Данас  су  дела  Бранислава  Нушића  можда  још  актуелнија  него  у  његово  доба. Тако  се, рецимо, у  ”Покојнику”  појављује  лик  Младена  Ђаковића, публицисте  по  наруџбини. Ради  се  о  једној  обичној  ништарији  и  полуинтелектуалцу  који  се  представља  као  ”независни”  публициста  који  није  везан  ни  за  какве  новине  нити  уреднике, а  у  ствари  по  наруџбини  и  за  онога  ко  га  више  плати  блати  и  пљује  по  потреби  оног  ко  га  финансира  и  ту  причу  препродаје  заинтересованим  уредницима  за  такве  пикантерије. Данас  уместо  Младена  Ђаковића  на  делу  имамо  бројне  политички  ”коректне”  аналитичаре, углавном  људе  полуобразоване  или  неостварене  у  својој  професији  који, онако  са  ”висине”, нама  који  смо  овако  ретроградно-примитивни  покушавају  да  упакују  у  шарени  целофан  и  ставе  украсну  машницу  све  оне  небулозе  о  ЕУ  ”где  сунце  никад  не  залази, где  новца  и  провода  не  може  нестати  и  где  се  живи  као  сав  нормалан  свет”.

Све  је  то  још  било  јасно  док  су  нам  такве  евроунијатске  вредности  наметали  жути  и  другосрбијански  јуришници, њихови  медији  и  аналитичари, али  још  већи  проблеми  су  настали  сада  када  су  под  Вучићеву  командну  палицу, зашто  не  рећи  батину, стали  сви, почев  од  Пере  Луковића  и  његовог  виртуелног  смећа  званог  Е-новине, па  до  Драгомира  Драже  Анђелковића, који  се  јавности  представља  као  председник  Центра  за  политичку  одговорност, а  све  заједно  зачињава  Соња  Лихт  из  Центра  за  политичку  изузетност. Вучићу  је  пошло  за  руком  оно  о  чему  су  његови  претходници  могли  само  да  сањају. Истовремено  је  елиминисао  сваку  опозицију  својој  власти, како  ону  страначку  тако  и  идејну, и  постигао  је  апсолутно  јединство  на  јавној  сцени  по  питању  даљег  уништавања  Србије  као  државе.  Јасно  је  зашто  су  другосрбијански  јуришници  раширеним  рукама  дочекали  новог  миљеника  Брисела  и  Вашингтона, господара  Вучића. У  почетку  су  неки  били  збуњени, али  су  брзо  осетили  из  ког  правца  ветрови  дувају, тако  да  данас  Чедомир  Јовановић  и  Вук  Драшковић  могу  задовољно  да  констатују  да  је  њихова  идеја  тријумфовала, иако  су  они  политички  пропали, али  мала  је  то  жртва  коју  треба  поднети  за  евроунијатску  будућност. Међутим, поставља  се  питање  шта  се  десило  са  оним  дичним  аналитичарима, интелектуалцима  и  прегаоцима  борбе  против  петооктобарске  окупације  Србије  са  патриотским  ”педигреом”  који  данас  играју  улоге  некадашњих  ”дисидената”  из  периода  комунизма  који  су  од  свог  дисидентског  позива  поприлично  добро  живели.

