Ознаке

The_Devil_Wears_Prada_posteКада су Вука Драшковића, неуморног борца за своје добро, питали ко би га најбоље глумио у његовој неромансираној биографији – он је одговорио да би волео да га на филму играју Драган Николић или Роберт Редфорд, „ако је реч о физичкој сличности“. Далеко од заслужног грађанина Вука, ја нисам рачунао да ће ико екранизовати мој живот, још мање сам очекивао да ћу моја дојучерашњa прикљученија препознати у филму „Ђаво носи Праду“, а најмање сам се надао да ће ме на филму играти глумица Ен Хатавеј.

Исто (никад) није исто: Наравно, ја (за сада!) нисам женско, мој дечко (далеко било!!!) не ради у пекари, нисам радио у модном часопису, дакако да мој ex boss није тражио да му нађем Харија Потера у рукопису – али остале ствари су као преписане из мог дневника (да сам га водио). Наиме, ниво малтретмана који у филму трпи лик Ен Хатавеј готово да је исти ономе који сам јуначки подносио и ја док нисам дао отказ.

Запад је западно?: Немам увид да ли је оно приказано на филму и могуће на Западу (код нас јесте, мислим да нисам усамљен случај), или је то резервисано за трпљење само оних који би до највиших позиција? С друге стране, имам увид у то да сам био (скоро) на дну ланца исхране, после година савијања кичме није ме чекала никаква светла будућност, а Бога ми ни било шта бесплатно (Ен Хатавеј у филму макар ужица некакву бесплатну а маркирану гардеробу). Теза коју претходним реченицама хоћу да изнесем јесте да су и наши послодавци (ту ми је част цитирати рођеног себе: „Да Бог да никад не радио код српског приватника, и дао ти Бог да радиш за малтене било ког странца“) са Запада преузели само оно најгоре, па је тако чак испало да су очекивања ако си и неквалификовани берач кукуруза у Глибовцу – иста као да си квалификовани брокер на Волстриту (да не спомињем да си овде, заправо, роб на плантажи код газде коме заправо, у радно време, водиш рачуноводство или си му главни систем инжењер).

НАСА комуналац: А како је онда могуће да се у земљи Србији, и за најпростије послове типа комуналца, спроводи третман као да сте следећи НАСА космонаут? Прво и прво, мало је добрих послова (склон квантификовању свега живог и неживог, рекао бих да је мање од десет одсто послова који би се сврстали у ту категорију); нулто и пре првог, колико год да сте способни, млади, лијепи, паметни, с добрим просеком и имате дуге ноге – онај поменути посао нећете добити ако немате на потребној позицији течу, кума, земљака, тетку, стричевог дечка, ујниног швалера! Додатно, пречесто нема никаквих послова а још мање добрих. У тој констелацији српске транзиције, није тешко закључити да волимо и ми поштовање на послу, но трпимо јер знамо да други нећемо наћи. Али, да ли нам вреди покорност, трпљење, робовски однос – кад ни ово што зарађујемо очито није довољно за нормалан живот; другачије постављено, ми све више трпимо и све горе живимо. И, да ли је онда решење да још више трпимо?!

Otpor-stoko
Ко зна зашто то није добро:
Ако наставимо с причама „ко зна зашто је то добро“, „ја бих радио и за упола мању плату“, „ћути, добро је да примам било шта“ – наставиће се директна пропорционалност нашег трпљења и све горег живота. Није тешко приметити да цео свет, од арапског до оног у ЕУ, „гори“ – људи су на улицама због ствари које ми (више) и не примећујемо. У том смислу и нимало случајно, подсећам на графит из времена Милошевића: ОТПОР, СТОКО, ОТПОР. Дакле, отпор. Али, овога пута, својим снагама и својом памећу – без „Отпора“.