Посланица Српске православне цркве о Божићу 2013. обрадовала је све (добро: скоро све) Србе – у оном делу који бисмо могли назвати пастирска брига за верни народ посланица је заличила више на оне које су читане док је блаженопочивши Павле био први међу једнакима него на прошлогодишњу патријархa Иринејa.

За показивање да је горња теза тачна – ако вас мрзи да сами читате и упоређујете – укратко наводим да су се наши молитвеници пред Богомладенцем Христом опсетили, на првом месту, „распетог и заветног“ Косова и Метохије, а онда дигли глас редом где Срби и остали хришћани страдају диљем овога света. Очекивало се да ће антицрквене другосрбијанске бригаде одмах реагирати – али уместо рафалне паљбе остала је само мртва стража „E-novina“. (Усамљени глас оног што се колоквијално зове „E-trash“ може се тумачити и тиме да је и Друга Србија забављена својим јадом – ко од њих хоће или неће прићи Вучићу, а можда су мислили да је СПЦ толико ослабљена па им је опала борбена готовост на том пољу?!) Како год, осврт „E-novina“, заправо нецивилизацијска и простачка карикатура посланице, јесте тешко читати и гледати – али је недвосмислено исказана брига Цркве за прогон ћирилице из Хрватске (а можда не би било згорег када би СПЦ споменула и саму Србију у којој ћирилица баш и не стоји најбоље?), за избегле Србе са бивших југословенских простора и за насртаје на СПЦ у Црној Гори и БЈРМ морала наићи на овакву електронску буку и бес, све по оној Бећковићевој „Зато јуришају на мене удружени / Кивни што сам их познао“.

***

Радост због, макар декларативног, повратка СПЦ на вековни браник православне вере и нације помутила је несхватљива омашка у богословском делу посланице; с великом нелагодношћу исписујем ове редове у којима би требало да исправљам патријарха (или већ онога ко је у име патријарха писао посланицу) – али за доказивање да је реч о недопустивом мењању цитата Светог писма не треба вам никакво теолошко знање већ је довољно да имате Стари завет и лако ћете утврдити да је фабрикован следећи ред Божићне посланице у којем стоји:

Само је пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис 7,14)

А кад отворите Књигу пророка Исаије, погледате седму главу и четрнаести стих, видећете да нема помена „имена Исусовог“:

„Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило“ (превод Ђуре Даничића, масна слова А. Л.)

Мислим да не може бити правдања да је реч о незнању – писац посланице свакако не би требало да се позива да није упућен, а посебно је тешко поверовати да иједан богословски писац може да не зна пророштво Старог завета које се понавља на самом почетку првог Светог јеванђеља по Матеју (1, 22-23, превод Комисије архијерејског Синода СПЦ):

А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори:

Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог.

Незнање (или цитирање по сећању) искључујем и због тога што је реч о стиху Исаије који је, од Јевреја, много оспораван – да ли ће сина родити Девица или само девојка (млада жена)[1]. Дакле, остаје само да се брижни аутор овогодишње Божићне посланице забринуо да се Србљи не збуне и случајно не посумњају: јер, какав се то Емануил рађа кад ми прослављамо Рождество Исуса!

Ствар, доиста, непријатна – као да нас наша Црква држи за малолетне и малоумне; а није ни први пут да СПЦ омане кад је реч о цитирању Светога писма: основна молитва Оче наш није исправно[2] „преведена“ на савремени српски са црквенословенског. Да у ове дане благдана не идем даље – али понавља ми се утисак да наше свештенство није превише заинтересовано да се верни народ упути у Свето писмо нити, част изузецима, потенцира значај познавања Писма код православног хришћанина. Ова непријатност се, јасно, могла лако избећи да је у посланици цитирано Јеванђеље по Матеју које се позива на Исајино пророштво и практично га објашњава[3].

Иначе се у том Светом јеванђељу помиње и „надјени му име Исус“, али то анђео Господњи говори у сну Јосифу а није реч о пророштву Исаије:

Но, кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.

Па ће родити сина, и надјени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових.

(Мт. 1, 20-21, превод Комисије архијерејског Синода СПЦ)

За крај, кад већ помињем Јеванђеље по Матеју и превод Новог завета Комисије Синода СПЦ, наводим речи др Зорана Ђуровића које објашњавају зашто нема страха рећи да ће „родити Емануила“, као и како би превод Синода могао бити бољи и чиме би се избегле неке од ових спекулација, па можда и страх писца Божићне посланице:

Овде ћу поменути и једну од многобројних мањкавости у Синодском преводу Новог завета, а тиче се ове теме: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил… Проблем који се јавља у овом преводу је у нејасноћи ко ће дати име детету. По Синоду испада да је то девојка. Међутим у оригиналу стоји

(3 pers. pl. fut. ind. act.), што, и поред тога што је рогобатно, преводим са: они ће му наденути име… мада може стајати и: људи ће му дати име. Ово је битно стога што задржавамо стару јеврејску ономастику. Ако тврдимо да му је Девојка дала име, онда нас неко може питати: Добро, где се то Христос у Писму назива Емануилом? Да је девојка дала то име, ми би могли само да слегнемо раменима, зато што га нигде у Новом завету нећемо наћи. Међутим, пошто су они, људи, дали име Исусу Емануил, одговор постоји. Име Емануил није лично име, него оно које је настало на основу функције. Јевреји су имали обичај да дају имена која треба да истакну неку ситуацију или догађај (уп. Ис. 8,3). Јеванђеље говори о Богу који се настанио међу људе. Зато је Исус Христос Емануил.[4]

После свега написаног: Кад је већ овај текст био написан, стигла је вест хрватске агенције HINA по којој је митрополит загребачко-љубљански Јован цензурисао Божићну посланицу: тврди се да је митрополит током литургије у цркви Преображења Господњег у Загребу, којој су присуствовали и хрватски премијер Зоран Милановић и председник Сабора Јосип Леко, избацио део који је непријатан по Хрватску. У изјави митрополит Јован рече да “се у цркви звук не чује равномерно, а да је он био на страни на којој није било могуће чути шта је ђакон, који је за то био задужен, прочитао из посланице”. За митрополита и све остале који “очи имају, а не виде; уши имају, а не чују” (Пс. 135, 16-17)  тај део Посланице на бис:

Срећан и благословен Божић желимо и свој нашој браћи и сестрама у Далмацији, Хрватској, Славонији, Лици, на Кордуну и у Банији који поново доживљавају, као и пре двадесет година, прогоне и страдања због свог имена, писма и језика. Читав слободољубиви и правдољубиви свет стоји нем и запањен пред чињеницом да се брутално прогони једно писмо, у овом случају ћирилица, писмо свете браће Ћирила и Методија. Посебно смо забринути пред чињеницом да се питање ћирилице користи као параван за наставак прогона српског народа у Хрватској, за застрашивање Срба и одвраћање истих од повратка на њихова огњишта.

[1] Исаија употребљава на овом месту реч “алмах”, што значи девица, или млада девојка. Јевреји поседују и другу реч за девојку=девицу, а то је “бетула”. Исаија испред алмах употребљава одређени члан “ха”, који треба да истакне, односно конкретизује ову именицу, па је стога треба превести са “Девица”. Већ сам споменуо да Јевреји мисле да овде није реч о девици, него једноставно о девојци спремној за удају. Међутим, из саме речи то се не може децидирано тврдити. Могуће су две опције, а коју прихватити зависи од вере. Има неколико разлога који дају за право Матејевом читању:

1. Алмах су први јеврејски преводиоци, чувена Седамдесеторица, превели са “и партенос”, тј. Девица. Они су то учинили неоптерећени каснијим спекулацијама још 285. године пре Христа.

2. И они су “ха алмах” превели са одређеним чланом, па су, дакле, могли само истаћи природу особе која ће родити Емануила. Реч је о конкретној и стварној Девојци.

3. Први који мењају смисао дате именице су преводиоци Теодотион и Акила, обојица јеврејски прозелити, а њихова интенција је сасвим јасна.

4. Ахаз је тражио знак од Бога. Какав знак, знамење би било да је обична млада жена родила. Зар није то природна ствар? Где је ту знамење? Где је чудо и посебност оне која је требала имати у својој утроби Емануила? (Из необјављеног рада о. Зорана Ђуровића.)

[2] У молитви на црквенословенском је

јако на небеси и на земљи (увек прво Небеса – А. Л.)

а на савременом српском је

и на земљи као и на небу.

Додатно, на црквенословенском стоји

јакоже и ми остављајем должником нашим

а на данашњем српском гласи

као што и ми опраштамо дужницима својим.

Верзије Оченаша можете упоредити на српској Википедији.

[3] Исаијино пророштво се није односило на Ахаза. Он није видео Емануила. Пророштво се тицало трајног избављења Давидовог дома, из кога се родио наш Спаситељ. Нико није носио име Емануил. (Из необјављеног рада о. Зорана Ђуровића.)

[4] Из необјављеног рада о. Зорана Ђуровића.

Погледати и: Свети Теофилакт Охридски, Тумачење Светог еванђеља по Матеју. Прва глава, електронска верзија на Светосављу.орг.

Categories: Српско православно стање