Митрополит Амфилохије: Човек по Његошу „Tварца што је земља вара“

amfilohije-mitropolit-200Фонд Слободан Јовановић је 25. новембра 2013. године у Коларчевом народном универзитету одржао трибину под називом „Човјек по Његошу `тварца што је земља вара`“. На трибини је говорио Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Црни дане а црна судбино/ о кукавно Српство угашено/ зла надживех твоја свеколика/ а с највећим хоћу да се борим/ када главу раздробиш тијелу/ у мучењу издишу членови“, Његошеви су стихови којима је митрополит Амфилохије почео беседу, ради навода вечне савремености великог песника, философа, мислиоца, државника и богослова.

Митрополит је нагласио да је Његош био и пророк, подсећајући на његове истине и пророштва о Косову: „О Косово грдно судилиште/ на сред тебе Содом запушио“. Напоменуо је, при том, да то није пророштво безнађа, већ пророштво наде.

Што је човјек а море бит` човјек/ тварца једна што је земља вара/ а за њега види није земља“, речи су најдубокоумнијег лика Његошевог стваралаштва, Игумана Стефана. „Он је слијепац коме очи не сметају“, чија је реч у ствари реч „Пустињака Цетињског“. Он је молитвени тиховатељ који црпи знање из унутарњег извора сваког знања и истине.

„Ван вечнога Слова Божијег“ овај свет представља „сајам несмислени“. Подсећајући на поимање човека без Бога, маје (привида) у будистичкој култури блиско Његошу, Митрополит је навео мноштво навода из Луче Микрокозме. Обезбожена стварност је „сновиђење страшно“ и „ничтожност“ која почива на апсурду.

„Гледано на земљу као ничеовско тело или само тело, човека не само да нема, него је он само привиђење – `све што блатној земљи принадлежи/ то о небу поњатија нема/ Духовни је живот на небеси/ материје у царству гњилости`. Тако гледана наша земља је `гробница уничтоженија` без Бога“.

„Човек је `искра у смртну прашину`, он је `луча тамом обузета`“.

fsj-njegos-500

У драматици Његошеве поезије на духовном и физичком плану, Митрополит је напоменуо да је у Његошевом поимању све што постоји храм, а човек његов свештенослужитељ. „Историја неба и земље – свесветија и земног света – представља исконску борбу божанске светлости и сатанског мрака.“

Говорећи о аутентично Његошевом појму свесветија, јер је све у ствари храм, Митрополит је нагласио да је судбина човека да буде свештенослужитељ у литургији свесветија.  „Свесветије је управо место где се приноси општа жртва Богу“.

Врхунац смисла света и човека постиже се „облачењем у человјечество вечнога Слова Божјег“ и васкрсењем човековим којим Његош и завршава Лучу микрокозму, своје најдубокоумније и најсложеније дело.

Његошева поезија је својеврсна метафизичка припрема за васкрсење и припрема за Христово Васкрсење.

(Фонд Слободан Јовановић)

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s