Дејвид П. Голдман: Митологија Ердоганове Турске

mastheadТурска финансијска криза повећава хаос у том региону

(Asia Times, 5. 2. 2014)

Има нечег више од случајности у томе што је до посете Ирану турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана, 28. јануара, дошло истог дана када је дошло и до понижавајућег колапса његове економске политике у Турској. 

Како је турска лира пала до нивоа који је представљао претњу банкрота многим турским компанијама, централна банка те земље је повећала интересне стопе, занемарујући како Ердоганова стара обећања да ће те стопе држати на ниском нивоу, тако и његово скоро свакодневно критиковање „лобија интересних стопа“ који жели да обори турску економију. А Ердоганов престиж се баш заснивао на наводном економском чуду Турске…

Раније хваљена од Џона Фефера из Института за политичке студије (John Feffer of the Institute for Policy Studies) као „следећа суперсила“ (the next superpower) и од [лондонског] Економиста као „европски БРИК“ (Europe’s BRIC), Турска је постала Болесник Средњег Истока. Показала се као стереотипни лик из музичког водвиља о економији Трећег света: корумпирана диктатура која је своју популарност купила нагомилавањем дугова и непотизмом, а која сада пати од исте врсте економског мамурлука који је погодио и Латинску Америку 1980-их година.

Сигурно, то није онако како на ствари гледа сам Ердоган: он је месецима нападао „лоби интересних стопа“. Колумниста “Хуријет дејли њуза“ Емре Деливели (Emre Deliveli) пише: „Он није тачно навео ко су чланови тог лобија, па сам зато морао да прискочим провладиним новинама. Сходно чланцима у једном дневнику који је иначе власништво конгломерата чији је главни извршни директор (CEO) премијеров син, тај лоби је друштво јеврејских финансијера који је у вези с једне стране са “Опус деи“, а с друге са Илуминатима. Изгледа да су та два заклета непријатеља занемарила своје разлике – само у циљу да униште Турску.“

Амерички председник Барак Обама је 2012. рекао једном новинару (told an interviewer) да му је Ердоган један од петорице најближих прекоокеанских пријатеља, исто као и вођи Британије, Немачке, Јужне Кореје и Индије. Да признам – као ни јеврејски банкар који је последње две године био најагресивнији у предсказивању кризе у Турској (forecasting Turkey’s crisis) – ни ја нисам имао контакте на ту тему са “Опус деи“, а да и не говорим о митским Илуминатима.

Ердоган је одувек био непредвидљиво опасан. Али, сада је још и изгубио тло под ногама. У турској политици, параноја је ендемска зато што је њен велики део заснован на заверама. Израз „параноични Турчин“ је плеоназам. Исламистички следбеници самозваног пророка Фетулаха Гилена (Fetullah Gülen) су инфилтрирани у безбедносне службе, и помогли су Ердогану да, на основу сумњивих оптужби да припремају пуч, затвори неке од највиших војних команданата. Прошлог августа, турски суд је осудио неких 275 наводних чланова пучистичке завере „Ергенекон“, а међу њима и на десетине војних официра, новинара и секуларних предводника цивилног друштва.

Сада је Гилен раскинуо са Ердоганом и његов безбедносни апарат је открио велику документацију о корупцији у Ердогановој влади. Ердоган [сада] отпушта из службе полицајце и безбедносне функционере истом брзином којом они хапсе његове пајташе.

Ипак, постоји огромна разлика између неког успешног и богатог параноида и неког који је шворц. Турска није у стању да финансира своје садашње огромне потребе за позајмицама без нуђења тако високих интересних стопа које ће довести до прскања потрошачког мехура од сапунице који је током претходних неколико година служио као маскарада турског економског чуда.

У Ердогановој анадолској машти тријумфовала је завера међународних банкара, „Опуса деи“ и Илумината, па [зато] премијер неће мирно отићи. Док се сада Ердоган гнуша својих ранијих савезника за које уображава да су га издали, и тражи нове, ситуација ће се и даље погоршавати.

Једна од најлошијих идеја која је западним планерима пала на памет, била је нада да би Турска могла да буде стуб стабилности у иначе хаотичном региону, да би она као успешна муслиманска демократија била пример анти-ауторитарним покретима. Десило са баш супротно: Ердоганова Турска није извор стабилности, него реметилац који је у савезу са најдеструктивнијим антизападним снагама у том региону.

Не чини се вероватним да ће одоцнело повећање интересних стопа централне банке успети да заустави даљу девалвацију лире. Са инфлацијом од 7,4% која и даље расте, и са референтном каматном стопом од 10% централне банке, пружа се само скромна премија изнад стопе инфлације. Око 40% дуговања турских компанија је у страној валути, па се опадање лире одражава у порасту сервисирања дугова. Изгледа да ће Турска добити најлошију комбинацију: повећање локалне каматне стопе уз слабију [националну] валуту.

chart050214a

Source: Turkish Central Bank

Сада је Ердоганова Пећина Чуда поново заронила у песак. Мали број аналитичара се питао како је то уопште Турска успевала да одржава текући дефицит рачуна који се током последње три године кретао између 8% и 10% БНП-а – што је исто тако лоше, какав је био и дефицит Грчке у годинама које су претходиле њеном финансијском колапсу 2011.  године.

Вероватни одговор на то је да је Турска из стратешких, као и финансијских, побуда повлачила огромне своте кредита из банака Саудијске Арабије и Персијског залива. Подаци Банке за међународно поравнање (Bank for International Settlements) показују да је Турска велики део свог огромног дефицита финансирала преко међубанкарског тржишта, тј. краткорочним позајмицама других банака банкама Турске .

Западне банке не извештавају о својој изложености [ризику] позајмицама Турске; банке Персијског залива [и иначе] не извештавају о регионалним изложеностима [ризицима], али усмено постоји индиција/прича да узајамна сунитска солидарност ипак има везе са вољношћу тих банака да прихвате турски ризик.

Сада су односи Турске са државама Персијског залива у рушевинама. Саудијска Арабија се гнуша Муслиманске браће, који желе да старе арапске монархије замене исламистичким режимима заснованим на модерним тоталитарним странкама, док је – с друге стране – Ердоган пригрлио Муслиманску браћу. Док су Саудијци главни извор финансијске подршке војној влади Египта, дотле је Анкара напала египатско војно гушење Муслиманске браће.

Тешко је установити да ли су државе Персијског залива једноставно изгубиле стрпљење за подржавање Ердоганове кредитне лумперајке, или их је лоше понашање Турске нагнало да повуку своју подршку. Вероватно су по среди оба фактора. У сваком случају, Ердоганова зловоља према Саудијској Арабији га је сада приближила Техерану.

Турска је ради смањивања текућег рачунског дефицита требало да ограничи раст кредита и повиси интересне стопе док је за то још имала времена. Ердоган је, напротив, учинио нешто обрнуто: турске банке су повећале брзину кредитирања, уз снижавање интересних стопа како за компаније, тако и за потрошаче.

chart050214b

chart050214c

Узимајући у обзир огромни рачунски дефицит те земље, то је била екстремна неодговорност. Очигледно је Ердоган сматрао да му мандат зависи од јефтиних и обилних кредита. Надувани кредитни балон је давао [финансијски] материјал грађевинарству у коме се запосленост скоро удвостручила у периоду између 2009. и 2013. године. Грађевински послови су настављали да расту и током 2013, док су тада већ и запосленост у производњи и трговини почеле да опадају.

chart050214d

Source: Central Bank of Turkey

Предсказао сам крај Ердогановом наводном економском чуду још у зимском броју 2012. “Мидл ист квортерли“ (Middle East Quarterly), поредећи Ердоганову бомбицу са јужноамеричким еруптивним експлозијама током 1990-их година.

У понечему, Ердоганов мехур од сапунице подсећа на искуства из Аргентине 2000. и Мексика 1994, где су снажни порасти дуговања иностранству довели до краткотрајних мехура од сапунице просперитета, после чега је уследила девалвација [националних] валута и дубока депресија. Обе те латиноамеричке владе су куповале популарност давањем јефтиних потрошачких кредита, баш као и Ердоган у месецима који су претходили националним изборима у јуну 2011. године. Аргентина је банкротирала на свом јавном дугу од 132 милијарде долара, и економија јој је пала за 10% у поређењу са реалним стањем из 2002. године. Мексико је имао текући дефицит рачуна од 8% БНП-а 1993, што је условило девалвацију пезоса и последични 10% пад потрошње.

chart050214e

Source: BIS

Сада је Турска упала у катастрофалну олују (perfect storm). Док јој национална валута пада, трошкови увоза снажно расту – што значи да ће се садашњи текући дефицит рачуна од 8% убрзо претворити у 10%, па онда и у 12% БНП-а – уколико не обустави увоз, а то било значило да ће доћи до драстичног пада економске активности. Док јој валута губи вредност, цена узимања позајмица јој скоковито расте, а то опет значи да ће јој сервисирање већ постојећег дуга и комбинацијом тих двају фактора јако повећати текуће потребе за финансирањем. Једини лек Ердогановој [дрогарошкој] зависности од задуживања је – да позајмим израз – драстични прекид узимања те дроге (cold turkey).

