На Берлинском конгресу (1878) Кнежевина Србија се обавезала да изгради пругу Београд-Ниш са крацима према Врању и Пироту. У време владе Милана Пироћанца, председника ондашње Српске напредне странке, најбоље финансијске и друге услове (уз подмићивање) понудило је 1881. године париско друштво „Генерална унија“ (фр. L’Union générale), које је добило посао финансирања, изградње и експлоатације пруге Београд-Врање. Међутим, јануара 1882. године „Генерална унија“ је банкротирала, а тадашњи министар финансија Чедомиљ Мијатовић, не часећи часа, отпутовао је у Париз и тамо постигао споразум са банком „Есконтни контоар“ (фр. Comptoir National d’Escompte), којим је избегнута већа штета по Србију.
Поменута „железничка афера“ драматично је узбуркала духове у тадашњој Србији, а опозиција, коју су чинили радикали, напустила је Народну скупштину – што је значило блокаду њеног рада. Подсећамо да је по Уставу из 1869. године важило правило да једну четвртину посланика именује кнез (на свака три изабрана посланика долазио је један кнежев), а да је кворум за седнице Скупштине износио три четвртине (75 процената).
Организовани су, затим, допунски избори за Скупштину на 50 изборних места и изабрано је 45 радикала и 5 напредњака (а владајућој већини је за кворум требало 12 посланика). Поново изабраних 45 радикалских посланика одбили су да предају своја пуномоћја, па су били искључени из Народне скупштине. На новим изборима за непопуњена посланичка места, поново су изабрани сви искључени радикалски посланици (њих 45).
Милан Обреновић
Овакав развој ситуације изузетно је ражестило краља Милана Обреновића (крунисан је 22. фебруара/6. марта 1882. године у цркви манастира Жича), који је потом преко верификационог одбора Скупштине издејствовао одлуку која слободније саопштена гласи – У НАРОДНУ СКУПШТИНУ НЕ УЛАЗЕ КАНДИДАТИ СА НАЈВИШЕ ДОБИЈЕНИХ ГЛАСОВА, ВЕЋ ДРУГОПЛАСИРАНИ. Тако су посланици постали и они кандидати који су на изборима добили свега два гласа, па је радикалско гласило „Самоуправа“ читаву ову групу од 45 посланика, углавном напредњака, назвало погрдним именом – ДВОГЛАСЦИ.
Напомена: Сличности са садашњим расписивањем избора и ововременом Српском напредном странком готово да нема – ионако је најбоље услове тада (1881) давала Генерална а не Европска унија.
Референце:
1. Историјат 1804 – 1918, портал Народне скупштине Републике Србије,
http://www.parlament.gov.rs/narodna-skupstina-/istorijat/istorijat-1804—1918.937.html
2. Латинка Перовић – „ИЗМЕЂУ АНАРХИЈЕ И АУТОКРАТИЈЕ – српско друштво на прелазима векова (XIX-XXI)“,
http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi08.pdf
3. Чедомир Антић – „Војнику дечји опанак“, „Вечерње новости“ од 8. јануара 2010. године,
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280062-Vojniku-decji-opanak
4. Изазови модерног конзервативизма – Милан Пироћанац, „Национална ревија“,
5. Владимир Анђелковић – „Изборне преваре” и “Изборни марифетлуци”, „Фонд Слободан Јовановић“, 11. 4. 2012.
http://www.slobodanjovanovic.org/2012/04/11/v-andelkovic-izborne-prevare-i-izborni-marifetluci/
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар