За Москву, “обојене револуције” биле су злокобне – јер су јој угрожавале су утицајну сферу

(Фајненшел тајмс, 2. 12. 2013)

Током претходне деценије, ништа није тако престравило Кремљ као украјинска “Наранџаста револуција” 2004. године. А сада, тај Путинов најгори тренутак изгледа као да се претвара у хроничну, повратну ноћну мору: демонстранти поново испуњавају кијевски Трг независности (demonstrators once again fill Kiev) захтевајући да им се земља приближи Европској унији и удаљи од Русије.

Те украјинске демострације (Ukraine) представљају и понижење и претњу г. Путину. Може он да хвали дубоке културне и историјске везе Украјине и Русије, али и он увиђа да десетине хиљада Украјинаца дају предност сопственом смрзавању и узвитланим пендрецима, него да буду увучени дубље у сферу утицаја Русије.

Штавише – ако би народни устанак поново могао да обори корумпирану и повремено деспотску владу Украјине – онда је ту јасна и потенцијална лекција Русији (Russia). Па, најзад, нема ни две године откако су демонстранти испунили московске улице протестујући против Путинове рестаурације и жигошући његову партију “Уједињена Русија” као “партију превараната и лопова”.

Про-ЕУ устанак у Украјини такође угрожава Путинову визију Русије у свету. Његов најважнији спољнополитички циљ јесте остварење сфере утицаја Русије, која би обухватала највећи део старог СССР-а. Украјина, са својих 45 милиона становника, великом територијом, економским изворима и дуготрајном повезаношћу с Русијом – требало је да буде крунски драгуљ тога. Она има далеко већи значај од Молдавије, или Белорусије. Ако се Украјина окрене Западу – а не Истоку – онда се политика г. Путина претвара у издеране крпе.
Ипак, за такав обрт догађања, влада Русије треба да окривљује само себе. Она је та која је започела грубо “натезање конопца” са ЕУ (tug-of-war with the EU) око судбине свог суседа, заборављајући ону очигледну поуку “Наранџасте револуције”, која каже да ако покушаваш да одређујеш украјинску будућност не водећи рачуна о њеном народу – онда он може да изађе на улицу у довољно великом броју да би променио политички правац своје државе.

Снимак екрана са сајта Фајненшел тајмса

Напрежући се да убеде Украјину да гледа ка Москви – а не Бриселу – Руси су пришли Јануковичевој влади са готовином у једној и батином у другој руци. Да би демонстрирали какве тешкоће Украјину очекују ако Русији окрене леђа, током лета су заведена трговинска ограничења за робу из Украјине. Истовремено, Руси су ставили под директан притисак финансијске интересе Украјине и – што је још важније –  украјинске елите.

Изгледа да су два недавна сусрета г. Путина са председником Виктором Јануковичем (President Viktor Yanukovich) била одлучујућа за убеђивање украјинског вође да његови интереси, као и интереси његове фамилије, леже у приклањању Москви; његов син, Александар, који је завршио стоматологију данас је веома богат и бизнисмен са изузетно добрим везама.

Онај тренутак када је украјински вођа најавио да неће потписати уговор о асоцијацији са ЕУ мора да се у Москви осећао као слатка победа. Али, тај тријумф је био кратковечан. Чак и ако Јануковичева разбојничка полиција успе да толико испендречи опозицију и да је ућутка, влада Украјине ће остати тешко рањена – а цела идеја Евроазијске уније оштећена.

Господин Путин се прерачунао, вероватно услед тога што је и сам поверовао у сопствену пропаганду о “Наранџастој револуцији”. У његовим очима то је далеко било од тога да се радило о народном устанку – то је у ствари било догађање које су организовале западне обавештајне службе, преко невладиних организација (финансираних из САД и ЕУ). За г. Путина “обојене револуције” су биле још и двоструко злослутне. На првом месту – претиле су да извуку државе из природне руске сфере утицаја у орбиту Запада, и друго – могле би да послуже као модел за сличне устанке у самој Русији. И заиста, када су оно после сумњивих избора у Русији зиме 2011-2012 г. у њој избиле демонстрације, реакција Кремља је била у ударању по западним невладиним организацијама, уз тврдњу да су оне те које муте ствари [у Русији].

Илустрација: Shooty (PressEurope)

Изгледа да је Путиновој влади тешко да схвати да народни револт може бити стваран – а не резултат разних манипулација иза паравана. (На неки начин, то је изненађујуће с обзиром на историју саме Русије – мада можда ипак и није, узимајући у обзир ону улогу које су завере заиста играле у бољшевичком грабљењу власти октобра 1917. године.)

Такво ограничено и завереничко гледање на истинску боју револуција можда и чини да је Москва осетљива и за друго непријатно изненађење на улицама Украјине – да је обичан народ кренуо да поништи договоре које су иза његових леђа закључили руководиоци, које народ види као корумприране и нелегитимне.

Као руски националиста, г. Путин воли да тврди да је Русија јединствена “цивилизација” – различита од европске. Резултат тога је да се за њега у бици за Украјину не ради само о материјалним добрима и политици – него да он то види као цивилизацијску битка. Схватање да украјинску средњу класу, бар ону из главног града и развијеније западне половине Украјине, више привлаче цивилизације Варшаве, Берлина и Лондона, а не Москве – увредљива је руским националистима из Кремља и ван њега.

Ипак, изгледи да приближавање Украјине осталом делу Европе – украјинско богаћење, као и развој боље владавине у њој током целог процеса – могли би на крају да буду и у интересу саме Русије. То би могло да послужи као модел будућег развоја и саме Русије. Али, то је баш и разлог зашто су догађања у Украјини тако огромна претња по личне интересе и идеологију председника Путина и његовог круга.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено