За одговоре на три питања о тренутној политици актуелне партократије у Србији ФБ репортер питао је Србе из Србије, али и из дијаспоре…

“Практично се може тумачити да је сваки глас за ову власт и њихове, не увек лако видљиве, „сателите“ истовремено глас за прихватање Бриселског споразума. Оправдан и разложан страх јесте да би нови сазив Скупштине договор у Бриселу претворио и у законе, са „агендом“ да се 2018. потпише „споразум с државом Косово“ а 2019. одржи референдум о приступању остатака Србије Европској унији…”– Александар Лазић, уредник интернет портала “Стање ствари” 

(ФБ Репортер, 31. 1. 2014)

1. Да ли су Србији потребни избори, који се иначе морају платити из буџета, односно од новца сиромашног србског народа у овом тренутку, и зашто?

Александар Лазић: Постоји она изрека да избори никад нису скупи, али ови ванредни избори, рекао бих, одступају од тога јер не постоји ниједан „видљив“ разлог за њих: Влада није пала већ има стабилну парламентарну већину, а тзв. почетак преговора са ЕУ сигурно не може бити повод за проверавање подршке грађана ако то већ није био сраман потпис на Бриселски споразум с Приштином. Кратко речено – Србији (читај: сиромашним грађанима) сигурно нису потребни избори, они су потребни владајућем режиму и њиховим западним спонзорима, с тим да би можда и редослед требало обрнути.

2. Да ли је ово расписивање избора сада, од стране владајућих партија само покушај да се “промене места и неподобни кадрови” уз промену правне регулативе, односно легализација прекршених чланова Устава Србије и измена у смислу правног признавања отимања Косова и Метохије као међународно признатог дела територије државе Србије?

Александар Лазић: Избори су, пре свега, овог трена расписани јер је СНС сада на врху популарности, што време буде одмицало подршка грађана том „пројекту“ неумитно ће морати да пада, посебно кад видимо поразне економске резултате њихове власти. Веровати да Вучић расписује изборе јер је „принципијелан“ и не жели да преузме премијерску власт од Дачића без „провере на изборима“ исто би било као кад бисмо поверовали да „Бриселски споразум постаје највећа препрека Приштини“. У вези са овим последњим, очито је да су Запад и њихови експоненти у Србији проценили да је могуће доћи до састава парламента који би двотрећински био за промену Устава – да се избаци КиМ из преамбуле и омогући потписивање „међудржавног“ споразума с Косовом. Наравно да је задатак сваког мислећег патриоте да то покуша да спречи – али право питање је како то урадити са овако поцепаном и сујетном националном опозицијом (ДСС, СРС, Двери…).

3. Да ли ће тиме бити легализован као правно важећи Бриселски споразум и самим тим народном вољом “оверити” велеиздаја?

Александар Лазић: Практично се може тумачити да је сваки глас за ову власт и њихове, не увек лако видљиве, „сателите“ истовремено глас за прихватање Бриселског споразума. Оправдан и разложан страх јесте да би нови сазив Скупштине договор у Бриселу претворио и у законе, са „агендом“ да се 2018. потпише „споразум с државом Косово“ а 2019. одржи референдум о приступању остатака Србије Европској унији.

за ФБР Биљана Диковић

Categories: Судбина као политика