русији (2012) нису успели. Али у сваком случају наводно спонтани народни бунт пратио је сценарио испробан у Србији – са све симболом песнице који су користили „студентски активисти“.

Побуне које су почетком 2011. избиле у северној Африци имале су све одлике вештачких „обојених револуција“: дошло је до смене режима у Тунису и Египту, док су у Либији и Сирији „демонстранти“ изазвали отворени грађански рат. За то време, стварна народна побуна у Бахреину крваво је угушена. Бахреин је главна база америчке флоте у Заливу и вазал Саудијске Арабије.

Прича у западним медијима је увек била иста: бесна омладина захтева „демократију“ и смену злог режима који их наводно тлачи. А ако има неке кривице у Вашингтону или престоницама ЕУ, то је што „стоје по страни“ и „не помажу довољно.“

Средином 2011. једна европска екипа направила је документарац по имену „Револуција као посао“ (видео), усуђујући се да примети заједничку црту у свим наводно спонтаним устанцима. Провели су доста времена са Срђом Поповићем, некадашњим вођом Отпора који је то преточио у каријеру професионалног револуционара. Пошто се Отпор утопио у Демократску странку, Поповић је дошао на чело организације по имену CANVAS (Center for Applied NonViolent Action and Strategies), и сад држи предавања активистима широм света како да успешно примене Петооктобарски пуч у својим земљама. У томе му помаже памфлет америчког аутора Џина Шарпа (Gene Sharp), иначе приручник Отпора.

Тактика и техника пуча већ су описане на неколико места, како у Шарповом памфлету тако од стране независних посматрача (нпр. John Laughland). Њихова суштина је да експлоатишу незадовољство – стварно, где постоји, или произведено — и усмере га помоћу низа трикова у жељеном правцу. Увек циљају омладину, која је позната по вишку елана и мањку мудрости.  Ко од њих не жели слободу и демократију – представљене као хедонистички живот из америчких филмова и телевизије? А кад им „консултанти“ из света понуде „бесплатну“ обуку, чак и они сумњичави према Империји тешко ће да одбију а да не испадну безразложно параноични.

Између наковња унутрашње побуне и чекића империјалне медијске сатанизације, „репресивни режим“ обично изгуби храброст и посрне. „Добре демократе“ доведене на власт врло брзо почну да владају у интересу Империје, а „активисти“ схвате да су она обука и консултације и те како имале цену. Империја увек наплати своју „помоћ“.

Мало ко од њих се, међутим, побуни због овакве злоупотребе. Чак и када би некако превазишли душеубилачку спознају да су били виновници сопствене пропасти, управо то им је уништило сваку веродостојност у народу. Јели су из људождерског лонца, и тиме су заувек обележени.

Некима од њих се свидео укус, па су постали својевољни агенти (willing agents) Империје. Поповић је поносан на своје авантуре у извозу револуције. Са задовољством истиче да су симбол Отпора, стилизовану песницу, користили локални имитатори од Украјине до Венецуеле.

На више места у раније споменутом документарцу, иза Поповића стоји плакат Отпора на којем пише „Јер волим Србију.“ То је посебно гнусна лаж: у Србији коју је на ползу Империје направио Отпор, добро је само онима који је мрзе.

Поповић покушава да се дистанцира од Империје тако што тврди да је CANVAS потпуно приватна организација, финансирана новцем из Србије. Зашто онда има име искључиво на енглеском? И одакле им новац, у земљи коју су прво систематски осиромашиле санкције, потом разориле бомбе, а затим опљачкале хорде империјалних „демократа“  – до те мере да је чепркање по ђубрету значајна грана пољопривреде?

То је још једна ствар коју сви прећуткују кад је реч о „обојеним револуцијама“: људи који путем њих дођу на власт увек су квислинзи Империје који своје земље завију у црно. Чак и када народ покуша да их смени, Империја интервенише и просто подмити политичаре да промене страну – као на пример у Србији 2008. и 2012.

Недавни догађаји у Украјини, после одбијања тамошње власти непристојне економске понуде ЕУ, показују да је Империја постала очајна и бесрамна у порицању стварности зарад сопствених интереса. Легитимно изабрана власт у Кијеву се сатанизује као „укидач демократије“ док се насилни демонстранти – маргиналне марионете немачких и америчких дипломата – уздижу као истинске демократе и родољуби.

Посматрајући „обојене револуције“ током протеклих 15 година, пада у очи да су све мање успешне. У Србији је била довољна претња насиљем и много буке и беса да се обори влада која се раније успешно бранила од класичног рата. Једанаест година касније у Либији, била је потребна вишемесечна војна интервенција (у речнику Пентагона, „кинетичка војна акција“) да донесе победу побуњеницима, док у Сирији револуционари све више губе рат, упркос силној помоћи и пропаганди са Запада.

Још једна опасна последица CANVASовања власти на коју Империја узме пик је што обесмишљава сваки легитимни протест против истински лоших режима. Народи широм света нису ради да политику изводе на улице ако су иоле пратили шта се десило земљама које су „усрећили“ пучисти Империје, где је будућност милиона жртвована зарад интереса шачице квислинга. Будући да гласачку кутију све више дискредитују про-империјалистичке „демократе“ које одбијају да признају демократију кад год у њој легитимно изгубе, могуће је да ће убрзо и избори да изгубе смисао. И шта онда преостаје, као цивилизовани начин решавања сукоба?

Империја се представља као шампион демократије, али стварни резултат њеног деловања је нешто потпуно супротно. Не прави она никакав светски поредак, нови или стари, већ само хаос.



Categories: Посрбљено

7 replies

  1. Одличан текст који бих у највећој мери и сам могао да потпишем, једино што кроз текст провејава да је Милошевић био „добар“. Није Милошевић био добар него је наш проблем што га се нисмо сами ослободили. Уосталом, прво и основно је требало да одговара ОВДЕ за злочин према Србима, па тек онда и евентуално према другима.

  2. Заиста, питање од милион рубаља гласи: Да ли ће Америка у самртном ропцу повући за собом и нас на дно егзистенције?
    Мислим да одговор звучи прилично банално, и да гласи; Империја ће за собом повући све вољне, као и оне који су неутрални, односно нације које делом не показују да су против оних ”који демократију признају, све док на изборима не изгубе”.

  3. Текст је заиста веома добро написан, и скоро да кажем: аутор је потпуно у праву, кад се сетих јеврејског вица о мудром рабину кога су сви јако волели и ценили. Кад му дође Мојше и жали се на Шмуеловог пса који му је заклао најбољег гусана, па су му гуске остале удовице, рабин му рече да је у праву. Овај задовољан оде. Онда му дође Шмуел и жали се на Мојшеа који му је пребио малог сина, (није било јасно – због гусана, или нечег другог), рабин му да за право, па и овај задовољан оде. На то се један од рабинових ученика који су са страхопоштовањем пратили рабинов рад и од њега учили занат, како би и они једном постали мудри рабини, некако избезобрази и усуди да га упита како је то обојици могао да даје за право. Рабин се намргоди, поглади браду, дубоко уздахну и рече: „Знаш, и ти си у праву“. Истина, после тога, кад су остали насамо, добро га наружи и изгрди и отера да га више никад не види, и тако сирома` ученик никада не постаде мудри рабин…. Увече, кад су легли у кревет, супруга Ребека му рече да не треба баш стално свима да даје за право. Уморни, мудри рабин се мало прену, слегну раменима и рече: „Ти си, као и увек, у праву“, окрете се на другу страну, уздахну, и безбрижно захрка.
    Сетивши се те приче/вица, замислио сам се и решио да мало променим свој суд. Дакле: аутор је у праву, али ипак мало једнострано. Не желим да снажно браним западну демократију (уосталом, сви знамо да је истинска, идеална демократија само духовни лилихип за наивне будале), али – имајући богата искуства из живота обичног човека у социјализму, капитализму, северу и југу Европе, а и пар година у Америци, слажем се са судом оног духовитог барабе, пијанице и покварењака Винстона Черчила који је , кажу, једном изјавио да је од свих лоших политичких и друштвених система на земљи, западна парламентарна “демократија“ ипак најбоља. Зато, ваљда, током Хладног рата и није било баш великог броја пребеглица преко граница са Запада на Исток, него баш обратно? А, и сада се не види велики талас имиграната са Запада на исток и југ, него баш обратно. Вратимо се на испирање мозгова (само – не једино западно, него и источно): Па, зар сви свима увек и свуда у политици не испирају мозгове, да се та вода од толиког испирања толико запрљала да је постала непровидна? Сигурно је да Запад не пропагира “демократију“ из човеклољубља, него из користи – али није било баш толико тешко то радити против свих оних “цвећки“ као што су били Милошевић, Садам Хусеин, Гадафи и ко све не… Док су слушали Запад били су подношљиви, па можда чак и “добри“, а кад су постали несташни – било је шта је било. “Отпор“ никада није био и неће бити идеалистички, као ни они који га финансирају и користе, али ипак не верујем да би и уз доста његовог појачања и не знам каквих финансија, бар за сада, успело уз сву његову “експертизу“ приредити неки “Кијевски Мајдан“ у Женеви, Берну, Цириху – па ни у Хагу, Копенхагену, Штокхолму, или Хелсинкију, ма – ни у Берлину, Паризу, итд… Зашто? Е, о томе би било добро упитати се и мало размислити. Зато је и овај текст добар, нагони на размишљање – а мене на закључак: “Знате, и аутор је упркос извесној једностраности ипак у праву“. А – онима који ће ме критиковати – унапред дајем за право.

