Ознаке

, , , ,

Како се вратити исти када око угледа Богородичину икону која је ношена пред српском војском на Косову? Или када за духовног саговорника човјек има Богородицу Одигитрију, званично најљепшу међу свим иконама – заштитни знак јединствене изложбе, када је у Солуну 1997. приказано благо Свете Горе, што га хиљаду година нико није видио! Одлазак у Хиландар није туризам. То јесте ходочашће

С највишег хиландарског пирга Св. Саве види се море (Фото: Н. М.)


Пазимо: Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине – да родну Итаку уопште не напушта.

За разлику од десет генерација помораца из фамилије, и мојих ученика из которске Поморске академије који стално одлазе да би се вратили, ја сам одабрао живот у једином фјорду на Медитерану, који је налик острву – јер је трима странама омеђен хиљадуметарским планинама, и с једне стране окружен морем.

Откако памтим, туристи су ми стално у оптици. Одувијек па до данас, нити виде у што гледају, нити чују што им се казује.

У главном граду Боке од хиперинфлаторних се туриста не може проћи. У чудесном барокном которском Старом граду не може се пасати од фурештога свијета који у хиљадама, каткада са чак три крузера истовремено! – нахрупљују кроз Врата од мора. Наоко луксузни ти џиновски бродови на 12, 13 и 15 палуба, превозе платежну боранију која сувенирнице храни куповином магнета. Данас су ту, а сутра ће већ да буду на иној дестинацији коју такође неће видјети.

Кратка путовања током годишњих одмора већини годишњеодмораца нахране стомаке и озноје тијела, али не нахране душу. Да би се заиста видјело неко мјесто на планети, два су начина: или да се прочита све о, рецимо, Улан Батору, или да се има инсајдер, намјерно не кажем: добар водич.

Окончала се година како сам се са супругом отиснуо колима из Боке Которске до 800 км удаљеног Уранополиса, посљедњег насељеног мјеста на „трећем прсту“ полуострва Халкидики, одакле сам ја одбродио трајектом до Свете Горе и Хиландара, а супруга наставила да ме чека на копну као Пенелопа.

Тек на земљи без жена но са Богородицом као игуманијом 20 светогорских манастира, схватио сам зашто су били у праву они који су казали да сваки Србин, ако може, треба да посјети Хиландар, те да се отуд никад не врати исти онај који је однекуд дошао на мјесто озрачено духовношћу Стефана Немање – Св. Симеона Мироточивог, и његовог сина Св. Саве, нашег првог писца, првог учитеља, првог српског архиепископа и оснивача СПЦ.

У Хиландару не постоје водичи. Не служе монаси томе да 50-ак ходочасника дневно проводе кроз Ризницу, Библиотеку, пиргове, костурницу, мјесто гдје су с магарца што га је од Србије навигавала Богородица Тројеручица скинули чувену икону пред којом се у манастирској цркви вјековима односи као према живом бићу… Све што око може да опази није старо, него је управо древно. За звјездане ноћи човјек схвати како се наша у Запад утонула планета не урушава само зато што је обдржавана молитвом хиландарских и иних монаха, те многих светих који (налик патријарху Павлу) и не знају да јесу свети.

И сад: како се вратити исти када око угледа Богородичину икону која је ношена пред српском војском на Косову? Или када за духовног саговорника човјек има Богородицу Одигитрију, званично најљепшу међу свим иконама – заштитни знак јединствене изложбе, када је у Солуну 1997. приказано благо Свете Горе, што га хиљаду година нико није видио!

Богородица Одигитрија, Путеводитељица (Извор: Епархија нишка)

Одлазак у Хиландар није туризам. То јесте ходочашће.

Не може се на мало простора описати концентрат хиландарских тема. Човјек тамо упозна људе који се стално враћају да би се умом конектовали с чистом енергијом. У природи је светиње да уђе у крв. На обали, док смо чекали трајект који ће нас вратити у Уранополис, видио сам човјека који је велике торбе пунио килограмски тешким облуцима. Помислио сам да је Војвођанин. И био је. Причало се међу онима који памте Св. Патријарха Павла а виде што чини Иринеј, како Брисел упиње да отвори Свету Гору за туристе свих полова. Манастири да постану дијелом хотели.

Враћао сам се пун одговора и емотивних искустава, духовних сувенира. Видио сам у што гледам, и чуо што ми се казивало.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 17. 6. 2017)