У сто година пропадања једне земље има наука за многе владе

(Економист, Лондон, из штампаног издања, 15. 2. 2014)

Пре једног века, када је Хародс одлучио да отвори своју прву робну кућу у иностранству, изабрао је Буенос Аирес. Аргентина је 1914. била земља будућности. Њена економија је брже расла него америчка у претходне четири деценије, БДП по становнику јој је био већи него Немачке, Француске или Италије. Могла се хвалити чаробно плодним пољопривредним земљиштем, сунчаном климом, новом демократијом (опште право гласа мушкараца је уведено 1912. године), образованим становништвом и најеротичнијим плесом на кугли земаљској. Имиграната, долепршалих, било је одасвуд. Младим и амбициозним је било тешко изабрати између Аргентине и Калифорније. 

Постоји још много тога што се у Аргентини може волети, од славне дивљине Патагоније до најбољег фудбалера на свету, Лионела Месија. Аргентинци су остали можда најзгоднији људи на планети. Али њихова земља је олупина. Хародс је затворен 1998. Аргентина је поново у центру нове тржишне кризе економија у развоју, за њу неко може окривљавати некомпетентног председника, Кристину Фернандез, али она је само последња у низу економски неписмених популиста, низу који се протеже до Хуана и Еве (Евите) Перон, и пређашњих. Заборавите на такмичење с Немцима, и Чилеанци и Уругвајци, момци на које су Аргентинци гледали с висине, сада су богатији од њих. Деца из обеју тих земаља, а и она из Бразила и Мексика, постижу боље резултате на међународним тестовима образовања.

Зашто се задржавати над једном националном трагедијом? Када људи мисле о најгорем што може задесити њихову земљу, мисле на тоталитаризам. С обзиром на неуспех комунизма, таква судбина није вероватна. Ако би Индонезија прокључала, тешко да би се њени грађани окренули Северној Кореји као узору; владе у Мадриду или Атини не цитирају Лењина као одговор на њихове евро тешкоће. Реална опасност је постати, из неопрезности, Аргентина 21. века. Лежерно стално пропадање не би било тешко. Екстремизам није неопходан састојак, бар га не треба много: слабе институције, етноцентрични политичари, лења зависност од пар извора и упорно одбијање суочавања са стварношћу ће завршити посао.

All through my wild days. My mad existence[1]

Као и код било које друге земље, аргентинска прича је јединствена. Имала је лошу срећу. Њена извозна економија је урушена протекционизмом међуратних година. Аргентина се превише ослањала на Британију као трговинског партнера. Перонови су били необично заводљиви популисти. Као и већина земаља Латинске Америке, Аргентина је прихватила Вашингтонски консензус у корист отвореног тржишта и приватизације у 1990, и везала свој пезос за долар. Али криза, посебно дивља 2001. године, оставила је Аргентинце крајње сумњичавим према либералним реформама.

Мада зла срећа није једини кривац (види briefing). Својом економијом, политиком и својом неспремношћу да се реформише, Аргентина је навелико допринела свом паду.

Пољопривредни производи и сировине, у чему је била велика снага Аргентине 1914. године, постали су њено проклетство. Пре једног века земља је међу првима усвајала нове технологије – хладњача за извоз меса је тих дана била њена „killer app“[2] – али никад није настојала да створи додатну вредност на своју храну (чак и данас, њено спремање је засновано на томе да се да се узме и испече најбоље месо на свету). Перонови су изградили затворену економију која је штитила неефикасну индустрију – док су чилеански генерали своју отворили и погурали напред. Аргентински протекционизам је поткопао Меркосур, локални трговински споразум[3]. Влада госпође Фернандез не само да намеће царине на увоз, већ и опорезује извоз пољопривредних производа.

Аргентина није стварала институције потребне да заштите њену младу демократију од војске, стога је земља постала подложна војним ударима. За разлику од Аустралије, још једне земље с богатством у сировинама, Аргентина није развила јаке политичке странке одлучне да стварају и деле богатство: политика јој је била заробљена Пероновима и усмерена на личност и утицај. На њен Врховни суд се више пута неовлашћено утицало. Политички утицај је уништио кредибилитет њене статистичке службе. Подмићивање је ендемско: земља је рангирана на бедно 106. место у Индексу корупције Транспаренси интернешенел. Изградња институција је досадан, спор посао. Аргентински лидери воле чаробњачке потезе харизматичног лидера, чудотворне царинске стопе и фиксни валутни курс, а не, рецимо, темељну реформу школства земље.

They are not the solutions they promised to be[4]

Пад Аргентине је варљиво постепен. Упркос страшним периодима, као што су 1970-е, [земља] није претрпела ништа монументално типа Стаљина или Маоа. Током целог њеног пропадања, кафеи Буенос Аиреса су наставили да служе еспреса и медиалунас[5]. То и чини њену бољку посебно опасном.

Богат свет није имун. Калифорнија је у једној од својих стабилнијих фаза, али није јасно да ли је излечена од зависности од брзих референдумских решења, а њена влада и даље ограничава приватни сектор. На јужном рубу Европе, и влада и бизнис су бежали од реалности са аргентинским надменим презиром. Италијански чангризав захтев да рејтинг агенције узму у обзир њено „културно благо“, уместо да поближе завири у врлудаве владине финансије, звучи као да га је издала госпођа Фернандез. Европска унија штити Шпанију или Грчку да не упадну у вртлог аутархије. Али шта ако се еврозона распадне?

Већа опасност, међутим, лежи у свету у развоју, где сматрају да је сталан напредак ка просперитету незаустављив. Превише земаља је напредовало захваљујући робном извозу сировина и полупроизвода, али занемарујући своје институције. Са Кином мање гладном сировина, њихове слабости би се показале као што су некад аргентинске. Популизам вреба на многе земље у развоју – натежу се устави. Претерано зависна о нафти и гасу, земља којом владају клептократе а оборужана изузетним самоуважавањем, Русија је побркала многе лончиће. Али, чак је и Бразил флертовао са економским национализмом, док је, у Турској, Реџеп Тајип смућкао коктел Евита са исламом. У превише делова Азије у развоју, укључујући Кину и Индију, буразерски капитализам је редовно стање ствари. Неједнакост храни исти бес који је произвео Перонове.

Наук параболе о Аргентини јесте да је добра влада битна ствар. Можда га је неко извукао, нешто научио. Али све су шансе да ће за сто година свет моћи да погледа уназад на једну другу Аргентину – земљу будућности која се заглавила у прошлости.

Са енглеског: Александар Јовановић

[1] Стихови песме „Don’t Cry For Me Argentina“ Лојда Вебера. (Прим. прев.) Текст целе песме и превод на http://lyricstranslate.com/: „Кроз све те тешке дане / Мога лудог живота“

[2] У рачунарству: Изузетно вредан или користан програм, који доноси превагу. У ширем контексту и слободније преведено: компаративна предност. (Прим. ур.)

[3] Политичка и привредна организација коју чине Аргентина, Бразил, Парагвај, Уругвај и Венецуела, основана 1991. (Прим. ур.)

[4] Стихови песме “Don’t Cry For Me Argentina” Лојда Вебера. (Прим. прев.) Текст целе песме и превод на http://lyricstranslate.com/: „Без решења / Обећао ми је да ће бити“

[5] Врста аргентинског слатког пецива (кроасана), у облику полумесеца по чему је добило име.  (Прим. ур.)

Categories: Посрбљено