Ако је Палермо седамдесетих постао парадигма за сицилијанску мафију, Србија данас нуди сопствени модел. Код нас, процес није само у урбициду попут ноторног Београда на води, већ у систематском грађењу паралелне државе
Фото: Ђорђе Ђоковић
Много ко је српску власт назвао „мафијашком“, али мало ко је умео да објасни зашто. Ово је један покушај објашњења
У преосталом слободном делу српске јавности годинама се тврди да је Србија „мафијашка држава“. На сумње истраживачких новинара, политиколога и социолога надлежне институције не реагују, докази се најчешће одбацују и дискредитују као опозиционо деловање.
Иако овај епитет слушамо већ годинама, а прате га све бројнији материјални докази веза организованог криминала са државним врхом, изостаје објашњење шта у ствари јесте мафијашка држава.
Политиколози и социолози такође на телевизији или у новинским текстовима рабе појам „мафије“, али ће избегавати да га користе у стручним радовима и за то постоји низ оправданих разлога. Пре свега због спектра других термина који описују исти феномен као што су партократија, клијентелизам, заробљена држава или патримонијални капитализам.
Други разлог за, поново оправдано избегавање речи „мафија“ је чињеница да је испражњен од садржаја, багателан, па и тривијалан. Одавно ни планетарно термин не описује довољно, док истовремено може да се користи за готово било шта.
За то је можда крив Марио Пузо, можда Холивуд, а можда и море, али ауторка овог текста воли да га назове најбољим италијанским извозним производом. Баш као што не можете да наручите само пицу, или само еспресо, већ морате да објасните која пица и какав еспресо, тако, ни уз све више доказа није довољно рећи да је Србија мафијашка држава.
Јасно, ради се о спрези организованог криминала са властима, о доминацији неформалне над формалном моћи, али нам то не даје одговоре на питања каква је та веза и због чега уопште постоји, упркос отпору.
Шта је заправо мафија?
Традиционална италијанска мафија са Југа била је примећена и објашњена скоро цео век пре него што је за њу сазнао свет кроз књижевност, филмове и судске процесе. Италијански политиколог и политичар Гаетано Моска се тако још 1881. у познатом есеју питао „Шта је то мафија?“
Насупрот дотадашњем уверењу да је сицилијанска мафија тајно друштво, Моска износи тврдњу да се ради о систему посредовања у околностима слабе државе и корумпираних државних институција. Моска рецимо пише о сарадњи сицилијанских мафијаша са политичарима из Рима кроз сигурне гласове Сицилијанаца у замену за законска изузећа и толеранцију према криминалу.
Да су Москине тврдње биле на трагу истине доказују нам радови другог славног истраживача италијанске мафије Дијега Гамбете који говори о мафији као индустрији приватне заштите. Гамбета мафију не посматра као организовану криминалну групу која узурпира државу капиталом или насиљем, већ као актере који у условима слабе државе приватизују базичне државне функције.
Када ти актери, кроз историјску еволуцију феномена, потпуно узурпирају саме позиције формалне моћи, мафија постаје држава, односно патологија државности и анти-држава.
Није то само криминал
Ако је Вебер дефинисао државу као ентитет који успешно задржава монопол над силом, у овом контексту говоримо о ентитету који приватизује тај монопол. Када видимо да се безбедносни систем преплиће са криминалним структурама, не можемо да говоримо о криминалу, већ о разарању државности.
Мафиологија зато служи да нас подсети да држава није само зграда или униформа, већ поверење, а поверење у мафијашким државама постаје замењено рационалним страхом.
Живот у мафијашким државама, а под овим се дословно мисли на главу на раменима, тако зависи од степена лојалности мафијашима који контролишу или који јесу власт. Према неким подацима је тако стопа незапослености на Калабрији скоро 40 одсто, док ноторна Ндрангета контролише скоро 80 одсто светске трговине кокаином.
То је контраинутнивни диспаритет. Калабријска мафија обрће милијарде долара годишње, док грађани Калабрије готово да умиру од глади?
Калабријски бизниси су и даље често под ударом рекета, иако то одавно није главни извор мафијашких прихода. Попут отмица, рекетирање је реликт прошлости, чак нешто са чиме се и локална полиција обрачунава релативно једноставно, а свакако без страха.
Постоје, међутим и они који се не дирају барем у питању били најтежи злочини, а сви знамо који су и не морамо да поменемо имена. Проблеми донова су тако друштвени проблем. У игри су породице и завет ћутања је питање локалне културе.
Окретање главе
Моска и каже да се ради о менталитету. Нико није ништа видео, нико ништа не зна, нико не сарађује. Италијански Југ је такав од времена у којем о њему пише Моска до данас. Неповерење у државу, њене институције и систем је толики да од истих захтева дословно физичку жртву.
Многи су ту борбу за државу на Југу платили главом. То су околности у којима је 2014. Калабрију посетио Папа Фрања да им поручи да је мафија ђаволска. Иако се заклињу над свецима, многи мафијаши су и ктитори, а иницијације се неретко обављају на светим местима.
Односи зависности и испреплетаност мафије и друштва је толико дубока да их је готово немогуће прекинути. Тамо где влада хронично међусобно неповерење, где грађани не верују ни држави, а ни једни другима, отвара се простор за моћ мафије.
Простор за економску организацију тако је подељен на државне пројекте који пролазе кроз филтер мафијашких кланова и прослеђују се лојалнима, а тржиште је блокирано на начин да је сарадња са мафијом рационални избор пре него питање части, као што је то можда некад било.
Кривљење закона
Досадашња истраживања мафије упорно показују исту ствар. Мафија не функционише тако што крши закон, већ што га прилагођава себи. Током чувене епизоде која се назива и „Пљачка Палерма“ у једној ноћи је тако додељено на стотине грађевинских дозвола фирмама које су служиле за прање мафијашког новца.
Осим што су о томе снимани документарци, Палермо је заувек остао град чији су бројни споменици и зграде од културно-историјског значаја срушени. Мафија не влада чистим насиљем, оно је скупо и видљиво. Мафија влада предвидљивошћу.
Колико год да је Холивуд штете направио, важна је илустрација феномена она сцена у којој Дон Корлеоне пита очајника зашто је ишао у полицију пре него што се обратио њему за помоћ.
У мафијашком систему најважније је ко кога зна. Ради се о систему веза и познанстава, раније романтизованих као део културе, а који се сада претварају у једно од главних мафијашких начина деловања.
Мафија се храни друштвеним неповерењем. Неповерењем једних у друге и неповерењем свих нас у закон и институције државе. Само тако и тада мафија постаје замена за државу која једина може да нас запосли, излечи, обогати и да нам помогне. Једном када ове процесе престанемо да посматрамо као изоловане инциденте, или као „афере“, налазимо се на добром путу разумевања механизама мафијашких држава.
Цела Србија као Палермо
Ако је Палермо седамдесетих постао парадигма за сицилијанску мафију, Србија данас нуди сопствени модел. Код нас, процес није само у урбициду попут ноторног Београда на води, већ у систематском грађењу паралелне државе.
Више није реч о криминалцима који поткупљују функционере, о корупцији, већ о томе да су криминалне структуре и државни апарат фактички постали иста ствар. Када државне пројекте, инвестиције и одлуке у јавном интересу не одређује тржиште, већ списак лојалних, не постоји држава у модерном смислу те речи, већ приватно предузеће са државним овлашћењима. Доказа за то има безброј и познати су информисаном грађанину.
Људи без стажа могу да добију пензију, по свему судећи робијаши своје казне одрађују у полицијским униформама, а на крају имамо и мафијашке обрачуне које држава покушава да заташка. Обичним грађанима игра је одавно јасна. Корупција постаје егзистенцијални услов, а сарадња са локалним криминалцима нешто што доноси хлеб и плаћа рачуне.