Драгомир Анђелковић

Од  самог  почетка  нашег  самоубилачког  пута  ка  ЕУ  интеграцијама  без  алтернативе  национално  и  родољубиво  оријентисана  интелигенција  направила  је  идентичну  грешку  као  и  приликом  разбијања  Југославије  почетком  90-тих. Као  што  су  и  онда  демократско  питање  поставили  испред  националног, па  смо  се  поново  поделили  и  нашли  у  непомирљивим  сукобима  власти  и  опозиције, после  5. октобра  као  да  су  се  трудили  да  се  што  више  дистанцирају  од  било  каквих  националних  идеја  из  90-их. Једноставно  речено, многи  међу  патриотски  оријентисаним  делатницима  пожурили  су  да  се  максимално  ”умију”  за  јавне  наступе. Када  би  их  неко  ретко  позвао  да  буду  гости  у  некој  емисији, односно  дежурне  жртве  предвиђене  за  иживљавање  ”мејнстрим”  гостију  и  водитеља, или  много  чешће  водитељке, многи  од  њих  су  мислили  да  ће  аргументованом  расправом, истином, разложним  чињеницама  разбити  медијску  блокаду  и  доспети  до  јавности. Мислили  су  ако  тихо  и  смерно  звуче, ако  делују  блазирано  и  полит-коректно  да  ће  се  препоручити  и  у  будуће  и  да  ће  многи  људи  схватити  куда  нас  воде  европејци  и  у  какву  пропаст, али  авај, нису  схватили  оно  најбитније. Самим  тим  што  су  насели  на  овакве  наступе  на  јавној  сцени, они  су  се, неки  свесно  а  неки  потпуно  несвесно, укључили  и  постали  део  манипулације  и  обмане  читавог  народа. Идеја  о  ЕУ  је  била  онај  Тројански  коњ  који  нам  је  убачен, вирус  који  нам  разара  читаву  свест  и  идентитет. Западне  слугерање  су  нам  вешто  подметнуле  причу  како  смо  ми  Срби  митомански  народ, оптерећен  прошлошћу  и  историјом, док  су  у  ЕУ  рационални, реални  и  руководе  се  прагматичним  интересима. Ово  је  прва  и  основна  заблуда. ЕУ  је  од  почетка  била  створена  да  представља  псеудорелигују, идеолошки  тоталитаризам, у  који  мора  да  се  верује, и  то  безрезервно  и  без  остатка. Попут  папског  примата, она  је  нешто  што  се  не  доводи  у  питање. Одлуке  ЕУ  комесара  су  неопозиве  и  беспоговорне, не  зову  се  случајно  директиве, и  постоји  само  систем  наређење-извршење. Има  ли  ишта  тоталитарније  од  слогана  да  ”ЕУ  нема  алтернативу”. То  значи  да  ”европски  пут”  није  нешто  што  се  бира, већ  нешто  што  је  обавезно, а  како  ће  се  он  завршити  одлучиће  у  Бриселу. Уколико  се  неко, попут  Украјине, предомисли, тај  се  сматра  најгнуснијим  постмодерним  ”јеретиком, шизматиком, отпадником”  и  заслужује  најгору  могућу  казну. Против  таквих  је  све  дозвољено. Да  се  ради  о  фанатизму  најбољи  је  доказ  пример  украјинске  певачице  Руслане  која  је  запретила  да  ће  се  јавно  спалити  на  Мајдану  у  Кијеву  ако  Украјина  не  потпише  самоубилачки  споразум  са  ЕУ. Притом  је  сама  несрећница  изгледа  заборавила  одакле  јој  име  потиче  и  захваљујући  чијим  гласовима  је  својевремено  победила  на  песми  Евровизије. Али, бриселски  Мамон  тражи  људске  жртве. И  то  буквално. У  овоме  се  крије  основна  грешка  национално  оријентисаних  интелектуалаца. Тиме  што  су  се  служили  само  рационалним  