„Добар део грађана жели да буде лепо слаган. Шта је пресудило изборе  2008.  године? Између  два круга  председничких  избора била  је  прича  о  1000 евра бесплатних акција  којима је  махао господин Динкић,  а уочи мајских парламентарних избора било је писмо о намерама ,Фијата‘. То није лаж већ спинована прича – било је неких акција од 50 евра, али људи воле да се надају.“

(Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар)

Када је Млађан Динкић први пут изнедрио мантру звану „акције од 1.000 евра“ 2007. године, талас Светске економске кризе још увек није увелико запљуснуо Европу. У то (преткризно) време домаћи економски стручњаци су процењивали да сваки грађанин – који на то има законско право – може да рачуна на бесплатне акције јавних предузећа у вредности од највише 300 евра. Али, прича о „акцијама од 1.000 евра“ се, ипак, „примила“ неко време у делу јавности.

Није згорег да се најпре подсетимо луцидног запажања професора политичке социологије Зорана Стојиљковића, а које је саопштио 25. новембра 2008. године у својој колумни у „Блицу“:

„У социологији избора важи поодавно изречена максима Гаетана Моске да изборе, по правилу, добијају они који троше више и обећавају убедљивије. Народ бива опијен и заведен обећањима слаткоречивих демагога, а када се пробуди и отрезни, време је већ протраћено на непотребне експерименте. Заправо, у овој игри најчешће ниједна страна није наивна. И сами грађани зарад тренутних бенефита пристају на овај систем узајамног варања. (…)

Бугарски социолог Иван Краснев ће констатовати да све партије и коалиције на Балкану у току изборне кампање уђу у страсну љубавну везу са бирачима, а након избора ступе у брак са међународним финансијским организацијама. Речју, лако се могу мењати коалиције на власти, али ни у приближној мери могуће политике.“

Што ће рећи, ток „песама“ предизборног, изборног и постизборног циклуса може да се упрошћено представи кроз три корака: опијање, завођење и (међусобно) варање.

Слика прва: За отаџбину и бесплатне акције

„Ове бесплатне акције које сад делимо неће вредети ништа ако (Томислав) Николић победи. Ја му нисам крив што се њега инвеститори плаше и што улива ризик и несигурност.“

(Млађан Динкић, председник Г17+, завршни митинг председничког кандидата Бориса Тадића на београдском Тргу републике, 31. јануар 2008. године, Б92)

Слика друга: Веровао (ни)сам у оно што сам рекао

„Признајем да сам крајем 2007, када сам писао то писмо грађанима, био свестан ризика у који улазим. С једне стране, био сам потпуно уверен да је могуће добити 1.000 евра за бесплатне акције, јер се ради о највреднијим српским предузећима, али нисам предвидео светску финансијску кризу, која је урушила акције свих компанија у свету. Такође, нисам ни слутио да ће НИС бити малтене поклоњен и да ће ту пропасти део вредности предузећа. (…) Сигурно је да ће грађани добити много више новца од акција јавних предузећа него што сада очекују. (…)

Разлог због којег само ушао у то политичко обећање је страх да би Борис Тадић могао да изгуби председничке изборе, расписане за јануар 2008, од Томе Николића. Ја то нисам урадио због своје странке, која уопште није учествовала на тим изборима, већ је подржавала Тадића. Касније анализе су показале да буквално тих 100.000 гласова, за колико је победио у другом кругу, добрим делом потичу од заједничког обећања, које сам ја преузео лично на себе, о бесплатним акцијама. Значи, преузео сам на себе обећање, а преусмерио сву политичку корист Тадићу.“

(Млађан Динкић, председник Уједињених региона Србије и министар економије и регионалног развоја, у интервјуу од 27. децембра 2010. за лист „Данас“ који је ауторизовао[1])

Слика трећа: Нисам рекао то што сам рекао

„Све ово што сте прочитали (у листу „Данас“) нема никаквог смисла. (…) Слагали су што су у наслову (,Због Тадића сам обећавао 1.000 евра,‘ прим. Дејана Бараћа) направили конструкцију  која имплицира да сам ја намерно лагао да би Борис (Тадић) добио изборе. Никад а то не бих учинио ни за кога. Ни за рођеног оца. Заиста не бих лагао ни за кога да бих добио неке политичке поене. Баш ме брига за политику. Постоји неки морал.“

(Млађан Динкић, председник Уједињених региона Србије и министар економије и регионалног развоја, у емисији „Кажипрст“ на ТВ Б92 од 29. децембра 2010. године)

Слика четврта: Накнадна памет

„Тржишна вредност (компаније) НИС тренутно је преко 5 милијарди евра! Ревизори су данас потврдили да је нето профит (компаније) НИС (за 2011. годину) нешто преко 400 милиона евра, што значи да је бруто профит око 530 милиона евра. Бруто профит пута мултипликатор 10 (минимални за нафтне компаније, прим. М. Динкића) даје тржишну вредност компаније од око 5,3 милијарди евра! То значи да 51 одсто тржишне вредности (компаније) НИС износи 2,7 милијарди евра, што је близу 7 пута више од оних 400 милиона које је Србија добила. То значи да би вредност бесплатних акција (компаније) НИС била око 200 евра, уместо садашњих 30 евра. Због тога што НИС није продат по тржишној цени, сваки грађанин који је добио бесплатне акције је изгубио по 170 евра, а буџет још додатних 2,3 милијарди евра.

Ја сам био против тога да се НИС поклони за 400 милиона евра. То сви знају. Вредео је скоро 7 пута више. Ево, данас имам и чврст доказ. Сви медији и новинари знају да сам био против поклањања НИС, тј. продаје по тој смешној цени. Зато су ме многи и нападали. Гласали смо на влади против уговора којим је НИС поклоњен. Све ово што пишем сада, и тада сам јавно говорио. Једино ми није јасно зашто одмах лепо нису рекли да су све договорили много раније. Него су ми још дали да ,водим преговоре‘.

Планирали смо почетну цену за ,Мобтел‘ (,Моби 63‘, прим. Дејана Бараћа) 800 милиона ера, па смо на тендеру пред ТВ камерама остварили 1,513 милијарди евра. Почетна цена за ,Робне куће Београд‘ (РКБ) у стечају – 140 милиона евра, а на аукцији пред ТВ камерама (фирма је) продата за 360 милиона евра. Оба процеса (,Моби 63‘ и РКБ) сам водио ја, са сарадницима. То није био случај са (компанијом) НИС. Зато ми је и криво. ,Разбили‘ су ме у медијима што сам био против поклањања НИС-а. Разапели би ме на крст да сам због тога оборио владу.“[2]

(Млађан Динкић, председник Уједињених региона Србије, обраћања на друштвеној мрежи „Твитер“ која је пренео портал eizbori.com дана 23. фебруара 2012. године)

Фото: Са званичног сајта Нафтне индустрије Србије

Елементарна математика пркоси накнадној памети

Шта је проблем саопштене рачунице у вези с вредношћу Нафтне индустрије Србије (НИС)? Млађан Динкић срачунато полази од тога да се јавно мнење не разуме у неке економске чињенице. Готово је извесно да је 51 проценат удела у компанији НИС продат руском „Гаспромњефту“ испод тржишне цене директном погодбом (уговор је потписан 24. децембра 2008. у Москви), али сигурно не толико колико тврди господин Динкић. (Нећемо сада да улазимо у разлоге зашто није расписан тендер и да ли је било боље сачувати стратешку компанију у већинском државном власништву, и под којим условима).

Када је руководство компаније НИС, пре приватизације, усвојило финансијски извештај – рачуница је показивала да је НИС у 2008. години пословао са добитком од 2,3 милијарде динара. Ревизорска кућа KPMG оспорила је тај финансијски извештај и утврдила да је НИС наведену пословну годину завршио са губитком од 8 милијарди динара. Незадовољна резултатима ревизије, тадашња Влада Србије је ангажовала независну ревизорску компанију „Ернст и Јанг“, која је почетком новембра 2009. године завршила специјалну ревизију – проверу биланса успеха, биланса стања и извештаја о променама у капиталу, као део годишњег финансијског извештаја НИС-а за 2008. годину. И поменута независна ревизорска компаније утврдила да је губитак НИС-а износио око 8 милијарди динара[3] (тадашњих око 80 милиона евра). Ако следимо Динкићев модел обрачуна вредности нафтне компаније, тј. уз примену минималног мултипликатора 10, долазимо до тога да је вредност компаније НИС почетком 2009. године износила „минус 800 милиона евра“. Односно, намеће се апсурдан закључак – НИС је, дакле, требало поклонити уз доплату.

Истини за вољу, намера претходног излагања била је да се покаже како је Динкићева рачуница неприменљива када је у питању „раштимована“ компанија (енергетска или било која друга) која бележи губитке. Куриозитет је да господин Динкић није понудио неки показатељ којим се процењује „финансијско здравље“ предузећа – нпр. Алтманов показатељ финансијске несигурности (енг. financial distress ratios), тзв. ЗЕД-скор (енг. Z-score), који би посведочио у којој се зони налазио НИС у финансијској 2008. години.

