Постављајући својим сарадницима и колумнистима питање где виде Србију 2020. године, „Политика” им је понудила четири одговора:

1. У Европској унији;

2. Пред вратима Европске уније;

3. У Евроазијском савезу;

4. У НАТО-у.

Корист

Даница Поповић:

Ако буде памети – бићемо у ЕУ, а то ће Србији донети једну једину мерљиву корист: тек тада ћемо бити сигурни да овде никада више неће бити ратова. Јер сви ми знамо да свака „крвава” свадба или слава на југу Србије може да ескалира у оружани сукоб – а одатле до рата није далеко, то смо барем искусили, неколико пута. И нема начина да ту врућу атмосферу охладимо сами, то мора да уради „неко трећи”. Сад, наравно, остаје питање – хоћемо ли потпуно изгубити Косово, са таквом политиком. Одговор је – да, хоћемо, јер имамо политичаре какве имамо. А само такве имамо… Са таквим генералима нема рата који не бисмо изгубили.

У савезу

Владимир Вулетић:

Да ли ће Србија бити у ЕУ или у ЕАС не зависи толико од Србије колико од економске снаге ЕУ, односно Русије и њихове потребе и снаге за ширењем. Ако се наставе постојећи економски трендови очекујем да ће Балкан остати у европском економском простору. Међутим, да ли ће Србија бити у ЕУ или пред њеним вратима зависи првенствено од

Србије. Ако се одрже постојећи односи у унутрашњој политици, где су и власт и већи део опозиције за приступање ЕУ, очекујем да ће Србија 2020. бити у овом савезу.

Вечни кандидат

Миша Ђурковић:

2. Пред вратима ЕУ и 4. у НАТО. Најреалнији одговор би био:нигде. Али, будући да смо ми земља која се налази под дубоком западном окупацијом, они ће до тада највероватније покушати да нас (како је то Сервер најавио) угурају у НАТО, и у исто време нас држати у вечном лимбу Кандидата како би нас стално условљавали. Наравно, и то ће зависити од њиховог односа снага: Немци нас неће никако, а Енглези желе што више чланова како би обесмислили цео ЕУ пројекат.

Полујавашлук

Игор Маројевић:

Србију тог тренутка видим пред вратима ЕУ. Наши властодршци – који се, највероватније, у битном неће мењати неколико следећих мандата – желе ка унији, али што спорије, како би што дуже могли да задрже екстрапривилегије које нуди владање унутар полујавашлука. Неминовно ћемо се примаћи НАТО јер је то ствар неформалног „пакета” с приближавањем ЕУ, али и рачунице да је глупо и потенцијално опасно да свака чланица НАТО, на пример Хрватска и Словенија, буде самим тим војна велесила за Србију.

Невеста

Татјана Мандић-Ригонат:

Нисам футуролог, а и немам дефинисане ставове о многим питањима. За мене је 2020. баш будућност, али и у тој „далекој” будућности не желим Србију у НАТО-у, због свега што НАТО јесте у светској политици, дакле не само због тона осиромашеног уранијума просутог по овој земљи већ и због свега што је тај пакт починио и другим народима. Желим да Србија затражи и добије од УН статус неутралне земље. Макар сви у нашем окружењу били део НАТО-а, ја то не желим нама, јер припадност НАТО-у није само питање „користи” итд. већ питање вредносног система. Мислим да треба да користимо предности нашег положаја као земље која је кућа на раскрсници, и да бити на месту где се укрштају разни путеви није нужно мана већ и могућност за вођење паметне и креативне политике. Треба мерити предности и мане ЕУ или Евроазијског савеза. Не опредељивати се ни за западног ни за источног цара фанатично. Ми не бирамо да ли више волимо Толстоја, или Флобера, већ које ће нам удруживање донети више могућности да достојанствено живимо. Достојанствен живот за мене подразумева Србију – републику, у којој се поштују и штите људска права, животно а не само декларативно, као и достојанство рада изражено у давно освојеном стандарду 8 – 8 – 8, а сад угроженом и на истоку и на западу, достојанство знања, образовања. Трендови у свету се мењају, треба их мерити и процењивати у корист народа а не моћника. Надам се да ћемо то бити у стању, да већ нисмо продана невеста али која још то не зна.

У више брзина

Предраг Симић:

Србију 2020. године видим у окружењу ЕУ или спољном кругу европске интеграције, заједно са другим балканским земљама. Под утицајем светске економске кризе и, посебно, кризе „еврозоне” Европска унија се претвара у „Европу концентричних кругова” или „Европу у више брзина” при чему први круг или језгро европске интеграције припада најуспешнијим земљама еврозоне, односно, Немачкој и земљама севера ЕУ, у други круг спадају земље запада Европе док Србија, скупа са осталим земљама југа и, нарочито, југоистока Европе спада у трећи, периферни круг интеграције. До 2020. године НАТО ће опстати али ће вероватно еволуирати у потрази за својим постхладноратовским идентитетом и сасвим је могуће да ће бити много чвршће повезан, ако не и интегрисан у ЕУ као организација надлежна за њену одбрану и безбедност. Уколико се то догоди, европске неутралне земље, укључујући Србију, биће много чвршће повезане са НАТО-ом преко програма ПФП који ће, вероватно,еволуирати у спољни круг земаља окупљених око НАТО-а и ЕУ.

Опције

НенадКецмановић

Не видим Србију 2020. године ни у ЕУ ни у НАТО ни у евроазијском савезу. Не постоји шири национални консензус ни за један савез, него сваки од њих прижељкују мањине различите бројности. А ко зна да ли ће за седам година све три опције и бити у игри. Тренутно изгледа да је Србија, са добијањем датума за почетак преговора о придруживању, одлучно закорачила према ЕУ, али ускоро ће се отворити питање шта смо заправо добили. Иностране инвестиције? Радна места? Раст стандарда? Бољи живот? Предности су нејасне и недовољно конкретне, услови се непрестано мењају и допуњују, перспектива чланства безнадежно је удаљена. А како то реално изгледа кад се стигне до циља треба погледати Грчку која је стари члан ЕУ. Летос у центру Солуна сиротињи сипају чорбу у мањерке, врте се шибице и извлаче обележене карте на картонским кутијама, просјаци на све стране. У знак солидарности са угроженом (јужно)европском браћом, Ангела Меркел, на челу земље-лидера ЕУ, предложила је влади у Атини да распрода острва и да притегне каиш. Србија је, после Косова, задовољила први услов, па преостаје само да још више притегне каиш. Али нико не зна колико још треба и шта ако пукне? И Србија и каиш.

Лутање

Ђорђе Вукадиновић:

Србија ће, по мом мишљењу, и у наредном периоду наставити своје геополитичко лутање, због којег, највероватније, неће бити ни у ЕУ, нити у евроазијској унији. Али такав исход, бојим се, неће бити последица неке стратешке одлуке и опредељења, већ, с једне стране, турбуленција унутар саме ЕУ, а, са друге, наше унутрашње политичке конфузије, која ће се највероватније наставити. Притисак у правцу НАТО ће вероватно бити појачан у наредном периоду, али мислим да ће унутрашњи отпор ипак бити прејак. Утицај Русије ће расти, али не оним темпом којим би то русофили желели, а русофобe плаши.

Понуде

Бранко Радун:

Србију видим пред вратима ЕУ. Чланство Србије у ЕУ зависи од Брисела и Вашингтона, а они до сада нису постигли консензус око тога. Чланице ЕУ су све мање склоне да примају нове чланове од којих су већ узели што су могли (контрола над привредом, тржиштем, институцијама…). Пред Србијом ће се мимо тога поставити питање да ли да иде ка НАТО-у или ка Евроазијском савезу. Питање је какве ће бити понуде са обе стране. За сада су слабе јер ми очигледно нисмо атрактиван циљ да би се мало помучили око њега. Стога за сада не видим Србију ни у НАТО, који нам је преблизу, ни у Евроазијском савезу, који нам је предалеко.

Уступак

Захарије Трнавчевић:

Досадашњи ток разговора око добијања „датума” и почетка преговора указује на повезаност наше тежње да постанемо пуноправни члан Европске уније и захтева те заједнице да „нормализујемо” односе са Приштином, у мери која значи признање. Према оцени ЕУ, потписивањем Бриселског споразума учинили смо значајан корак– уступак,и, уколико брзо признамо право Приштини да добије „столицу” у регионалним организацијама и у светској, Србија би могла да постане пуноправан члан и пре 2020 године.Србија ће бити прва чланица Европске уније која је чланство купила,чинећи голем уступак, на штету својих грађана, пре свега оних са Косова и Метохије,и свог суверенитета.

Али постоји и друго,чак и значајније питање: када ће Србија да достигне ниво продуктивности и развијености,стандарде управљања државом, какви постоје у језгру ЕУ,државама које су је основале? Нажалост,овим питањем се не бави влада, која би морала да тај циљ стави на високо место!У ЕУ нас не чека „мед и млеко” већ оштра конкуренција са развијеним,продуктивним чланицама.Зато одмах морамо да се окренемо и у том правцу. Не смемо заборавити Бугарску и Румунију!

Чланство у НАТО-у,како говоре највиши званичници Запада, није у овом пакету.Али кад и оно дође на преговарачки сто, треба поставити захтев да НАТО најпре призна и накнади штету за злочиначки напад, начињен без сагласности Савета безбедности Уједињених нација!Ступање у Североатлантски савез, без намирења штете и извињења породицама побијених 4.000 војних лица и цивила, био би понижавајући,капитулантски акт, за који ни једна влада Србије нема, нити ће добити, овлашћење својих грађана.

Кључни услов

Борис Беговић:

Србију видим пред вратима ЕУ. Кључни потребан, мада не и довољан, услов за пријем Србије у ЕУ јесте признање независности Косова. До 2020. године ће то постати кристално јасно и не верујем да ће српска политичка елита имати воље да то учини, а атрактивност идеје приступања ће отвореним испостављањем овог услова бити озбиљно уздрмана. Узгред, мислим да ни други услови за приступање ЕУ неће бити испуњени до 2020, а нисам сигуран на шта ће у тој години да личи ЕУ – вероватно ће бити различита од данашње. Србија неће бити у евроазијском савезу јер тај савез, уколико тада буде постојао (уколико уопште и данас постоји), неће имати шта да понуди. Србија неће бити у НАТО-у, будући да не верујем да било ко од таквог чланства може имати било какве значајне користи.

Модернизација

Никола Јовановић:

Између понуђеног, бирам опцију 2 – пред вратима ЕУ. Србија ће одмаћи знатно у преговорима о чланству и уколико буде мудрости, искористиће те преговоре да се консолидује као држава, да се повећа капацитет администрације, уведу транспарентност и виши стандарди у медијима, ојача демократска контрола над полицијом и унапреди правосуђе. Од нас зависи да ли ће преговори бити коришћени у правцу модернизације земље или као смоквин лист за грешке у унутрашњој политици.

Србија неће постати члан ЕУ до 2020, али не због мањка жеље код нас или слабог административног капацитета, већ искључиво због тога што за ЕУ интеграција преосталих балканских држава није посао од приоритетног значаја са геополитичког становишта.

Србија неће бити члан евроазијске уније зато што то није подесна алтернатива, имајући у виду пре свега географски фактор. Ако се у овој деценији профилише алтернатива чланству Србије у ЕУ, то би више била нека врсте политичке неутралности.

Србија неће бити члан НАТО-а, не толико због мале подршке становништва, колико због губитка смисла постојања НАТО-а. Односи између ЕУ, САД и Русије јесу данас много сложенији него за време хладног рата, тако да инструменти деловања неће бити масовни војни савези усмерени директно једни против других.

Разапета

Славиша Орловић:

Иако формално и већински проевропски оријентисана, Србија је разапета између Русије и Запада. Ако престане са шизофреном спољном политиком и убрза евроатлантске интеграције, није нереално да до 2020. буде ближе НАТО-у и на прагу ЕУ, или чланица.

Уподобљавање

Чедомир Антић

Србија ће 2020. године бити пред вратима ЕУ. Она је и данас пред њеним вратима. Искуство претходних деценија показује да процес приступања ЕУ носи корисне али и штетне тековине за државе кандидате. Приступање није такмичење нити оцена прогреса, оно је пре свега уподобљавање кандидата интересима највећих чланица уније, а пре свега СР Немачке. ЕУ је у ствари и један империјални синдикат. Као што су Румунија и Бугарска примљене на брзину, као што је Хрватска примљена иако није темељно денацификована, тако исто и Турска не мора никада бити примљена… С обзиром на то да су послови ЕУ буџетски познати до 2020, мало је вероватно да ће било која нова чланица, а посебно Србија, до тада бити примљена. Не верујем да ће Србија бити примљена у ЕУ док не прихвати пуну независност албанске „Репубљик Косова“, док се не помири са укидањем Републике Српске и стварањем двe самосталне републике на својој територији – „Војводине“ и „Санџака“. За такав развој одговорна је СР Немачка, али је већина кривице на корумпираним српским елитама и наравно милиону бирача који сматрају да државу треба задуживати да бисмо примали незарађен новац.

У три круга

Јово Бакић:

Србију 2020. видим или у ЕУ или на самом прагу ЕУ. Верујем да ће преговарачки тим Србије ефикасно водити преговоре, те да ће неопходне реформе бити обављене. Осим тога, територијални проблем Косова и Метохије ће се решавати много лакше него што је досад био случај благодарећи Бриселском споразуму. Наравно, сама ЕУ ће изгледати другачије но што је то данас случај. Другим речима, вероватно ће бити организована у два или три концентрична круга (први круг ће чинити чланице еврозоне, други круг богате чланице ЕУ које не припадају еврозони и трећи круг сиромашније чланице које не припадају еврозони), па ће и улазак Србије у најшири круг ЕУ бити и тиме олакшан.

Консензус

Зоран Ћирјаковић:

Мој одговор је: пред вратима ЕУ. Политичка елита је довела Србију у незавидну ситуацију. Она је, с једне стране, већ доказала да није у стању да осмислили алтернативу чланству у ЕУ али, с друге стpане, питање је да ли ће имати политичке воље и снаге да испуни различите услове који ће у будућности и званично бити постављани. Поврх свега, бојим се да Србија у ЕУ нема праве пријатеље и нисам сигуран да постоји стварни консензус да једног дана треба да постане земља чланица. Штавише, чак и ако којим чудом до 2020. уђе у ЕУ, то може постати трећеразредно чланство.

Европљани

Горан Марковић:

Откако сам рашчистио са тим да никада нећемо (бар не за мога живота) ући у ЕУ, лакше ми је. Не гајим више илузије које су нас из године у годину, из деценије у деценију све више мучиле. Треба погледати истини у очи. Уосталом, сам пут, промене које смо принуђени да вршимо усклађујући се са европским начином живота вредније су од самог чланства. Када се потпуно променимо, чланство у ЕУ више неће бити важно. Бићемо Европљани.

Тренд

Исток Павловић:

Сматрам да ће до 2020. све балканске државе бити у ЕУ, па и Србија. Ако погледамо неку ширу слику и досадашњу динамику ширења уније, то је реално очекивана година. Велики проблем је што проценат грађана Србије који су за улазак у ЕУ константно опада из године у годину, почев од 2003. до данас. Мислим да овај тренд није повезан са унијом као таквом, већ је последица једног општег негативног спина у Србији, депресивног става да „нама више нико не може помоћи па ни та Европа”. С те стране, улазак у ЕУ је важан, јер може људима пружити неку нову, покретачку енергију и инспирацију.

Одласци

Миљенко Дерета:

Пред нама је библијски симболичних седам тешких година до 2020. Бићемо тада у ЕУ ако успемо да зауставимо индивидуалне одласке најобразованијих и најспособнијих, без којих је тај процес немогуће успешно спровести. Сви који искрено деле вредности уређеног друштва, индивидуалну одговорност и знање, који се не боје промена и разумеју НАТО, већ су у ЕУ. Њихови одласци почели су деведесетих и нажалост до данас нису заустављени. Напротив. Мало се чини да се млади задрже у Србији а још мање да се неки од њих врате. Тек кад променимо и применимо политике у корист младих и квалификованих показаћемо да заистa желимо у ЕУ.

Пред вратима

Владимир Милутиновић:

Најреалнија процена би била: пред вратима ЕУ. Мислим да су користи од уласка у ЕУ за Србију још веће од ограничења која произлазе из чланства у унији. До тада,пресудно је да почне процес упознавања с реалним променама које доноси чланство. За већину људи, шта заиста значи бити у ЕУ још је непознаница.

(Политика, 19. 1. 2014)

Categories: Преносимо