аргументима, политичким, економским, друштвеним, када  су  образлагали  своје  противљење  уласку  у  ЕУ, неки  свесно, а  неки  несвесно, легли  су  на  руду  еврофанатика  и  ушли  у  расправу  коју  они  контролишу. Иако  је  друштво  на  Западу  постало  већ  увелико  постхришћанско, а  све  више  антихришћанско, оно  није  мање  ”папски  религиозно”  него  раније. У  ЕУ  се  пре  свега  верује  и  њој  се  неизоставно  служи. Она  се  представља  као  остварена  утопија  раја  на  земљи, где  владају  демократија, људска  права, владавина  закона, отвореност  тржишта, слободан  проток  робе  људи  и  капитала, где  се  одлично  живи, где  се  проводи, путује  без  пасоша  и  граничних  прелаза. Она  је  савршени  ”кристални  замак”  где  је  све  уређено. Уколико  има  неких  одступања  од  овога, то  је  због  заосталости, примитивизма, неразвијености  оних  који  су  скоро  ушли  и  оних  који  тек  треба  да  уђу  или  неће  да  раде. Наши  аналитичари  патриотске  оријентације  нису  хтели  или  могли  ово  да  увиде. Уместо  да  разобличе  тоталитарну  суштину  ЕУ  идеје  и  да  ствари  назову  правим  именом, они  су  се  упустили  у  аргументовану, чињеничну  расправу  и  тиме  дали  за  право  еврофанатицима  који  су  сво  време  тврдили  да  је  ЕУ  ”реалан  живот”. Сада  када  ЕУ  услед  кризе, која  је  проистекла  из  духовног  и  моралног  суноврата, а  онда  је  тек  прерасла  у  економску  кризу, пуца  по  свим  шавовима  и  када  људи  не  могу  више  да  издрже  бриселску  и  вашингтонску  диктатуру, њихове  лажи, обмане, ”стезање  каиша”, пљачке  генерација  зарад  интереса  глобалних  банкара  и  корпорација  и  уништење  сваке  будућности, ЕУ  бирократија  се  попут  Шпанске  Инквизиције  обрачунава  са  овим  ЕУ  ”јеретицима”  и  прети  им  ”вечним  проклетством”  уколико  одбију  да  спроводе  реформе  ММФ-а, Светске  Банке, Европске  централне  банке  и  Ангеле  Меркел. Они  који  су  најодговорнији  за  кризу  и  који  су  створили  дужничку-казино  економију  посегли  су  за  парама  пореских  обвезника  да  спасавају  своје  банке, али  им  не  пада  на  памет  да  отпишу  дугове. Свака  земља  која  уђе  у  преговарачки  процес  са  ЕУ  услед  ”усаглашавања”  из  њега  изађе  са  бар  још  50-70  милијарди  долара  новог  дуга. Ту  се  губи  сваки  суверенитет  и  свака  слобода. Што  би  рекао  Неле  Карајлић  испред  Демократске  инквизиције  Србије : ”’Верујеш  ли  ти  синко  у  демократију? Верујеш  ли  у  људска  права? Верујеш  ли  у  тржишну  привреду  и  у  капитализам? А  имаш  ли  ти  неки  кредит  у  банци?”. На  свако  питање  одговор  у  клечећем  положају  мора  бити  потврдан, или : ”Сатри, спали, уништи.”  ЕУ  ”јеретика”. Временом  се  испоставило  да  ЕУ  ”истина”  није  демократија, слобода, људска  права, плата  2000  евра  и  сл., већ  идеологија  педерастије, легализација  дрога, еутаназија, ГМО, улазак  у  НАТО, одустајање  од  ”Јужног  тока”, независност  Косова  и  Метохије, подржављење  Војводине, укидање  Републике  Српске, хронично  сиромаштво  и  незапосленост, распродаја  ресурса, пљачкашка  приватизација, корупција  невиђених  размера, разарање  идентитета, историјске  свести, вере  и  духа  народа, колективна  хашка  кривица  и  сл.

Драгомир Анђелковић, Драгољуб Жарковић и Ђорђе Вукадиновић у “Утиску недеље” (22. 12. 2013)

Још  једна  подвала  од  стране  прозападних  марионета  је  успешно  сервирана  национално  опредељеном  делу  становништва  на  коју  су  се  попут  шарана  упецали  аналитичари  са  патриотским  ”педигреом”. Наиме, они  су  увек  врло  оштро, бурно, полетно  и  ангажовано  реаговали  на  свако  активирање  кампање  око  могућег  уласка  у  НАТО  пакт  пристајући  на  јавне  наступе, како  би  се  боље  позиционирали  и  они  и  политичке  странке  блиске  њима, у  бирачком  телу  прихватајући  лансирану  обману  да  је  могуће  ући  у  ЕУ  а  не  ући  у  НАТО. То  је  чак  и  ”крунисано”  данас  већ  заборављеном  и  необавезном  резолуцијом  Скупштине  Србије  о  војној  неутралности. Јасно  је  да  ЕУ  без  НАТО-а  не  иде  ни  за  једну  од  некадашњих  земаља  ”народне  демократије”, па  ко  је  онда  при  здравој  памети  могао  да  помисли  да  ће  САД, НАТО  и  ЕУ  у  случају  Србије  направити  изузетак. Уосталом, НАТО  и  ЕУ  су  две  стране  исте  евроатлантске  медаље. Може  једна  Аустрија, Финска, Ирска, Шведска  да  буду  у  ЕУ  а  да  не  буду  у  НАТО-у, али  сматрати  да  ће  то  Вашингтон  и  Брисел  дозволити  Србији, као  истуреној  ”руској  караули”  на  Балкану, потпуно  је  ван  памети. Тврдити  тако  нешто  може  једино  неко  ко  је  потпуно  ван  памети  или  ко  је  велика  притворна  хуља  која  ради  за  оне  против  којих  наводно  наступа. Наравно, Вашингтон  и  Брисел  нису  од  јуче  па  да  крену  у  отворену  НАТО  кампању  и  то  одмах  ставе  као  услов. Није  то  Хаг. Јасно  је  и  њима  да  и  поред  свог  њиховог  труда  подршка  уласку  Србије  у  НАТО  тешко  може  прећи  20%, јер  НАТО  симболише  окупатора, агресора, злочинца, непријатеља  српског  народа, што  он  и  јесте. Зато  ЕУ  код  значајног  дела  становништва  симболише, владавину  закона, правну  уређеност, богат  живот, удобност, провод, путовања  и  сл. Зато  ће  кроз  процес  придруживања  ЕУ  Србија  временом  сама  покуцати  и  на  друга  врата  у  Бриселу. Баш  због  ове  сервиране  ЕУ- утопије  доћи  ће  се  и  до  НАТО  услова  који  ће  бити  прогуран  у  јавности  попут  Бриселског  споразума, јер  ће  и  онда  да  се  нађе  неки  Драгомир  Анђелковић  који  ће  његове  опоненте  назвати  ”екстремистима  од  којих  користи  има  Тачи”, као  што  је  учинио  уочи  Тачијевих  локалних  избора  на  Космету  где  се  ставио  директно  у  службу  евроатлантске  и  Вучићеве  прљаве  пропаганде  о  ”хулиганима  који  су  разбили  кутије  и  спречили  гласање”. Наравно, никада  нећемо  сазнати  ко  је  одговоран  за  лупање  кутија, иако  је  Вучић  обећао, али  ће  и  то  обећање  испунити  попут  оног  мајци  Ранка  Панића  да  ће  привести  правди  његове  убице  и  све  одговорне. А  шта  Вучко  и  да  каже, да  је  он  послао  Пантићију  ”гориле”  које  су  демонстрирале  ову  показну  вежбу  како  би  ”Репубљик  Косове”  заживела, а  Вучић, Николић  и  Дачић  добили  један  од  могућих  датума  за  који  су  тврдили  да  су  га  добили  још  у  јуну. Али, ко  зна, можда  ће  неко  после  акције  ”Гром  2”  да  прихвати  улогу  жртвеног  јарца, или  ће  је  после  ”обраде”  добити,  а  да  га  нико  ништа  не  пита. Уосталом, ако  и  данас  робијају  због  случаја  Татон, иако  је  јасно  да  то  са  правом  и  правдом  нема  никакве  везе, као  да  је  проблем  пронаћи  неке  нове  младе  ”клерофашисте, неонацисте, хулигане”  и  сл. којима  је  уништена  свака  будућност  и  укинута  слобода. Они  увек  могу  да  послуже  као  ”жртвени  јарци”, а  добро  дођу  и  због  катарзе  кроз  коју  изнова  мора  да  пролази  српски  народ  због  ”злочина, геноцида  и  суочавања  са  прошлошћу”, било  кроз  изложбе  којима  се  у  сред  Београда  шиптарске  убице  и  терористи  славе  као  ”борци  за  слободу”  и  ЕУ, било  кроз  сталне  приче  о  обрачунима  са  ”хулиганима”, односно  сопственом  децом,  којој  су  прилепили  етикету  да  су  ”геноцидни  злочинци”, па  их  сада  превентивно  ”штроје”  уништавајући  им  сваку  наду  у  будућност  и  нормалан  живот  и  то  све  уз  другосрбијански  борбени  поклич  ”Никад  више  Сребреница  (или  Вуковар, Сарајево, Дубровник, Рачак  како  ко  воли  по  избору)”. Наравно, полит-коректни  евроатлантски  ”дисиденти”  једва  су  дочекали  да  се  од  ових  ”хулигана”  дистанцирају, јер  како  можете  да  очекујете  позив  код  Оље  Бећковић  или  Оливере  Јовићевић  и  њене  имењакиње  Ковачевић  у  емисију, а  о  ”Око”  магазину  и  да  не  говорим, ако  нисте  осудили  такве  појаве  у  друштву. Данас  ти  исти  аналитичари  покушавају  да  нас  убеде  да  нас  једино  ”мудра”  Вучићева  политика  води  ка  ЕУ  и  да  нам  на  том  путу  није  услов  признање  Приштине  кроз, како  кажу  у  Бриселу, ”свеобухватну  нормализацију  односа”, улазак  у  НАТО  пакт  и  одустајање  од  ”Јужног  тока”. Исти  они  који  су  до  јуче  Слободана  Антонића  и  Ђорђа  Вукадиновића  прозивали  да  су  ”жуте  параполитичке  мрље”  сада  из  свог  Центра  за  политичку  одговорност  поручују  да  је  Бриселски  споразум  малтене ”национално  одговоран”, или  како  ми  је  лепо  објаснио  Бранко  Радун  пре  скоро  две  године  зашто  не  може  да  објави  мој  текст  на  ”Видовдану”: ”Види, Вучић  не  зна  ко  је  Жарко  Јанковић, али  зна  да  сам  ја  уредник  сајта”.

Бранко Радун

А  на  промоцији  првог  и  до  сада  јединог  броја  магазина  ”Видовдан”  јула  2010. године  у  Новом  Саду  на  питање  из  публике  да  ли  су  ДС  и  СНС  синоним  за  исту  политику, Анђелковић  је  одговорио  потврдно  и  рекао  да  међу  њима  нема  разлике. Тако  је  било  све  до  децембра  2011. године, а  онда  је  дошло  до  ”унапредњачења”  аналитичких  ”дисидената”  Тадићевог  режима, под  видом  пароле  како  народу  продати  жуту  политику  у  ”патриотској  амбалажи”. Ту  су  у  кампањи  своју  пресудну  улогу  одиграли  Вучелић  и  Вулин  са  ”Печатом”, ”везујући”  на  свакој  насловној  страни  СНС  са  ДСС-ом. Има  ли  боље  манипулације? Да  им  Веран  Матић, Драгољуб  Жарковић  и  Марко  Благојевић  скину  капу. Зато  се  не  треба  чудити  Вучићевој  популарности. Он  је  ову  друштвено-политичку  шизофренију  максимално  искористио, јер  је  свима  бацио  ”коску”  за  којом  су  чезнули. Бившим  радикалима  и  осталим  губитницима  транзиције  омогућио  је  да  се  наслађују  у  Мишковићевом  боравку  у  затвору, док  се  доносе  још  гори  закони  и  док  идемо  у  потпуно  економско  уништење  и  своде  нас  на  ниво  протекторат-колоније. Вашингтону  и  Бриселу  је  дао  оно  што  је  Тадић  само  обећавао  и  није  урадио  до  краја, не  зато  што  није  хтео, већ  није  смео, уплашивши  се  за  свој  опстанак  на  власти  са  које  је  на  крају  пао. Чеди, Вуку, Чанку, Кандићки, Бисерко, Лихт, дао  је  да  идеолошки  ведре  и  облаче  још  више  него  досад  уз  све  материјалне  користи  на  грбачи  народа. Дачићу  је  дао  да  буде  премијер, Николићу  да  буде  председник, Коштуници  је  дао  улогу  дежурне  овце  на  политичкој  сцени  коју  су  поново  ошишали  и  преварили. Тачију  је  дао  скоро  и  формалну  независност, признавши  његову  ”државу”  а  укинувши  све  институције  Републике  Србије  на  Косову  и  Метохији  и  тиме  је  спровео  оно  о  чему  су  САД, ЕУ, НАТО  и  Тачи  могли  само  да  сањају. Објединио  скоро  све  другосрбијанске  и  ”дисидентске”  аналитичаре  и  скоро  све  политичке  странке  око  слогана  ”ЕУ  или  смрт”. Све  је  то  Вучић  ”запослио, удомио, једном  ријечју  усрећио”, што  би  рекао  кум  Жоржо. Па  како  онда  да  му  не  једу  из  руке? Једноставно  речено, Вучић  је  применио  Лењинову  револуционарну  доктрину: ”Дајте  им  оно  што  желе”.

Да  би  се  окончало  ово  наше  посртање  и  понижење  ствари  се  морају  назвати  правим  именом, а  преваранти  и  прикривени  ”дисиденти”, који  се  представљају  вајним  родољубима, а  ту  су  јер  другог  избора  нису  имали, или  су  једноставно  закључили  да  немају  више  времена, прође  живот, а  пролази  и  транзиција,  а  они  не  омастише  брк, па  су  нашли  смерног  господара  Вучића  да  им  омогући  да  и  они  живе  ”као  сав  нормалан  свет”. Тако  ће  бити  све  док  се  не  разбије  ЕУ-митоманија, а  да  би  се  то  урадило  противника  треба  ударити  тамо  где  не  очекује  и  где  му  је  слабост. Ова  борба  се  одвија  како  на  видљивом, тако  и  на  невидљивом  плану. У  питању  је  борба  за  душе  људи. ЕУ  нуди  оно  што  је  и  непоменик  нудио  кроз  своја  три  искушења, игра  на  људске  слабости  на  којима  је  и  Фауст  пао. За  нас  Србе  Христос  је  Истина, а  Православље, Светосавље  и  Косовски  Завет  су  наша  Идеја. На  крају, да  парафразирам  Достојевског:”Да  господо, ви  можете  подићи  кристални  дворац  у  којем  ће  све  бити  тачно, савршено, рационално, али  ја  ћу  опет  у  име  истине  и  слободе  подићи  побуну  и  разрушити  ваш  кристални  дворац, зато  што  сте  га  подигли  срушивши  моју  кућу, моју  уџерицу, која  можда  није  била  велелепна, велика, можда  чак  ни  лепа, али  је  била  моја, коју  сам  ја  подигао, саградио, и  са  љубављу  пазио. Не  можете  на  мојој  несрећи  и  злу  које  сте  ми  нанели  градити  сопствену  срећу. То  није  Правда”.

(Српски културни клуб)

Categories: Преносимо