Цена акције НИС-а (Београдска берза)

Крајем августа 2010. акције Нафтне индустрија Србије (НИС) нашле су се на Београдској берзи и вределе су 505 динара, да би до јануара 2013. њихова вредност скочила на 840 динара по акцији, с тенденцијом даљег раста. Ненад Гујаничић, брокер у „Синтеза инвесту“, дао је процену вредности компаније НИС:

„С ценом акција од 840 динара, ова компанија вреди више од 1,2 милијарде евра. Дакле, половина фирме вреди 600 милиона, Руси су 51 одсто платили 400 милиона и на то су зарадили 50 одсто. Не сме да се пренебрегне чињеница да су Руси имали велике инвестиције, преузели су компанију са огромним губицима. Након што су компанију поставили на ноге, инвестирали знатна средства у развој, поправили корпоративну културу, повећали су вредност компаније за 50 процената. Да ли су они толико зарадили – тешко, али ће дугорочно свакако боље проћи.

Са аспекта обичног грађанина, пре три године (2009) смо имали трошну компанију која је негативно пословала и самим тим потраживала паре из буџета, док сада имамо перспективну компанију која ће само на име пореза на добит држави уплатити 60 милиона евра.“ [4]

Према томе, то што компанија НИС вреди најмање 1,2 милијарде евра (јануар 2013. године) првенствена је заслуга садашњег руководства компаније. Да би рачуница била јаснија, поновићемо да куповна моћ новца опада. У периоду 2002-2012. еврo је губио на вредности у просеку 2,75 процената годишње (у зони евра). Односно, у периоду 2010-2012. (три финансијске године) вредност евра је опала готово 8,5 процената.

Тренутно (крајем 2013), „Гаспромњефт“ поседује око 56 процената акција компаније НИС, а држава Србија око 29 процената. У 2012. години компанија је остварила нето добит од 49,46 милијарди динара (око 43,75 милиона евра), а 25 процената од тога (12,36 милијарди динара) одвојила је за исплату дивиденди – што је до тада био највећи износ који је на име дивиденди исплатила нека компанија која се котирала на Београдској берзи. Истини за вољу, компанија је у 2010. и 2011. години остварила нето добит од 16,5 и 40,6 милијарди динара, респективно. Међутим, тада није било исплате дивиденди.[5]

Свака медаља, међутим, има две стране. Током 2006. и 2007. године, у време прве и друге владе Војислава Коштунице, Србија је преговарала енергетски споразум са Русијом. Потписивању енергетског споразума 25. јануара 2008. године у Москви присуствовали су Војислав Коштуница, премијер Србије 2004-2008, и Борис Тадић, председник Србије 2004-2012. У договореном „пакету“ споразума били су продаја 51 процената акција НИС-а, већински удео у домаћем складишту гаса у Банатском Двору, а руској страни је уступљено право коришћења налазишта нафте и гаса у Србији (уз рудну ренту од 3 %). Још један уступак српске стране подразумевао је да „Србијагас“ буде мањински партнер у главној компанији задуженој за пројекат „Јужни ток“[6] кроз Србију – South Stream Serbia AG, регистрованој у швајцарском кантону Цуг. Што ће рећи, споразум је предвиђао да таксе за транспорт гаса кроз Србију одлазе ка оф-шор компанији, а затим да се прерасподељују између „Гаспрома“ (51 %) и „Србијагаса“ (49 %). Ту се сада отвара питање могућности да руска страна преко својих фирми извлачи новац из заједничке компаније South Stream Serbia AG кроз непотребне или прецењене консултантске услуге и томе сл.

Учитељица капитализма

„Имам лошу вест за оне који мисле да ако напустимо пут ка Европској унији, да ћемо се ,отрести‘ капитализма. И (амбасадор) Славенко Терзић ће ,открити‘ да у Кремљу више не седе Стаљин, Хрушчов, Брежњев – већ Путин и Медведев. Русија је постала једна од најсуровијих капиталистичких земаља. (…)

Као икону руско-српских односа, поред цара Николаја II (Романова), треба да ставимо и Кирила Кравченка који је за три-четири године од јавног предузећа НИС направио успешну компанију, као што би то учинио сваки дипломац са Харварда. Хтели не хтели, у капитализам морамо. Ако га нисмо научили од Европљана (ЕУ), научићемо од Руса.“

(Предраг Симић, професор Факултета политичких наука у Београду, емисија „У средишту пажње“ Радио Београда 1 од 8. фебруара 2013. године)

Напомена: Неки наслови и цитати позајмљени су са портала Изјаве.срб.

Categories: Не само о економији