Тај зачарани круг ће се завршити тек када процене вредности добара довољно опадну и када влада буде тако кооперативна да постане вољна да за мале паре распродаје [своја] добра страним инвеститорима, као и када турски радници прихвате да за ниже наднице производе робу за извоз.

Одржива економска будућност Турске би се могла замислити као нека станица на “Новом Путу Свиле“ („New Silk Road“), који Кина предлаже да изгради – супербрзе железнице изграђене преко Централне Азије од Пекинга до Истанбула. Кинески произвођачи би тако могли да шаљу контејнере компоненти за монтажу производа у Турској и њихово даље слање на европска и средњоисточна тржишта, а Европљани и Азијати би у Турској могли изградити боља постројења за извоз у Кину. Насупрот конвенционалној идеји, пут Турске у Европу не води преко Брисела – него преко Пекинга.

То је будућност Турској – али, што каже стара шала: то је далек и неизвестан пут.

Турска има малу, али веома способну класу професионалаца која је школована на пар [њених] добрих универзитета, али Ердоганов режим – то су они такозвани „анадолијски тигрови“ – довео је до њиховог слабљења у корист корупције и непотизма, баш као у Трећем свету. Секуларне странке које су носиоци избледелог наслеђа Кемала Ататурка нису кредибилне. Умазане су годинама прљавог рата против Курда, сарадњом са војном репресијом, а и сопственом склоношћу параноидном облику национализма.

Ердоганова странка, АКП, је организација заснована на клијентелизму (patronage)[1], али она је сада без готовине и могућности добијања кредита, па јој је зато и судбина нејасна. С друге стране, веома утицајна Гиленова организација има велики уплив, што укључује и уплив на медијски ланац „Заман“, али на терену није политички умрежена.

По ходницима и крилима [турске] грађевине не види се никакав заменик Ердогану, а тај грогирани премијер ће витлати својим буздованом у свим правцима до локалних избора 30. марта.

chart050214f

Последње што се од Ердогана може очекивати је неки кохерентни политички одговор. Напротив, тај бивши анадолски геџа цвета на контрадикцијама – што више њих, то боље – само да противнике доводи у недоумицу.

Турска политика је, тако, током последњих недеља млатарала у свим правцима. Ердоганова посета Ирану је наводно била фокусирана на Сирију, у којој је Турска уплетена у индиректни рат (proxy war) против иранског савезника Башира ал Асада. Изгледа, чак, да се подршка Анкаре сиријским побуњеницима међу којима доминирају ал Каидини џихадисти повећала. Почетком јануара, турска полиција је зауставила један турски камион на путу у Сирију, али турски обавештајни агенти су га отели од полиције. Како се тврди, у камиону се налазило оружје које је послала Фондација ИХХ (IHH Foundation) – иста она која је у Газу 2010. послала [брод] „Мави Мармара“[2]. Турска опозиција тврди да Ердоганов режим помаже ал Каиду у Сирији. Може се само замислити о чему је све Ердоган дискутовао са својим домаћинима[3].

Око 4.500 Турака се, наводно, бори раме уз раме са чак 75.000 страних бораца на ал-Каидиној страни у Сирији. Великодушност Анкаре према џихадистима Сирије представља и претњу Русији, која мора да излази на крај са терористима са Кавказа, као и из Азербејџана, куда се терористи из Сирије убацују преко територије Турске. Премиса за углавном срдачне односе Русије са Турском је била је да би Турска помагала у борби против муслиманског тероризма на Кавказу. У Турској постоји доста велика чеченска дијаспора коју помажу турски исламисти, а Москва је повремено протестовала код Турске због њене толеранције, па чак и храбрења кавкаских терориста.

Сумњам да Ердоган на уму има неки свеобухватни план. Напротив: пошто је покушао да манипулише сваког у региону, понестало му је пријатеља. Али – он је сада у шкрипцу и у тоталном је параноидном бесу због уображених завера уперених против њега. Највероватније је да ће се све више ослањати на своје тврдо језгро – тј. на најекстремније елементе свог сопственог покрета.

Ердоган је и иначе већ неко време био у, што`но рекли, у пре-апокалиптичном расположењу. На дуже стазе, већ неко време све изгледа суморно: кроз једну генерацију половина војних обвезника Турске ће долазити из домова у којима је матерњи језик курдски. Ердоган је у говору који је 10. маја 2010. објавио „Дејли заман“ (Daily Zaman) упозорио: „Ако наставимо са садашњим трендом [рађања] 2038. ће доћи до катастрофе по нас.“

Али – катастрофа је већ наступила. На неки начин, опадање Турске је и опасније од грађанског рата у Сирији, или грађанских конфликата ниског интензитета у Ираку, или Египту. Турска је већ шест деценија чувар источног крила НАТО-а , а све стране – укључујући ту и Русију, рачунале су на то да ће Турска одржавати стабилност. Турска више не доприноси регулисању криза. Она је [постала] друга криза коју треба регулисати.

david-goldmanDavid P Goldman је виши научни сарадник лондонског Центра за истраживање политике (London Center for Policy Research) и придружени научни сарадник Средњоисточног форума (Associate Fellow at the Middle East Forum). Његову књигу „Како умиру цивилизације (и зашто умире и ислам“) [How Civilizations Die (and why Islam is Dying, Too)] је објавио септембра 2011. Regnery Press. Његову књигу есеја о култури, религији и економији “Није крај света – то је само твој крај“ (It’s Not the End of the World – It’s Just the End of You) је исте јесени објавио Van Praag Press.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис


[1] Прим ВК: У овом случају се мисли на организацију која се састоји од социјално/финансијски/политички неједнаких учесника, у којој они више постављени пружају неку врсту дарова/милостиње нижима, за узврат за њихово поштовање, верност, или услуге – а такви односи не морају ни увек бити директни, него могу ићи и преко неких посредника.

[2] Прим. ВК: Шест турских бродова је 30/31. маја са – како су Турци тврдили – 700 „мировних активиста“ и натоварених са 10.000 тона „хуманитарног терета“ покушало да пробије израелску блокаду Газе, и било заустављено од стране израелске морнарице. Дошло је и до пуцњаве у којој је убијено 9 и рањено 30 путника брода “Мави Мармара“, који су успели да ране око 15 израелских војника. Тај инцидент је био почетак захлађења до тада веома блиских и пријатељских односа Ердоганове Турске са Израелом.

[3] Прим ВК: У Голдмановом оригиналу стоји: “One can only imagine what Erdogan discussed with his Syrian [Sic!] hosts“. Међутим, пошто се ради о посети Ирану, домаћини су му могли бити само Иранци – то је, очигледно, Голдманов lapsus linguae, али не баца најбољу сенку на “Ејжа тајмс“ да уредник то у договору са аутором није исправио. У српском тексту ипак нисам навео ко је домаћин.



Categories: Посрбљено

3 replies

  1. Како данас јавља један холандски лист, Ердоганова АКП странка је прексиноћ кроз парламент прогурала нови закон којим се цео интернет садржај и саобраћај стављају под строгу контролу владине Агенције за Телекомуникације. Бележи се “surfing “ понашање сваког корисника и мора се (за доцније коришћење владиних органа) чувати током две године, а уведена је законска могућност да се свака непожељна вест или филм у року од два сата по појави уклони са мреже. То је и раније било могуће – али тек по судској одлуци, тј. за то је било потребно дуго време. Сада директно о томе извршну одлуку доносе чиновници Агенције. Нешто пре овога, “Freedom House“ је објавио снимак Ердогановог разговора са директором једне од највећих турских ТВ станица. Ердоган му наређује да се из вести које се тог тренутка емитују на ТВ, избаци један део, а директор му дрхтавим гласом каже да ће то одмах извршити. Посластица за политичаре?

  2. Сјајан чланак – ни налик стандардним англо-саксонским натегнутим муљачинама.

  3. Пол Кругман (Њујорк тајмс, превод на Пешчанику http://pescanik.net/2014/02/ugrozena-turska/) тврди рекао бих сасвим супротно (КОНТРОЛА ШТЕТЕ?!):

    Turska konkretno nema veliki državni dug i, iako su preduzeća dosta pozajmljivala iz inostranstva, opšta finansijska situacija ne izgleda tako loše.

Оставите коментар