Џозеф Нај: Повратак у 1914.

dzozef-najОве године обележава се догађај који је преобразио новију историју. У Првом светском рату убијено је око 20 милиона људи, а европска млада генерација је десеткована. Рат је, такође, из основа променио међународни поредак у Европи и ван ње.

Заиста, Први светски рат је уништио не само животе већ и три европска царства – немачко, аустроугарско и руско – док је урушавањем Османске власти и четврто дошло до ивице пропасти. До Великог рата тежиште глобалне равнотеже снага било је у Европи; после њега, Сједињене Државе и Јапан појавиле су се као велике силе. Рат је такође омогућио бољшевичку револуцију 1917, утро пут фашизму и, на крају, појачао и раширио идеолошке сукобе који су упропастили двадесети век.

Како то да се догодила таква катастрофа? Недуго пошто је рат избио, када су немачког канцелара Теобалда фон Бетман-Холвега питали да објасни шта се десило одговорио је: „О, да сам само знао!“ Можда у интересу сопственог правдања почео је да рат сматра неизбежним. Слично њему, британски министар спољних послова сер Едвард Греј образлагао је како је закључио „да ниједан појединац није могао да га спречи“.

Питање са којим се данас суочавамо јесте може ли рат да се понови. Маргарет Мекмилан, ауторка занимљиве нове књиге „Рат који је окончао мир“, тврди да је „заводљиво – и отрежњујуће – упоредити данашње односе између Кине и САД са односима Немачке и Британије пре једног века“. Чинећи слично поређење магазин Економист закључује „да је најпроблематичнија сличност између 1914. и садашњице у ноншалантности“. А неки стручњаци за политичке науке попут Џона Миршајмера са Универзитета у Чикагу образлажу: „будимо искрени – Кина се не може уздићи на миран начин“.

Међутим, историјске аналогије, иако су понекад корисне ради предострожности, постају опасне када преносе поруку да је нешто историјски неизбежно. Први светски рат није био неизбежан. Успон моћи Немачке и страх који је створен у Великој Британији учинили су га, међутим, вероватнијим. Али је исто тако учињен вероватнијим због уплашеног одговора Немачке на увећану моћ Русије, као и због мноштва других фактора, међу којима су и грешке људи. Међутим, јаз у свеукупној моћи између САД и Кине данас већи је него онај који је 1914. делио Немачку и Британију.

Извлачење лекција за садашњост из 1914. захтева развејавање многих митова о Првом светском рату. На пример, тврдњи да је то био планиран превентивни рат Немачке противрече докази који показују да водеће елите у то нису веровале. Нити је Први светски рат био случајан, што је став у којем други истрајавају: Аустрија је ушла у рат намерно, да отклони претњу растућег национализма Словена. Било је лоших процена када је реч о трајању и обухватности сукоба, али то није исто што и случајни рат. Такође је речено да је до рата довела необуздана трка у наоружању у Европи. Али трка ратних морнарица је завршена 1912. и Британија је победила. Иако је у Европи владала забринутост због све веће снаге војски, гледиште према којем се у рат стрмоглавило управо због трке у наоружању је поједностављено.

Данашњи свет се од оног из 1914. разликује на неколико важних начина. Један је да нуклеарно оружје политичким лидерима кристално јасно показује како би свет изгледао после ескалације. Да су аустријски император, кајзер и руски цар имали кристалну куглу која би им показала њихове уништене империје и губитак тронова 1918, можда би 1914. били мудрији. Сигурно је да је ефекат кристалне кугле снажно утицао на вође САД и Совјетског Савеза током Кубанске ракетне кризе. Вероватно би она имала сличан утицај на данашње кинеске и америчке лидере.

Још једна разлика је у томе што је данас идеологија рата много слабија. Године 1914. рат је заиста доживљаван као неизбежан, а фаталистички став био је подржан аргументима социјалног дарвинизма према којем би рат требало подржати јер би он „проветрио ваздух“ као добра летња олуја. Као што је Винстон Черчил писао у „Светској кризи“:

„Постојало је чудно расположење. Незадовољене материјалним просперитетом, нације су се жестоко окренуле раздору, било унутрашњем или спољном. Националне страсти, прекомерно уздизане услед опадања религије, гореле су под лицем готово сваке земље са жестином која би, ако се потискује, експлодирала. Готово сви су могли помислити да свет жели да пати. Свакако, мушкарци су свуда били жељни да се усуде“.

Будимо сигурни, национализам у Кини сада расте, док су САД покренуле два рата после напада од 11. септембра 2001. Али ниједна од те две земље није ратоборна нити је привлачи идеја о ограниченом рату. Кина настоји да игра већу улогу у свом региону, а Америка има регионалне савезнике чијој је безбедности посвећена. Погрешне процене су увек могуће, али се ризик може знатно умањити исправним избором политика. И заиста, у многим областима – енергетици, климатским променама и финансијској стабилности на пример – Кина и САД имају јаке подстицаје да сарађују.

Изнад свега, док је Немачка 1914. била за петама Британији (и чак је престизала када је реч о снази индустрије), САД су деценијама испред Кине у ресурсима свеукупне војне, економске и меке моћи. Превише авантуристичка политика угрозила би достигнућа Кине код куће и у иностранству.

Другим речима, Америка има више времена да уреди своје односе са растућом силом него што је имала Британија пре једног века. Превише страха чини да се пророчанство испуни само. Хоће ли САД и Кина успети да добро уреде своје односе, друго је питање. Али како ће то учинити, биће диктирано избором људи, а не некаквим гвозденим законом историје.

Међу лекцијама које ваља научити из догађаја 1914. јесте и та да треба бити опрезан са аналитичарима који праве историјске аналогије, посебно ако оне имају призвук неизбежности. Рат није неизбежан, мада уверење да јесте може постати један од његових узрока.

Аутор је професор на Харварду и аутор књиге „Председничко лидерство и настанак америчке ере“

Copyright: Project Syndicate, 2014. http://www.project-syndicate.org  

(Данас, 14. 1. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар