Стефан Каргановић: Политичка обука за светлу будућност

stefan-karganovicЧињеница коју је „Блиц“у свом издању са Републику Српску[1] сасвим рутински открио, да је прво у Мостару у октобру, затим у Бања Луци од 6. до 8. децембра 2013, немачка Фондација Конрад Аденауер (ФКА) за челнике и активисте опозиционих странака у РС уприличила политички семинар „Формирање власти у демократским друштвима,“ не би требало да изазове изненађење. Пипци ове Фондације, која наступа иза бенигне репутације послератног западнонемачког канцелара, буквално се протежу свуда, не само по Србији и БиХ, већ и у најмање седамдесет земаља широм света.

Директорка ФКА у Сарајеву, Сабина Велкнер, изјавила је овим поводом „Блицу“ да је циљ сусрета са домаћим политичким странкама да се „омогући дугорочна сарадња базирана на политичким садржајима…Да ли ће из тога у коначници настати владајућа коалиција,“ невешто се вајка госпођа Велнер, „то није у нашим рукама. Али, у сваком случају, овде је неопходна политика усмерена на дугорочну сарадњу, која ће се базирати на заједничким вредностима и циљевима, како би се земља покренула напред.“[2]

Одмах после потписивања дејтонског мира Фондација Конрад Аденауер је отворила представништво у Сарајеву, а од 2001. године присутна је и у Србији. Задатке Фондације својевремено је објаснио њен први директор за Србију, Грегор Рисел: поред подршке процесима „демократизације“ и „европских интеграција,“ „не најмање важно, ради се на образовању политичара друге и треће генерације, без чега средњорочно и дугорочно гледано није могуће остваривање прва два циља.“ Немачки педантно, далековидо и темељно. Семинар који је Фондација организовала у Републици Српској, вероватно имајући у виду изборе заказане за октобар 2014. године, савршено се уклапа у постављене задатке. На такав закључак наводи и Рислова оцена да је „…важно схватити процесе политичког одлучивања и утицај релевантних група и сходно томе одређивати с ким и на који начин треба радити.“ [3]

Када говоримо о свеприсутности пипака ове организације, то није преувеличавање. ФКА већ годинама на овим просторима држи семинаре и радионице на тако разнородне теме као што су црквене радио емисије,[4] сарађује са званичним установама у састављању „кодекса државних чиновника“,[5] организује скупове о задовољавању верских потреба затвореника на издржавању казни у Србији,[6] и држи радионице за „младе независне новинаре“.[7] Томе треба додати и стипендије које Фондација додељује, али под врло занимљивим условом да је кандидат „активан политички или друштвено ангажован у социјалној области, [показујући] интерес и залагање за изградњу цивилног друштва.“[8] Профил идеалног стипендисте који се на овако кодиран начин сугерише довољно је јасан и нема потребе за додатним разјашњавањем.

То су све, наравно, узорне активности, како приличи удружењу насталом испод шињела немачке демохришћанске странке – чији је утемељивач-канцелар, побожни римокатолик „Der Alte“, био градоначелник Келна и под нацистима и под британском окупацијом после завршетка рата.[9]

Међутим, наведене беневолентне иницијативе за бољитак друштва у Србији и БиХ не исцрпљују опсег рада ове, како се чини, пожртвоване Фондације која је преузела на себе чак и да учествује у припремама за изборе у Републици Српској, бар у оној мери у којој би фаворизованим политичким странкама то могло користити. Фондација је заправо ангажована на низу пројеката који сугеришу нешто више од случајне везе између њене мисије и циљева званичне немачке политике. Тако је, на пример, 2011. у италијанском граду Канденабија посредовала у сазивању скупа ентитетских лидера из БиХ на тему „Да ли је устав БиХ компатибилан са ЕУ“.[10] Иза ове наизглед безазлено формулисане теме крио се покушај сламања отпора руководства Републике Српске на наметање централистичког концепта државе, који би развластио ентитете под изговором стварања услова за бржи пријем у ЕУ. Покушај није уродио плодом, али разлог зашто је „посао“ био поверен Фондацији уместо некој установи званичнијег карактера биће да је открио својевремени београдски директор Рисел у већ наведеном интервјуу. Он је рекао да „као директор немачке политичке фондације, имам добру позицију да не морам да говорим компликованим дипломатским језиком, већ могу директно да кажем шта ми се допада, а шта не и да отворено укажем на проблеме.“[11]

Мада се за немачке дипломатске представнике у Србији не би могло тврдити да су претерано дискретни у свом начину изражавања, слобода коју ужива Фондација Аденауер као формално приватно удружење, које наводно наступа независно од циљева званичне политике, сигурно пружа одређене погодности. Широј јавности је скоро непознато, али Фондација Аденауер је дубоко инволвирана у „решавање“ косовског питања, и то на начин који се фрапантно подудара са циљевима немачке, и уопште западне, политике. У марту 2013. Фондација је предложила радну верзију „оквирног споразума Србије и Косова“ која, између осталог, предвиђа да „обе стране развијају међусобне добросуседске односе засноване на немешању у унутрашња питања и обостраном поштовању територијалног интегритета.“[12] Ови побожни европски демохришћани очигледно не виде никакав проблем у охрабривању званичне Србије да се не меша у „унутрашње послове“ сецесионистичке територије под управом нарко банде која се, при том, сумњичи за извршење гнусних – неки би се изразили још оштрије и рекли би, канибалистичких – злочина против човечности.

Конкретно на подручју Босне и Херцеговине, Фондација Аденауер потврђује своје присуство низом активности које шаљу јасну поруку о томе којим је политичким снагама наклоњена. То се да наслутити по студији насловљеној „Уставно право Босне и Херцеговине,“ објављеној 2012. године у Сарајеву у издању Фондације, из пера политички коректног коауторског састава.[13] На ово се логички надовезује уговарање заједничких пројеката у сарадњи са „Уставним судом БиХ“,[14] спорном недејтонском творевином успостављеном декретом Високог представника. Уплитање у домаћи политички процес на нивоу обучавања активиста из пробраних странака за „демократско формирање власти“ уочи, по некима, кључних избора у Републици Српској у октобру ове године, зато уопште не представља значајан искорак из уобичајених активности ове интересантне Фондације.

Мада се Фондација Аденауер труди да не делује превише бучно, ипак, недавно њено присуство су оперативно забележили органи власти Руске Федерације. У оквиру вршења надзора над страним агентурама, и у складу са недавно донесеним законом, државно тужилаштво РФ је у марту 2013. извршило претрес просторија и покренуло опсежну истрагу делатности Фондације Конрад Аденауер на тлу Русије, не обазирући се на уложене протесте немачког МИП-а. У прави час, могло би се рећи, јер – како у вези са нередима у Украјини сазнајемо од немачког недељника „Дер Шпигел“ – „Фондација Конрад Аденауер, тесно повезана са ЦДУ-ом, у свему томе игра важну улогу, а и сам Кличко [вођа једне од прозападних политичких група-наша примедба] је изричито молио саветнике Ангеле Меркел за помоћ те фондације.“[15]

На плану политичке подршке за сада неуспелом прозападном пучу у Украјини, изгледа да су канцеларкини саветници изашли у сусрет Кличковој молби. Већ 2. децембра 2013, док је операција на кијевском Мајдану још увек била у пуном замаху, огласио се „Европски хришћански политички покрет“ (ECPM), кровна организација побожних демохришћанских партија на Западу, којој припада немачка странка ЦДУ канцеларке Меркел, па самим тим и њен политички сателит, Фондација Конрада Аденауера. Предвидљивом реториком, у саопштењу се оштро осуђује „прекомерно коришћење силе против мирних демонстраната, уз апел украјинској влади да испоштује вољу, људско достојанство и основна права украјинског народа.“[16]

Уз врло мало маште, могуће је замислити емитовање сличних апела када планирани нереди избију у Републици Српској, на јесен пред изборе, и досегну одређену критичну тачку. Инфраструктура за извођење „обојене“ представе у Бања Луци видно се монтира и тренинг опозиционих пиона за улоге које ће им тада бити додељене несумњив је доказ да је у припреми озбиљан политички перформанс. У оквиру постављања позорнице, треба истаћи још два елемента „меке моћи,“ поред Фондације Конрад Аденауер. Они ће доћи до изражаја када буде наступио одговарајући тренутак.

