Оливер Вуловић
Ово је држава у којој је Председник Владе постао врховни политички и етички субјект, ауторитет који се мученички и добровољно ставио на место свих нас да би у наше име на себе примио све наше „кривице“ и изразио сва наша „покајања“ и на основу тога сада и он и његови саучесници сматрају да са правом од нас треба да агресивно потражују дивиденду неометаног владања и управљања.
Због свега тога народ у Србији није упознат са истинском политичком реалношћу коју живи и која га окружује, те сада већ и на дневној бази бива непрекидно упознат само са произведеним реалностима, исконструисаним стварностима, допуштеним истинама.
Председник Владе јесте током Столтенбергове посете „храбро“ рекао да не види кривицу ни Србије нити њеног руководства за рат 1999. године, али је причу ипак заокружио оценом да смо „били експерти да од пријатеља правимо непријатеље“ и “ да свака врста нашег лошег односа са НАТО може да нам штети и прави проблеме у развоју економије и владавине права“ чиме је несвесно потврдио чињеницу да је НАТО пакт на више начина окупирао Србију, да је и даље држи у окупацији а да он, као Председник Владе, нема намеру да се тој окупацији озбиљније супротставља.
Такав став српског Председника Владе у односу на окупаторски НАТО, Столтенбергу није могао много да смета и могао је одлично да га разуме јер је сличне председнике влада током историје имала баш земља из које је дошао, Норвешка.
Живећи на овом делу распадајућег англосаксонског царства, а под влашћу која сатире слободу критике, па чак и критичку подршку, српском народу није дозвољено да се суочи са историјском чињеницом о наглом и убрзаном пропадању неолибералне државне конфигурације у свету и њене војне силе оличене у НАТО пакту, јер се кроз медијски филтер направљен од стотина модерних српских варијанти Лени Рифенштал оличених кроз сирови Информер, Пинк 3 и едвардијанско подмукли РТС у чијим журналима се у први план истура модерисан кип атлете са диском тако што је сада кип окренут према истоку, али је зато његова голотиња прекривена ЕУ заставом, а рука истурена са празним дланом – подмукло врши информативна превара о постојању неке тајне источне редакције у српској владајућој политици која мора бити веома, веома сакривена због „наслеђеног“ укупног сиромаштва државе и народа, хроничног губитништва и огромне реалне претње споља по саме носиоце власти.
Власт у Србији је медијске конзументе свела на пуке објекте само одређених и усмерених сазнања и чврсто их држи у зачараном кругу у којем не сме постојати много субјективног, а камоли покушаја неког јачег групног самоодређења према процесима који се дешавају, те када се такав покушај примети он се већ горе поменутим рифеншталовским поступком стигматизације најцењенијег у групи, па и целе групе, сведе на инцидент који нема никакве везе са независним промишљањем и доношењем објективног суда него је, ето, све то само продукт простог и примитивног анимозитета према Председнику Владе или одређеном министру и нема везе са укупном политиком коју власт води.
Кроз непрестану причу о пројекту политичке и економске консолидације државе на дуже стазе, ми паралелно свакога дана присуствујемо медијским експлозијама у режији саме власти које конституишу перманентну напетост и производе ирационални страх од неких могућих насилних аката непријатеља државе на врховне носиоце власти као највиши могући степен насиља који можемо доживети, а са друге стране, кроз поруке да је безбедност државе и народа у сигурним рукама, умањује се и негира могућност страдања цивила, што јесте истинска опасност која нам прети и која лагано али сигурно стеже обруч око ове државе и народа.
Редукционистичким саопштењима са састанака које имају са странцима, носиоци власти у Србији подгревају атмосферу тајности око своје политике стварајући тако утисак да је на тим састанцима дошло до неких плодоносних решења за наше националне и државне проблеме који ће јавности бити саопштени и стављени на знање „када буде дошао тренутак“, прикривајући тако намеру да креирањем низа чекања на „прави тренутак“ у савршеном миру тече њихова апсолутистичка власт и припрема нова предизборна кампања у којој ће „прави тренутак“ бити предвиђен баш за време њиховог обновљеног мандата.
Српска патриотска опозициона политика је оваквим методима власти потучена до ногу, маргинализована и сведена само на политику гласне подршке храбрим иступима слободних појединаца када они због својих иступа доживе политичке репресалије.
Патриотска опозиција је исмејана, сведена на политичке представнике оних који су са правом испадали губитници и праведно заслужили ћошкове и мртве углове српске политичке сцене.
Хлеб и со српске владајуће политике за Изетбеговића и Столтенберга су анестезија за слатко и воду који ће бити послужени Јахјаги, Тачију, Харадинају и бојим се да ће када тај тренутак дође, оних који би јајима и масном фарбом гађали гостујућег представника од Србије признатог Косова бити таман колико их је било да Столтенбергу викну макар једно „уа“.
Политика презрења до поништења коју англосаксонски фактор неуморно води према Србима као једном од својих последњих колонизованих, а још неослобођених народа и поред тешких тренутака које тренутно доживљава на планетарном нивоу, на жалост, овде на локалу има још много доброг и мирног времена испред себе ако се настави тренд изласка на изборе у висини педесет одсто од којих ће педест одсто гласати а да још није изашло из анестезије коју је убризгала актуелна српска власт и ако неки од прогресивних светских процеса неким својим окрајком се не забоде у Србију.
Остаћемо последњи путници ненамерници по лавиринту таме.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6uV
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар