Пут ка савршенству / Осване / Примиче се / Лимес / Својој / Асимптоти
Ништа ни од шта не мореш разликовати / Ни по изгледу ни по гласу / И сад ћеш ти да разабереш / И тајним гласањем одвојиш / Боље од горега
Јер су моја леђа јасеновски долови, / Еванђелист вијекова, надлијеће ме суп. / Клином сна подупирем бесмртности клин, / Апостоли истине, чува вас ваш син!
„Сад је време, Стефане, / ти отвори очи !“ / „Богу хвала на милости / јасно видим Гориочи“
Тада нем проговори, / а слеп, опет, види, / пред моштима Светог – / у палестинској Лиди
Као Господ васкрсла / Пећка патријаршија / Православља нашег / непресушни зденац, / моштима сачувао / Арсеније Сремац
Србија је дар Божји који смо нагрдили својим немаром, неодговорношћу, бахатошћу, глупошћу и незнањем. Дата нам је да нас исхрани и одбрани – али ми то више не разумемо. Од ње су нам сви важнији, а само њу имамо
Плашим се. / Колико је дубоко, Господе? / Не дај ме, немоћну, Љубав ми треба / да будем стена, / да се одбије
Рукама својим / венац исплеле, / у Царству Небеском / са Христом се среле
Црквена Нова година / данас (14. септембра) почиње, / на радост, спасење / и ОЧЕ НАШ у свитање
С Неба их, Дјева, гледа, блаженог, рајског лица, / а у гробу где је била / оста само плаштаница
Родити смисао свог живота, писати овакву поезију, то може само онај који – као отац из ране пјесме Мирјане Булатовић, сапатник звезде Северњаче – „сочне, животворне плодове прескаче, и гута отрове намењене нама“
Пут је даље Спаса нашег водио, / на Гори је остала вечна лепота, / свак’ ко буде овом стазом ходио / негде биће Тавор, а негде Голгота
Љубав стално трепти, / често мења правце, / и не смирује се / тај земаљски радар, / зато што Бога / није наћи кадар
Први, беше, Стефан што за Христа страда. / Бранио је веру, чинио чудеса, / исцељење вернима стиже са Небеса
Пристигло је лето ново, / Мати доби Купиново / са синовима ране вида. Процветала Фрушка гора, / светло наде, нова зора / и Крушедол јоште зида
Цар, Пантелејмона, на смрт осуди / док сведочи веру пред хиљаду људи. / Дође, Свети, пред суву маслину, / желећи славу и скору кончину
Само у Бога таква је сила / када се рађа пророк Илија. / Видеше људи још чуда многа, / сведочи веру у једнога Бога
Но крај Храма не назваше Бога / туђин у трку с бубом у уху / и раб један лица печенога, / далек и он пресветоме духу
Идолске цареве Недеља расрди, / још жешће своју веру утврди; * Као некад Савле / за Бога знао није, / потом попут Павла / поста Прокопије
Сузе је пеку. Лију низ образ. / Пребијен дечак, уплакан, крут, / Шеваром пролази последњи пут. / Око му губи мајчински одраз
Бог сачува Јована, / васељена прославља, / а Претеча Господу / земну стазу приправља
Сад знаш / И писање је јуначко / Огледање / Где врви / Вечно Зло
Не „потписуј” роде мили / Тамо где смо вазда били! / То је наша земља Света / Док је века целог света!
У мом граду, поред осталих, / живи и много модела за робове: / срца замрлих, скоро отпалих, / чекају да попуне гробове
На Благовести, / сав у светости, / Небу се приближи / и Нетварној Светлости
Удба, Служба, Полиција, / Војска, Дипломатија, / Академија / у све то можеш да уђеш, / али не можеш / да уђеш у Породилиште /и родиш смисао / свог живота
„Наше је само / што другима дамо“, / па ходочашће / наше настављамо
„Себе продај, мени се подај, / а све друго биће твоје.“ / А све друго твоје биће, / све сем тебе, несрећниче
Нећете веровати, / ма како се чинила крута, / смрт уопште није таква. / Кад сам отишла тамо, / неко је стално гледао кроз моје очи
Тврдош му је дао постриг / (сав од крша и од стења), / у тишини и молитви / да се штите поколења
Данас / Кад се / Сретоше / Лето и Зима / Угледа и / Ђурђа / Ђорђа / И / Помисли / „Бога има“
Сви нешто вагају / Вагају ријечи / Вагају понуде / А зло претеже / Док гњев праведни / Кључа у лонцу / Пред / Експлозију
Барјак се вијори! Судбина је сплела / од ловора вијенац за те храбре главе, / некад изгнаничке, сада побједничке. / Гусле свирају! Твоје име славе!
Највише што се може / постићи у животу / да сасвим припаднеш небу / и већ до пола пута / избришеш своју смрт