Први међу њима је симптоматично недавно покретање у Бања Луци новине на енглеском језику и на врло квалитетном папиру, „Srpska Times.“[17] У импресуму стоји да је тираж, за сада, 5.000 и да се новина дели бесплатно. То је већ довољно да покрене нека критичка питања, бар код оних који нешто знају о трошковима везаним за издавачку операцију овакве врсте. Да ли „Srpska Times“, као и „Слободну Републику“ Николе Дроњка, финансирају Срби из дијаспоре и грађани Републике Српске којима је стало до промоције њихове републике на страним језицима?

Један детаљ у вези са „Srpska Times“ који је вероватно промакао већини тих локалних донатора – домаћицама, пензионерима, ратним ветеранима, радницима, па чак и студентима филологије – је то да се ова репрезентативна новина у штампаној и интернет верзији објављује не на добром, него на савршеном енглеском језику. Студентима филологије то ће сигурно добродоћи за вежбу, али поента није то него нешто друго. За искусно око нема дилеме да лектор „Srpska Times“ може да буде само неко ко влада идиоматичним, матерњим енглеским језиком. Та особа или у редакцији ради као волонтер, или за своје услуге прима плату која, за услове Западног Балкана, мора да је позамашна. У овој другој варијанти, одакле средства за такав луксуз, посебно високотиражној публикацији која се дели бесплатно?

„Srpska Times“ можда ипак није тако велика енигма као што би се на први поглед могло помислити. Тајминг њеног настанка, у односу на планиране догађаје, је први знаковити путоказ ка сврси којој служи. Други је врло умерен тон у почетној фази деловања, попут западног обавештајног пројекта „Ал Џазира“ када је био на сличној етапи, што је служило стицању кредибилитета за накнадну употребу. Зато ћемо понудити следећу хипотезу: током наредних месеци „Srpska Times“ ће деловати врло обазриво и неконтроверзно. Његова права улога доћи ће до изражаја тек од средине године, када ће се од прикупљаног кредибилитета – по већ устаљеној либијској и сиријској матрици – трансформисати у „опсерваторију“ која ће западне медије снабдевати запаљивим извештајима са терена.

Друга нагазна мина западне „меке“ политичке моћи је аморфно названи „Центар за истраживања и студије – ГЕА“[18] из Бања Луке, који већ неколико година делује из позадине, али се однедавно пројектује у све већој мери као извор објективних оцена у вези са економском политиком и трендовима у РС. Задаци „Центра ГЕА“ описују се на његовој интернет презентацији низом магловитих и необавезујућих флоскула као „подржавање домаћих политика од значаја за одрживи развој,“ „едукација и јачање људског капитала“ и „борба против сиромаштва и заштита људских права.“

Међутим, много информативнији од тога о стварној мисији овог „труста мозгова“ је списак организација које подржавају његов рад: „USAID,“ „Делегација ЕУ,“ Канцеларија америчке амбасаде у Сарајеву, Фондација за Отворено друштво (Сорош), и „Центри цивилних иницијатива.“ Ова последња установа је још једна из низа лажних невладиних организација коју финансирају извори из истог политичког миљеа.[19]

За потребе обликовања предстојеће изборне кампање у Републици Српској, поред одговарајућег тренинга припадницима прозападне опозиције коју нескривено протежирају инструменти „меке“ моћи као Фондација Аденауер, кључни су такође доминација протока информација према иностранству (нужан предуслов за успешну сатанизацију) и демагошка критика друштвено-економског стања, да би у правом тренутку преврат добио привид моралног и психолошког оправдања. Понашање „Центра ГЕА“ за сада следи исту тактику која је прописана за „Srpska Times,“ што значи одржавање релативно ниског профила и избегавање претеривања сваке врсте. У координацији са другим факторима и развојем ситуације у Републици Српској, те уздржаности, срачунате на прикупљање позитивних поена, биваће све мање.

Инфраструктура сарадника из политичких странака и лажног невладиног сектора активираће се највероватније средином године. У међувремену, терен за њихов наступ припрема улична пешадија преврата. По речима једнога од тренутних челника ових формација, Николе Дроњка, „оно што ћемо ми радити, поготово у наредном периоду, биће перформанси по градовима. Покушаћемо да мотивишемо људе да изађу на улицу и покажу своје незадовољство…промјена није ако сте код куће и ако водите револуцију на тастатури и Фејсбуку. .. Режим Милорада Додика, та јањичарска свијест коју посједују, они само разумију језик улице, протеста и демонстрација.“

На питање водитеља интервјуа: „Хоћете рећи, језик силе?“, схвативши да је предалеко отишао у откривању карата, Дроњак за нијансу – али и даље врло знаковито – модификује свој коментар:

„Па, не баш силе. Ненасилне борбе. Циљ је ненасилна борба, пркос. Јер њих највише боли пркос на улици.“[20]

„Ненасилна борба“ је, подсетимо се, терминолошка шифра Џина Шарпа и пуковника Хелвија која се односи на покретање циклуса „провокација – ескалација.“ У тој игри, насиље не само да није искључено већ је предвидљив и пожељан исход. Само што се, професионалном манипулацијом утисака, виновници насиља пропагандно представљају као жртве.

Судећи по владању концептима и терминологијом, Дроњак је још пре политичара био на „семинару,“ што је логично када се има у виду да је, за разлику од осталих актера, активна улога њему предвиђена већ у првом чину. У другој половини јануара очекује се његово поновно присуство у Београду да се састане и посаветује са искуснијим колегама који су ангажовани на истом послу.

Могуће је да ће, након Дроњковог наредног боравка у Београду, директор Канваса (бившег Отпора), Срђа Поповић, као у случају Марка Ивковића – активисте са дебелим Отпор-Канвас досијеом, кога су украјинске власти недавно избациле из земље за подстицање на насиље и изазивање нереда – изјавити да ни он ни чланови његове организације никада нису чули за Николу Дроњка.[21] У том случају, знаћемо засигурно да права сврха, у врло кратком интервалу, друге посете Николе Дроњка Београду – није било само да ове године баш ту прослави светога Јована.

(Текст је објављен у Печату бр. 301 од 10. 1. 2014)


[1] “Блиц“, 18, 19 и 20. децембар 2013.

[2] Ibid., 18. децембар 2013.

[3] „Време,“ 13. фебруар 2003.

[4] http://www.svetigora.com/node/11595

[5] http://suk.gov.rs/sr/dokumenti/prirucnici/

[6] http://ombudsman.npm.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=316%3A—-q————q&catid=87%3A2011-10-24-12-47-07&Itemid=75&lang=sr

[7]http://www.dobrevesti.rs/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82/item/3260-prvi-seminar-posve%C4%87en-preduzetni%C4%8Dkom-novinarstvu-u-srbiji-odr%C5%BEan-je-u-beogradu-u-okviru-medijskog-programa-za-jugoisto%C4%8Dnu-evropu-fondacije-konrad-adenauer

[8] http://www.iserbia.rs/konkurs-stipendije-nemac-ke-fondacije-901/?l=cir

[9] http://www.kas.de/serbien/sr/publications/34781/

[10] http://srpska.etleboro.com/read.php?id=94481

[11] Ibid.

[12] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/konrad-adenauer:-radna-verzija-okvirnog-sporazuma-srbije-i-kosova_376669.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+RtvPolitikaCir+%28%D0%A0%D0%A2%D0%92+%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%29

Навлачење Србије не само да индиректно призна „Косово,“ већ и да пристане да буде примљено у УН је део истог политичког пројекта у коме Фондација Аденауер активно учествује, види „Новости,“ 12. децембар 2013.

[13] http://www.kas.de/wf/doc/kas_33649-1522-15-30.pdf?130227155156

[14] http://ccbh.ba/srp/press/index.php?pid=3843&sta=3&pkat=606&kat=605

[15] http://www.spiegel.de/international/europe/russian-authorities-raid-german-foundations-and-ngos-a-890969.html

[16] http://www.ecpm.info/k/en/n9278/news/view/589631/68580/ecpm-president-yanukovich-should-respect-choice-of-ukrainian-people.html

[17] http://www.indikator.ba/index.php/ekonomija/aktuelnosti/11698-the-srpska-times-novi-projekat-frontala

[18] http://www.gea.ba/latn/?page=1

[19] http://www.cci.ba/pages/1/35/8.html

[20] http://www.6yka.com/novost/48774/nikola-dronjak-borim-se-da-izademo-iz-septicke-jame-dodikove-vladavine

[21] http://www.kurir-info.rs/srda-popovic-niko-ne-zna-ko-je-marko-ivkovic-otporas-iz-ukrajine-clanak-1151691



Categories: Преносимо

5 replies

  1. “…чији је утемељивач-канцелар, побожни римокатолик „Der Alte“, био градоначелник Келна и под нацистима и под британском окупацијом после завршетка рата…”. Када прочитам ову тврдњу г.Каргановића да је Аденауер био градоначелник Келна «и под нацистима и под британском окупацијом», стичем утисак да је он читав низ година, током нацизма – и касније, потврђен од стране британских окупатора био градоначелник Келна. То ме је зачудило, и нисам био лењ (као што је г. Каргановић очигледно био –ако је био само лењ), одем на интернет да проверим http://nl.wikipedia.org/wiki/Konrad_Adenauer, http://www.bbc.co.uk/history/historic_figures/adenauer_konrad.shtml и видим да су Аденауера нацисти при свом доласку на власт затекли на том положају и убрзо приморали да поднесе оставку, јер им се још од пре политички замерио, као и да за време њихове владавине није имао ни право да живи у Келну, и да је био пар пута хапшен. Од доласка нациста на власт, до 1945 г. протекло је 12 година, и (осим кратког почетног периода) за то време Аденауер, насупрот тврдњи г. Каргановића није био градоначелник Келна. То јасно значи да под енглеском окупацијом Аденауер није био наставио своју градоначелничку каријеру, него да су га британске власти поставиле на тај положај после пораза нацизма. Е, сад – ако г. Каргановић износи наведену нетачност, надам се из незнања – јер ако то није из незнања, онда би био фалсификат – то може бацити негативну сенку и на остале његове тврдње. Зато му предлажем да наведену нетачност исправи. Уколико не буде вољан да то учини, доста тога из његових текстова ће ми можда постати јасније.

  2. Господин Јован Анастасијевић разрађује читаву тезу, али не на основу прочитаног текста, него нечега што учитава у текст. Ја сам правник и не користим речи олако. У тексту пише да је Аденауер био градоначелник Келна и под нацистима и под британском окупацијом и – тачка. То је неспорно. Ја не коментаришем дужину његовог службовања под нацистима и самим тим не дајем повода за закључак да сматрам да је Аденауер био градоначелник Келна под њиховом влашћу све до краја рата. Међутим, у фусноти читаоце упућујем на његову биографију у издању Фонда Конрад Аденауер. На странама 45 до 50 ту има доста навода који се односе на Аденауерова кретања у периоду под нацистима. Пише да се после отпуштања са положаја градоначелника „сакрио“ у манастиру Марија Лех и тамо боравио годину дана. Разлози за скривање су прилично мутни, али хајде да прихватимо да је главни међу њима Аденауреово одбијање да се као градоначелник сретне са Хитлером у фебруару 1933. На с. 47 стоји да је у манастиру примио финансијску помоћ од једног богатог страног индустријалца и од још једне особе. Разумно је поставити питање како су добротвори успели да пронађу Аденауера да му уруче помоћ, док Гестапоу – од кога се крио – то није пошло за руком. Затим, 1934. Аденауер сам напушта манастир у Рајнленду и иде мечки на рупу у Берлин ради болничког опоравка, а истовремено нацистичке власти покрећу „судски процес“ против њега. Ухапшен је ускоро затим у вези са Ремовим пучем, али не само да је после два дана ослобођен, већ добија пензију, а „судски процес“ се обуставља. Врло коректно и културно од стране нацистичких власти, као што би се очекивало у Rechtsstaat-у.

    Несувислости се ређају. Протеран је у Рендорф зато што је локални ватрогасни оркестар свирао Хитлерову омиљену песму, резервисану само за њега (с.48). Ово је врло чудно. У то време Аденауер је био пензионисани политичар, а не ватрогасац, и не тврди се да је свирао у оркестру. Да ли је и неко од ватрогасаца за свирање погрешне песме био изложен санкцијама власти?

    Мада је на нацистичком „црном списку“ (с. 49) Аденауер до пред крај крата следи Волтеров савет, ни у шта се не меша и обрађује своју башту. Ухапшен је опет ујесен 1944. под сумњом да је подржао покушај атентата на Хитлера, Аденауер опет волшебно избегава озбиљније последице. По савету једног од затвореника (који му открива да је обележен за ликвидацију) Аденауер се претвара да је болестан и власти, које су планирале да га смакну, уместо тога шаљу га на лечење у болницу, одакле успева да побегне. Опет се крије, али супруга под тортуром открива његово скровиште и поново га хапсе. Ко зна шта би се догодило да Аденауеров досије током ваздушног напада крајем 1944. није био затурен у подруму и заборављен (с. 50). Наравно, опет бива пуштен на слободу и дочекује долазак савезника, који га враћају на стари положај градоначелника.

    Ово је (бар у релевантном периоду) животопис за роман, зар не? То и јесте моја поента. Ово јесте роман, писан pro domo sua, али превише очигледно. Уместо што у мој текст учитава ствари које нисам написао, г. Анастасијевић би боље поступио да се ограничи на критичку анализу онога што је написано. Не само у мом тексту, него и у званичној биографији овог занимљивог субјекта коју је издала фондација што носи Аденауерово име.

  3. Текстом госп Каргановића лепо је показано како се споља припрема промена власти у Републици Српској на овогодишњим изборима, и неважно је када је Аденауер био градоначелник Келна.
    Ја сам до сада увек гласао за СДС, али сада нећу јер промену власти подупиру САД. А како видимо и други. Неће то бити само промена власти, него и слабљење Републике Српске.
    Република Српска је знатно ослабљена изнутра , па и потпуном небригом за ћирилицом, иако су јој потребни сви национални симболи као хлеб и ваздух. За то је највише крив СНСД као партија на власти, која никада ни не помиње реч ћирилица. Међутим, СДС је такође не спомиње, па треба очекивати да ни под његовом владавином српском националном писму неће бити боље. Да би дошао на власт он мора ослабити Српску више него СНСД, као што су у Србији учинили Николић и Вучић.
    Мене чуди то што ни такав професионалац какав је Каргановић још јавно није поменуо ћирилицу као фактор снажења Републике Српске изнутра.

  4. За г. Бојанића: Слажем се да је потпуно неважно питање када је Аденауер био градоначелник Келна, али није ни мало неважно давати, најблаже речено, замагљену информацију са “удробљеним нацистима“ о тој ствари – само зато да би се на жељени начин сугерисало какви су то прљави корени фондације која носи Аденауерово име (коју нити симпатишем, нити знам, нити ме занима). А – што се српске ћирилице тиче, она је са више меродавних и моћних страна већ одавно осуђена на смрт, и нико од оних међу Србима ко жели да се озбиљно бави политиком једноставно нити жели, нити сме да енергично иступи у њену заштиту – а да предузме неке мере у том правцу – о томе не сме бити ни говора, јер тиме би себе осудио/ла на политичку “магарећу клупу“.

  5. „Aнекс 4 – Устав Босне и Херцеговине
    Члан 6. Уставни суд

    Састав. Уставни суд Босне и Херцеговине има девет чланова.
    Четири члана бира Заступнички дом Федерације, а два члана Народна скупштина Републике Српске. Преостала три члана бира предсједник Европског суда за људска права након консултација са Предсједништвом.
    Судије су истакнути правници високих моралних квалитета. Свако лице са правом гласа и таквим квалификацијама може да буде судија Уставног суда. Судије које изабере предсједник Европског суда за људска права не смију да буду држављани Босне и Херцеговине или било које од сусједних држава.
    Судије се у првом сазиву именују на пет година, осим ако раније поднесу оставку или буду са разлогом смијењени, консензусом осталих судија. Код судија у првом сазиву нема реизбора. Судије слиједом именоване обављају дужност док не наврше 70 година живота, уколико прије не поднесу оставку или буду са разлогом удаљени консензусом осталих судија.
    За именовања након истека више од пет година од првобитног именовања судија, Парламентарна скупштина може законом да одреди другачији начин избора тројице судија које бира предсједник Европског суда за људска права“.
    Ово горе је извод из Дејтонског устава. Какав је- такав је, па се не може рећи да је Уставни суд недејтонска творевина, као што тврди г. Каргановић.И овај члан Дејтонског устава, везано за избор страних судија у Уставни суд доказује да се ради о несувереној држави. Али, зар има икога који вјерује да је БиХ суверена? Више забрињава несувереност Србије.

    Додик је својевремено био фаворит тзв. међународне заједнице, па је испало другачије. Како ће испасти са Босићем, Иванићем и Чавићем остаје да се види… Брину ме до непрепознатљивости измјењени Николић и Вучић, нарочито овај други. Што би муслимани рекли: Као да им је неко бацио сихре…

Оставите коментар