Сајмон Џенкинс: Колико ће лидера после Путина ризиковати безбедност за љубав неке Олимпијаде

simon_jenkins(Гардијан, Лондон, 10. 1. 2014)

Ангажована је војска у јачини 30.000 људи. Следећих 40.000 полицајаца и снага унутрашње безбедности су у резерви. Ангажовани су ракетни бацачи и средства за праћење. Ваздухопловне и поморске јединице су у приправности. У уторак – та целокупна снага  је стављена у “борбену готовост“ (this entire force was put on „combat alert“) током целог следећег месеца. Осим тога, успостављене су друмске блокаде до 100 километара  око “забрањене зоне“. Унутар ње, биће праћена и контролисана сва кретања. Локално су суспендоване све грађанске слободе, а затворено су и стотине “сумњивих“. Цена за то је  36 милијарди €, али и даље расте.

Погодили сте – мора да се ради о Зимској Олимпијади. Десило се то да се овде ради о Сочију, на југу Русије – али могло би то исто тако бити и у Лондону, Рију, или Пекингу – или било где, тамо где неки режим осећа потребу да списка огромне своте новца како би се направио важан пред критичарима, или светом.

Спорт као заменик рату датира још од Џорџа Орвела. Али, ова модерна мега-догађања нису замена ничему.То су само бомбастични комерцијални националистички скупови са статистима – баш то што је данас и најпривлачнији магнет терористима, па су зато и пренатрпани војном опремом. Када је ирански шах 1971. за 100 милиона долара  у Персеполису изградио град од шатора (tent city at Persepolis), свет се подсмевао том претенциозном расипништву. А, да је данас томе додао теквундо и клизање на леду – звали би га цицијом.

Изговор овој Путиновој екстраваганци у Сочију су зимски спортови. Они су углавном разбибрига за богате, али у ни спорт  као ни цена нису важни. Путинова смешна финансијска понуда Међународном Олимпијском Комитету (МОК-у) је износила 11 милијарди €, а текстом понуде је изразио да тежи “стабилној политичкој и економској атмосфери како би се побољшао квалитет живота људи… засновано на слободним изборима, слободи изражавања и уставом загарантованој равнотежи владавине“. Сумњам да се на то МОК уопште потрудио и да се осмехне. Само је нањушио новац.

Све око игара је је политика. Путин их је намерно сместио уз буре барута северног Кавказа – миљама удаљено од било каквог леда или снега – само да би демонстрирао силу свог режима у региону непокорних Чечена, Цирказијанаца, Дагестанаца и Ингушета. Ова приредба је исто толико провокативна, као и да су Кинези одржавали Олимпијаду 2008. у Тибету. Број мртвих је већ отпочео са два бомбашка напада у Волгограду (two Volgograd bombs) са 34 мртвих и 700 ухапшених сумњивих (700 suspects).

У међувремену, Путин се већ припрема за уобичајени олимпијски ритуал у оквиру кога ће гостујући британски министри “постављти питања грађанских права“, пре него што крену са уживањем у гостопримству. Он је већ ослободио хиљаде “заточеника савести“ (пошто их је прво похапсио) – укључујући у тај број активисте Гринписа (Greenpeace activists), једну  чланицу “Пуси Рајота“ (Pussy Riot member), као и свог старог непријатеља, Михаила Ходорковског (Mikhail Khordokovsky) . Према хомосексуалцима није био толико лабав, и запретио је језивим противмерама свакоме ко поквари славље.

На све то, већ знамо шта ће рећи британски министри: “Не треба да мешамо политику са спортом“. То је лупетање. Они знају да играју Путинову игру, али не желе да пропусте велика и бесплатна задовољства. То су они исти министри који су протраћили више од 36 милијарди € (а уз то по накнадној потреби још 36 милиради €) како би пре две године у Лондону  приредили  неумерену, али заиста бриљантну политичку церемонију Денија Бојла (Danny Boyle’s blatantly, indeed brilliantly, political ceremony). Тачеријански претходници конзервативаца су бар имали одважност својих убеђења код бојкотовања игара у Москви 1980. (boycotting the Moscow games in 1980) због совјетске инвазије Авганистана. Ипак, питамсе – шта ли би рекли када би државе из истог разлога бојкотовале игре у Лондону?

Vladimir Putin in Sochi

Владимир Путин у Сочију: Атлетско-војно-индустријски комплекс изгледа да има хипнотизујуће дејство на светске лидере (Photograph: Alexey Nikolsky/ Ria Novosti/Government Press Service/Pool/EPA)

Усред оног урнебесног програма П. Џ. Харви (P J Harvey’s) на програму “БиБиСи данас“ (BBC Today programme ) се налазио и један бисер – жучни испад америчког писца Дејва Зирина (Dave Zirin ) против капиталистичке мегаломаније међународног спорта. Иступио је против оног убеђења да се смеју милитаризовати читави градови, да се исцеде општа средства и укину грађанска права само за љубав тога да се заштити монопол и престиж [међународних спортских организација]. Потпуно је са правом навео лондонски олимпијски закон из 2006.  (2006 London Olympic sact ), који је током Олимпијских Игара на легалан начин управу Лондона предао у руке МОК-у.

Веома суњам у то да би Зирин уопште био у стању да објави свој говор током лондонске Олимпијаде 2012. када је на врхунцу беснела званична државна хистерија. Не би он уживао такву слободу ни у Пекингу 2008, а ни у Сочију данас – мада, треба ипак бити фер према Русији: Борис Њемцов, бивши руски вице-премијер је недавно напао Сочи као “непревазиђени лоповски трик“ ( as „an unprecedented thieves’ caper“). Рекао је да Путинова власт траћи огромне своте делећи повољне уговоре својим омиљеним олигарсима.

Једино што ми код Зирина смета је у томе што ова мега-догађања једва да имају неке везе са капитализмом или спортом. У њима се ради о најпримитивнем облику политике – о националном престижу. Атлетско-војно-индустријски комплпекс изгледа да има хипнотизујуће дејство на  светске лидере, а то дејство на експертски начин искоришћавају тела као што су МОК и ФИФА.

Особље тих организација путује око света као да су шефови држава. Они за себе чак и захтевају више расипничких манифестација и улизивања. Морају бесплатно одседати у хотелима, морају их поздрављати председници и премијери, при руци су им армије и морнарице да им чувају церемоније, а и манипулишу домаћа тржишта у корист својих спонзора. За пролаз њихових лимузина се морају затварати друмови,а сви семафори им морају стојати на зеленом. Ништа их се не тиче политика земаља-домаћина. Нико те организације не може позивати на одговорност – јер оне имају највише овлашћење – оно од Великог Бога Спорта.

Ове недеље је ФИФА најзад размотрила промену своје абнормалне одлуке из 2011 г. (Fifa finally mooted changing its bizarre 2011 decision  да Катару додели  за 2022 г. организацију Светског купа[1], а та одлука је и иначе била преплављена оптужбама о корупцији. Врло мало се размишљало о комфору и осећањима играча и гледалаца, за које се очекивало да треба да се кувају и презнојавају на врућини од 50 степена Целзија у хладу. Оно што је за њих било важно је да је Катар на ту ФИФИНУ представу  (staging Fifa’s event)  био спреман да потроши неких безумних 165 милијарди €.

Банкрот Атине и предстојећи банкрот (ако не буде и нешто горе) Рио де Жанеира показује ужасавајућу цену  тих приредби за мало сиромашније градове. Тај новац не проистиче из спорта, него из тога што безбројна тела износе захтеве националним благајнама, а за узврат им нуде престиж. То и јесте оно што  искључује једноставни лек овим трошковима – а то је одржавање таквих приредби сваке године на истом месту. То би ствари хитно вратиле у спорт.

Једног дана ће ипак доћи до преокрета. У Рију, сиротиња (а и они не баш сасвим сиромашни) већ се дижу против екстраваганције. У Сочију, Путинова коцка са међународним тероризмом већ показује жртве. Како је планирано до сада – у Катару ће футбалери умирати од врућине, а стадиони ће у пустињи остати да труну као оно Озимандијасове развалине[2]. Али – једног дана ће се све то окренути на зло, и онда ће неки храбри владар имати смелости да томе окрене леђа.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис


[1] Прим. ВК: Каже се да ипак неће бити у лето, него у зиму…

[2] Прим ВК: Рамзесове.



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар