Када се прелазак из социјализма у капитализам представљао као бољитак, а не као неминовност пред банкротом, аргумент у прилог капитализма је била ефикасност. Наиме, социјализам и капитализам користе различите системе одлучивања: социјализам је систем у којем се одлучује слагањем (отуда његова “неефикасност”) док у капитализму одлучује један човек. Тај положај му обезбеђује приватно власништво кога у социјализму нема или га нема у толикој мери. Сад, какве то везе има са нама сада и са предизборном кампањом? Ево какве. Они који се данас жале на “култ личности” и “власт једног човека” требало би да су против неолиберализма, као идеологије “ефикасности” једног власника. Другим речима, кључна претпоставка за Вучићев данашњи статус је неолиберализам и није никакво чудо да је неолиберализам за њега “најздравији систем”. Вучићев статус у реалном систему исти је као статус приватног власника у неком предузећу, истог оног власника који “покреће привреду”, “доноси радна места” и “све нас храни”. Вучић нас још не “храни”, али нас зато “спасава”.
Добро, то је био лакши део приче. Тежи део се односи на питање како је онда Вучић дошао у сукоб са Радуловићем, ако су обојица неолиберали? Одговор на ово питање ослања се на једну разлику која постоји у свакој идеологији, на разлику између реалног и идеалног облика идеологије. У тој подели, Вучић је реални неолиберал, а Радуловић идеални. Разлика између њих је једноставна: реални неолиберал прихвата све поставке идеологије, али само на речима. Он је схватио да је идеологија “идеално” оправдање за неку политику, овде за политику заштите интереса капитала. Али, реални неолиберал зна да се интереси капитала могу штитити и без дословне примене свега што идеална идеологија захтева. На пример, држава је одлично средство заштите приватног капитала, она може да прикупљени новац даје у приватне руке, на пример, преко кредита државних банака, штетних уговора са приватним лицима, давања монопола, ексклузивних уговора. Иако се не поштује у потпуности, идеална идеологија је увек ту: добро дође и понека права приватизација, а не само наведени механизми пребацивања државног новца у приватне руке.
Идеални неолиберал је нешто другачији, а у бившем министру привреде имали смо јасан пример овог типа. Он дословце схвата идеологију: субвенција заиста не сме да буде, пресипања јавног новца у приватне руке такође. Али, то не значи да су приватни интереси занемарени. Као неминовне захтевају се промене закона о раду и других закона које послодавци гласно поздрављају. И не само то: најављују се промене које ће читаво здравство, школство и привреду приватизовати у складу са неолибералним моделом. Тако је уместо јавног новца у складу са политичком дискрецијом, приватни сектор добио монопол над јавном сфером и незаобилазним потребама људи, што излази на исто. Ипак постоје и разлике: док је реални неолиберал опортуниста који види да је неолиберализам тренутно владајућа идеологија и жели да из ње извуче максимум за себе – али је не схвата дословно као обавезујућу – идеални неолиберал заиста мисли да је идеологија добра и заиста жели да је реализује.
Ова два типа различито су дочекани у јавности. Будући да на идеологију гледа само као на средство за властиту промоцију, реални идеолог попушта на сваком месту где нека група то тражи и због тога је популаран. Насупрот томе, идеални неолиберал је ригидан пошто заиста верује у идеологију, што му доноси популарност у мањем кругу верника, али непопуларност у угроженим групама, које у ствари чине већину. Верници идеалног неолиберализма на њега гледају као на “идеалну” идеологију још неокрњену реланошћу, јер је “још увек нигде није било”. Они су сигурни да би потпуна реализација идеологије направила чудо, а одговор да ли је то тако по њима може дати само будућност. Због тога на ову групу аргументи скоро да не делују, пошто признају само суд будућности.
Права “квака” овог односа је у овоме: “идеални” систем је једнако проблематичан колико и реални. Свеједно је да ли ћете јавни новац давати у приватне руке кроз корупцију или ћете јавне ресурсе приватизовати кроз власништво. Ипак, будући да су потпуно уверени да су открили коначну истину, идеални идеолози не виде да идеологија и у идеалној верзији има крупне мане и да у ствари и не би требало да буде реализована. Реални идеолози и не мисле да то реализују, па их због тога те мане превише не узбуђују. Они се баве само реалном политиком и гледају свој интерес.
Између њих постоји специфична дијалектика: и поред тога што су обе стране проблематичне, оне једна другој дају оно што свакој фали: реалисти добијају наводно идеално оправдање за свој опортунизам, док идеалисти добијају реалну подршку и могућност да се надају да ће нешто од својих идеја реализовати, пошто сами то не могу. Али, те две групе се не воле: идеалисти увек мисле да су главни јер дају легитимитет, док реалисти мисле да су они главни јер имају подршку и моћ. Па ипак, не могу једни без других: без наводног идеализма реалност је гола и приземна, а без реалности идеализам је празан и без покрића.
Битно је, међутим, да је њихов сукоб у оквиру исте идеологије: ако сте приметили, “послодавци” подржавају и једне и друге.
Сваки реални облик идеологије има свој идеални додатак: сваки Вучић има свога Радуловића.
Categories: Преносимо
Оставите коментар