Александар Вучић (Фото: 021.рс)
Оно што мафиологију чини неопходном није само проучавање кланова и актуелних афера, већ разумевање процеса нормализације патологије. У домаћем контексту то је тренутак кад корупција престаје да буде девијација и постаје правило.
Говорим о ситуацијама у којима грађани некако знају да лекарски преглед, лекови, упис у вртић или добијање посла подразумевају „везу“. То није корупција, већ питање опстанка.
Мафијашка држава тада не влада силом, већ условљавањем. Мафија претвара грађане у саучеснике јер поштење постаје егзистенцијални луксуз који грађани више себи не могу да приуште.
Медији у функцији пљачке
Управо због тога мафијашки системи рачунају на масовну збуњеност коју постижу медијском контролом и популарним спиновањем. Иако би овај феномен неки назвали и „спин диктаторима“, ради се о нечем много озбиљнијем. Мафијашке државе и њихови тзв. спин диктатори медијску манипулацију свесно користе и стављају је у функцију пљачке.
Злочин у ресторану са Мишелиновим звездицама је само последњи у низу. Након што је ова „афера“ доспела у јавност дошло је до читавог дана ћутања, али се систем брзо повратио и данас већ нико није сигуран у то шта се тамо заправо догодило.
Зато овај наговор на мафиологију није позив на пасивно посматрање зла и патологије државности, већ на аналитичку будност. Именовање ствари постаје чин отпора. Проучавати механизме мафијашке државе значи именовати феномене правим именом и отимати стварност.
У држави у која је постала супститут саме себе, од диплома до правде, истина остаје једина ствар коју мафијашка организација не може трајно да приватизује. Зато, ако треба проучавати ове механизме, проучавајмо их, а ако не треба, проучавајмо их још темељније јер је то једини начин да престанемо да будемо саучесници у сопственој неслободи.
Милена Марић је социолог
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Госпођа је претила објашњењем али га није могло бити јер има стандардну нереалну претпоставку. Један дупло погрешни спрег. Да људско бића има неку начелну и позитивну вредност плус да на свету има више добрих људи него лоших. Па још само треба схватити то чудновато чудо, како то да преко 90% времена, утицаја, новца, дешавања и свега буде по вољи те лоше мањине. Али реалност је да неки еукалиптус или мравојед просто јесте, а и јесте чудо живота, али неки метафизички-плус-по-себи није. Нити су то ови намножени хоминиди, ма како разбуктале неуронске ексцитације. Исто тако банална је и преочита реалност – коју не желимо да видимо и зато је углавном и не видимо – да је већина људи недостатна. Свеобухватно, толико да је људски просек не „просек“, већ – багра. Фаустовски тест углавном пролази једноцифрени проценат а не много већи пола-пола. Апсолутна већина га најчешће пада. И на само да их је 5 пута више него они мрзе ове две групације које не падају фаустовски тест. Толико да Ерос мењају за Танатос, хрлећи у руљу за линч под вођством четврте групе. Оних који уживају у фаустовском паду, док злоделају над свима – психопате. Ерго реалност је инверзна од уобичајене па и претпоставке ауторке. Вазда је накарадна и вазда нестабилног псеудо-стабилног стања маске доброте.
Посебно то онда бива окрутно и цинично у некој нпр. Србији. Зашто? Јер је Србија, ретким квалитетом који има, имала два херојска века позитивне намере. Уједно и два века катастрофалне наивности и глупости, са калваријом до близу нестанка. И последицом да се ионако ниски људски ниво – јер ратови пре свега убијају најбоље – још више снизио. Те Србија никад није имала квалитет да буде Србија (ткзв. „небеска“) а након катастрофа га има још и мање.
