Ознаке

, , , , ,

postmarkeuОвих дана је „Политика“ организовала, међу својим сарадницима и колумнистима, мини-анкету с питањем „Где ће се Србија налазити 2020“, и понудила им је четири одговора (да неко од сарадника не скрене с правог Вучићевог пута?) 1. У Европској унији; 2. Пред вратима Европске уније; 3. У Евроазијском савезу; 4. У НАТО-у. А једино суштинско питање које нам виси над главом у наредним годинама јесте „хоће ли Србија и формално признати независност Косова“ – и тим признањем Србија не би стигла у ЕУ/НАТО већ до ставке 5. НИГДЕ.

Поводом данашњег почетка преговора са ЕУ нису само штампане поштанске маркице с тим мотивом (што би могло да уђе у приручну дефиницију кича у политици), већ је са више страна ударена прича о уласку у ЕУ а само се спорадично провлачи „пуна нормализација односа с Косовом„: шеф словачке дипломатије Мирослав Лајчак дословце рече да „после измена нацрта преговарачког оквира, питање односа с Косовом више није хоризонтално повезано с читавим процесом преговора за чланство“ – да ли то значи да смо сада само „вертикално“ везани с КиМ?! Другим речима, када господар Вучић каже да је „циљ државе да свој посао заврши до 2018, како [би] Србија могла да постане пуноправни члан ЕУ 2020. године“ – то се не може читати никако другачије до као припрема да се, на релацији 2018-2020, потпише међудржавни уговор с Косовом. У истом тексту први потпредседник Владе поменуо је и референдум о приступању ЕУ 2019. године – али, ако пре тога признамо Косово биће свеједно шта на том изјашњавању заокружимо.

vucic-2020

Да горњи редови нису тлапња потврдио је крајем прошле године председник Србије Томислав Николић: у интервјуу „Новостима“ дословце је рекао да „би одбио да потпише међудржавни уговор између Београда и Приштине, чак и кад би га прихватила Народна скупштина“. Ово је битно само као потврда да се у Бриселу, а и у Београду, кују планови да се са КиМ потпише међудржавни уговор, а никако као реална могућност да председник заустави тај закон: или Николић не познаје односе са Народном скупштином или се намерно „јуначи“ иако зна да може једном да врати парламенту на поновно одлучивање, али га ако Скупштина опет усвоји – он више нема никакве ингеренције. (Видети: Однос Народне скупштине и Председника републике.) Дакле, то Николића не би, као ни све нас остале, спасло исписивања из Српства, али вероватно мисли да би му историја доделила танушан плусић – а можда, попут савременог Понтија Пилата, мисли да тиме може да опере руке од Бриселског споразума и продаје КиМ.

toma-2020

У разумевању ствари неопходно је да схватимо да смо прошле године, ми којима је Косово и Метохија на срцу, доживели два тешка пораза: технички нокаут у виду потписивања Бриселског споразума и по власт и Приштину успешно спроведено гласање на локалним косовским изборима (ма колико се ме тешили да је на северу КиМ пружен отпор тим изборима). Свест о поразу неопходна је да бисмо једног дана победили; речима великог учитеља Сун-Цуа: „Ако имате мање војника, снаге, стратегије и храбрости од противника, требало би да се повучете и сачекате повољну прилику за пробој.“ Преведено на нашу данашњу ситуацију, ми не можемо да спречимо да СНС и Вучић (можда и у коалицији са СПС-ом и Дачићем) освоје и наредну власт: ту се морамо повући, али оно што је наша прилика за пробој јесте да се од овог трена крене у кампању за референдум на којем би се грађани изјаснили да ли су за потписивање међудржавног уговора са Косовом (читај и објашњавај: да ли су за признање Косова). До тог одсудног боја свакако има макар четири године а већ сад би требало увек преводити да није реч о уласку у ЕУ него о дефинитивном одрицању од Косова и Метохије.

На крају, још мало о „тајмингу“: ако је тачна она Вучићева прича о референдуму у 2019. години да ли желимо да уђемо у ЕУ – јасно је да би се горње изјашњавање о КиМ морало одржати раније. С тим годинама из наслова овог текста повезане су и спекулације хоће ли ове године бити избора: ако су тачни медијски написи да се „Вучић ломи због ванредних избора јер су западни амбасадори против“ – онда се вреди запитати зашто је Запад против тога да власт поново не освоји странка какву ни тенковима не би могли да нам инсталирају?! (Јасно је да свако одлагање избора штети СНС-у и Вучићу; економски суноврат, недостатак кадрова, медијска страховлада и недоношење пресуда за силна хапшења могу од подршке коју сада имају да направе мехур од сапунице.) Зашто су, онда, западни амбасадори против? Једино што ми је пало на памет такође је спекулација: мислим да Запад калкулише (рачуна) да период до 2018. године  – докле би могла да се протегне власт СНС-а оверена овогодишњим изборима – није довољан да се заврше остали послови пре приањања на отровни шлаг на торти у виду потписивања признања Косова. Тиме би се само потврдила основна теза овог текста да у нашем случају није реч о придруживању Европској унији него о раздруживању од Косова и Метохије.

Vucic-taci-dacic

P. S. Бог ми је сведок, а можда бих могао да „нахватам“ још неког и међу људима, да сам се нерадо бавио опозицијом – радио сам то само у крајњој изнудици и када сам мислио да опозиција својим чињењем (или нечињењем) прави сличну штету као власт. И овог пута се крајње невољно осврћем на ДСС – али то је једина парламентарна странка на коју бисмо (теоретски) могли рачунати на остварење напред изложеног „програма“. Али, где је ДСС?! Ономад је, уместо да завапи до неба да је СНС продао КиМ – управо са њима учествовао у смењивању градске власти Ђиласа: нису само злобници помислили да испада да је важније напакостити ДС-у и бити у прелазној београдској власти него бринути о Косову и Метохији. Онда, на Изборној скупштини од пре неколико дана – уместо да изабере пет потпредседника са КиМ – ДСС склања и тог једног, Марка Јакшића. (Није ли и Марко Јакшић постао сметња добрим односима са СНС-ом и господаром Србије?) Војислав Коштуница, стари/нови/вечити председник ДСС-а, изјављује „нема данас ширег и битнијег питања у Србији од питања Европске уније“ – зар га тиме од властодржаца не разликује само плус/минус префикс а деле исту опчињеност Унијом? Поновићу, главно питање, од ког нема ни ширег ни битнијег, и то не само за ову генерацију Срба, јесте питање Косова и Метохије. У том смислу, тотално је несхватљиво да ДСС тражи „референдум на коме ће се грађани  изјаснити да ли су за политичку неутралност Србије или за ЕУ“: тај пут директно води у пропаст – са тако постављеним питањем јасно је да власт добија тапију да дâ и КиМ за ЕУ и да нејасна опција „политичке неутралности“ не може победити ни да медији нису поробљени.

Овај пост скриптум свакако нисам писао (нити су ми приближно такве моћи) да и ја забијем ексер у сандук ДСС-а – хтео сам само да назначим да тражење референдума о (не)потписивању државног уговора са Косовом неће имати практично ниједан ослонац у Скупштини. Иако то наизглед делује као непремостива препрека, можда ће изостанак пропалих политика и још пропалијих политичара довести до бољих резултата у борби за Косово и Метохију.