  4. @ Попај
    У Западним градовима је заиста добро, и не пада им на памет да дижу револуције, ма које боје. Пошто видим да имате аналитички ум, пробајте да се запитате – зашто? Зашто су људи, из баш тих градова и земаља које наводите, дошли на окупирани део наше земље, зашто се не буне за срамотне приватизације (sic) широм Источне Европе и извлачење ефективе у правцу њихових економија. Зашто се не буне против својих влада, које су девастирале целе државе, попут Либије или Ирака. Заиста, зашто?

  5. Где ја рекох – у овом тексту – да је Милошевић био добар? Можда што сам похвалио чињеницу да је његова власт успела донекле да се избори са НАТО? Или што није била издајничка? И једно и друго су објективне чињенице, а не ствар личног утиска.
    Имам и ја сијасет замерки на њега, али кад се ставе у контекст са оним што га је наследило, стварно ми пада на памет она реченица покојног Бране Црнчевића о „државнику с грешком“ наспрам „грешке без државника“.
    А можда је одсуство моје висцералне мржње према Милошевићу чињеница да никад нисам живео под његовом управом, већ сам био благословен слободом, демократијом и толеранцијом А. Изетбеговића 🙂

  6. @Zoran Draganović (@drzoran69)
    Постављате веома добра питања – али за одговор нудите мало… па, молим Вас – кажете “питање за милион рубаља“ – погрешна валута: ма шта је тај милион? Није ни 20.000 евра. Шта се за то може посебно вредно купити? Али, добро – одговорићу: Да, у самртном ропцу Америка ће сигурно повући за собом и нас на дно егзистенције. А, ево и бесплатног бонус – одговора: то ће у истом случају, исто тако учинити и Русија, или Кина, или ко зна ко све још – ако узмогне ( али, надајмо се – не у догледном времену). Дакле – пошаљите ми тај милион рубаља. Боље ишта него ништа, бар ћу купити нешто спанаћа, понестаје ми – а, стварно, потребан ми је да накупим снаге за мој аналитички ум (то сте јако добро погодили – дајем Вам за право!), па да онда, мало се поткрепивши, одговорим на Ваша остала питања. Али – нема ни код бабе за џабе: дакле, прво милион рубаља на сунце!

  7. Небојша, ја сам „добар“ ставио под наводнике – и рекао да „провејава“ а не да си написао. Можда се ја иначе чудим да све више људи заборавља како је истински било за време „Слобе“.

    Духовито би било ово за Алију (да све то укупно није трагично).

    Ипак, не заборави да је Милошевић увео санкције управо Србима у БиХ и да је једним потезом препустио Книн (да ето само то наведем). Он је човек био целог живота комуниста, та сорта са Србима нема везе!

Оставите коментар