Све из паганске антике учи се као антитеза, супротност библијској историји. А то није супротност. То су такође пророчанства за оне који имају очи да виде
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Фејсбук страница Ж. Никчевића)
Кад су у хришћанској Византији читали и изучавали античке текстове, на њих су гледали хришћанским очима. Дешавало се природно декодирање древног наслеђа. Може се рећи да су хришћански Ромеји извршили егзорцизам над паганском античношћу и ње се уопште нису плашили.
Василије и Григорије добро су познавали Хомера и дистанцирали се од њега. Много тога се читало као својеврсна пророчанства. На пример, прича о Орфеју који силази у Ад по Еуридику, читала се управо као античко предосећање оне Љубави која нас води за вољеном особом чак и до подземља. И сам Орфеј читао се као лик Христа, који проповедањем (звуком лире) покорава васељену. Једна од сцена римских катакомби приказивала је Христа као Орфеја, који плови на делфину, баш у том контексту.
Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља – организатор, молитвеник и проповедник
Нешто слично нам је потребно и данас. Потребно је – јер од Ренесансе митови Елaде поново почињу да се читају, али више као слике које потискују Јеванђеље, а не као пророчанства о Њему. То је постало „опште место“: некакав „повратак“ од измишљене таме Средњег века ка светлим бајкама античког паганизма. У тој лажи европски човек живи већ више од пола миленијума.
Недавно је на екране изашао нови филм о Одисеју. Човечанству је несумњиво драг и привлачан тај лик сналажљиве луталице и његова путовања од зидова спаљене Троје кући, на Итаку. Очигледно, снимајући нешто историјско или митолошко, људи најмање теже да реконструишу старину. Пре ће на старом материјалу открити идеје које их данас узнемиравају. И прича о Одисеју, ако пожелите, такође се може прочитати унутар јеванђелских значења.
Одисеј – то је цар који се вратио инкогнито. Цар који до одређеног тренутка није препознат. Штавише, његово место настоје да заузму младићи који опседају верну Пенелопу.
Хришћанин зна да је најважније име Христа – Младожења. Једини Младожења кога очекују и који ће скупити на свечани Брак оне који му верују. И, као Младожења, Христос је такође и цар. Истински, снажан, који не трпи конкуренте. Као да га већ дуго нема (и у простору мита и у стварном животу) и многи су се навикли на његово одсуство. У његовом одсуству многи би желели да заузму његово место. „Ако кажу ʼтамо је Христосʼ или ʼовде јеʼ – не верујте.“
Пенелопа не верује. Она намерно одуговлачи време чекања, кад дању тка и ноћу распушта изаткано. Завршетак рада значио би предају милости нових женика.
И овде се може видети Црква, исцрпљена од чекања, али која чува верност. После ће доћи испит, који кандидати неће издржати. Тај испит (са луком домаћина, који треба натегнути и прецизно погодити) издржаће само прави Цар. После ће доћи казна за дрзнике који су се распојасали у одсуству правог цара.
Цела јеванђељска прича на чудан начин се чита кроз слику тајно враћеног краља који заузима свој трон. Наравно, ако знаш да читаш древне текстове тако да у свести имаш јеванђељски смисао приче. Тада пророци неће бити само древни Јевреји са својим ненадмашним Исаијом и Давидом. Тада ће пророци бити и Сибиле, и слепи Хомер, и грчки филозофи. Иначе, Сибиле су биле поштоване управо у статусу пророчица, због чега се о њима може читати у древној ʼDies iraeʼ. Али све остало из паганске антике учи се као антитеза, супротност библијској историји. А то није супротност. То су такође пророчанства за оне који имају очи да виде.
Јулијан Отпадник се у своје време страшно нервирао због хришћана, кад би они изучавали филозофију и књижевност античког доба. Као, нека читају само Марка и Матеја. Док је Григорије Богослов, напротив, сматрао да хришћани могу упознавати све, јер умеју да разликују спољашње од унутрашњег и да уоче трагове Господа тамо где их други не виде.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
Mogao je spomenuti Dionisija Aeropagita, jadnog od najvecih govornika tog vremena, tako da i jednog od najvecih poznavaoca Antike. Istu je predao zaboravu kad je upoznao Hrista iz propovedi apostola Pavla. Justina Filozofa je mogao spomenuti, koji je video prazninu filozofiranja i kad je upoznao Hrista posao putem stradanja. Mogao je spomenuti i Origena, koji je krenuo od Hrista ka Antici i izgubio se u umovanju o vecnom spasenju. Sv. Dimitri Rostovski u delu Letopis lepo izoblicava Anticko mnogobostvo, samo opisujuci kakvim se bogovima klanjaju. Prorokovali su i caru Julijanu odstupniku, pa su mu rekli da ne mogu nista zbog mostiju ugodnika Bozijih u blizini( to su bile mosti mucenika Vavile), jer demoni ne trpe prisustvo blagodati Bozije. A da sluga Boziji kaze da se moze prorokovati bez Duha Bozijeg, vec pomocu neznabozackih demona, blago receno cudno je.
„ако знаш да читаш древне текстове тако да у свести имаш јеванђељски смисао приче“ Ето нама још једног православног ћација. Шта су радили бољшевици? Брисали па лажну историју писали. Шта је радио Ватикан? Он је, величанствено – целу историју Света брисао! Па преко ње лажну историју писао. Схватите да све што школарци знају, па се још „историчарима“ називају, је пропаганда прогурана кроз регион Светог Римског Царства па преливена и по заосталим Словенима, да им отуда „најумнији“ уделе ето мало памети и знања. Да је миленијум „марачног и мистеризоног“ Средњег Века потпуна измишљотина. И зато иза њега нема трагова… јер никада није ни постојао. Бре! А издеформисана је и хронологија и остала историја „антике“, уклоњена сасвим Тартарија итд. Атина се задњи пут спомиње у 4. веку. И онда нико никад нигде више – све док, одједном, се не спомиње у 14. веку. На истом месту, иста каква је и била.
Зашто нема ничег од Александријске библиотеке? Јер је султан рекао: „спалите, шта ту има од истине ионако је у Курану, а остало је ионако лаж“. Пизма тоталитаризма вазда васкрсава, и вазда тврди да је и истина и „из најбољих намера“. Па то ради и пребрисавањем сваке памети. Увек је то исто: недостатност своју недостатност не уме, не може да поправи, већ решење увек види у још више те недостатности. Не ваља? Не ваља. Аха, то само значи да је узрок проблема то што није потпуно примењена њена фаличност. Овај исто ето хоће да помогне. Да ватиканску неистину о претходном још и доради, реинтерпретацијом у још неистинитије. Да је усклади и тиме ојача његову Истину Свега…
Duh sveti dise gde hoce, tako da moze da deluje na nekog neznabosca, kao sto je Homer, ili Kornelija rimskog kapetana iz Jevandjelja, tako da nije cudno da Homer ima prototipove Hrista i crkve u Odiseji. Postoje manastiri u Grckoj (Meteora i Sveta Gora) gde su naslikane freske Homera, Sokrata, Platona i Aristotela, a u Zhichi i Bogorodici Ljeviskoj naslikan je Platon.