Криминализација друштва? Говоримо о џиберима са ове слике? О њиховој спрези са стандард-криминалцима, типа лопови, убице, силоватељи, преваранти итд.? Нема разумевања без увида у Највећи Проблем: криминалци-без-талента. И шта онда они? Па ништа, скупе се и скривају тако што су запослени у Правосуђу. Тамо ем ништа не раде, ем обавезну плату без труда примају плус се додатно наплаћују од криминалаца са талентом, који су ето негде мало запели. Сва та багра судија, тужилаца, административаца, ДБа и ВБа и већина адвоката, бележника и извршитеља. Тек полиција, од тих социјални-случај-са-униформом све до бандит-са-чином. Да је у Правосуђу ма и само 20% њих са минималним квалитетом – све ово не би било могуће! Али и тамо њих преко 95% „гледа своја посла“. А то је – ситна али лака и сигурна зарада криминалца-без-талента, немешањем у свој посао.
Додамо ли томе помоћ страног фактора, на ионако историјом разваљену нацију, исход је праволинијски. Ционисти дозвољавају само криминалне Владе, у Шпанији ће је срушити. Сцоијалистичка багра јесте крала као што и треба али су залајали против Израела па ће пасти, мајку им њихову лоповску. Док им је њихова лутка Оскар слепо покорна па и заштићена. А тотал криминализација баш оно што ционисти подржавају, за све гојим-накупине.
Поредити данашњу Србију са Сицилијом седамдесетих је неумесно. Јер ово није држава , него колонија. А окупаторима баш овакво стање треба. Да им не треба , не би га произвели. Србија нестаје , а баш то је главни циљ окупатора још од 1941.
Е јес’ га објаснила,(…) покидала…
Прво ова фиксација АВ-ом полако почива да добија обрисе колективне психозе и хипокризије истовремено. АВ јесте персонификација, и неко посебно важан у овом нездравом моделу друштва али зашто стално, разни аутори као омађијани потенцирају да је он узрок овог друштвеног стања?
То је лаж, и заправо најгоре подметање, узрок је народ. Одлучнији део народа је 5 октобра, срушио тренутни поредак(какав год он био) и одабрао КАПИТАЛИЗАМ. Може ли капитализам без мафије? Па не ноже. Може ли мафија да буде мафија без спреге са државом (илегалне, полулегалне или готово легалне везе) ? Па не може. А АВ је у светлу процеса, апсолутно небитан, јер у оваквом моделу да није овај АВ био би неки други, можда више по вољи а можда и 100 пута мање по вољи, лицемерној гомили која у њега упире прстом за оно за шта је сама одговорна у много већој мери .
Да ли је овај вестернизовани народ желео паре? Да. Па ево добио је паре. Пара за доста широк круг има више него икад. И тешко да ће их под неким другим бити више.
Ваља нам знати да је ово привредни модел капитализма који је нама допуштен. Јер оно што многи у својој затупљености замишљају, дозвољено је само англосаксонским и франкофоним државама. Док смо ми држава клијент, наша држава не сме да има независну привреду него управо овакву, зависну. А и то је плод „револуције“ коју је народ изборио.
У тим условима ово је максимум, запад држи оно што је суштунски битно и профитабилно, с Русима смо наоравили причу за енергенте који су уједноми мамац за запад да уложи више него што је (по Вили Вимеру) планирао, а и код Кинеза користимо кредит, који је она претходна Србија својом борбом стекла до 2000 год.
Све остало за шта се маса буни и таласа – НЕЋЕ СЕ ПРОМЕНИТИ СА ПРОМЕНОМ ВЛАСТИ. Овај модел друштва ствара милијардере и милионере, зар неко мисли да ће они допустити једнак друштвени утицај- да тајкун има колико и неки обичан човек и радник? Не наравно.
А они ће за свој утицај увек наћи трансмисију преко партије на власти – а свака партија на власти зна да ако она не напрсви дил са њима и има их уз себе, направиће нека друга партија. Ако она нема своје медије који месе масу, имаће их за исту ствар неко други. Па чак и црномајцаше, ако их у вестерн Сербији немаш ти, имаће их неко други. То оросто све вуче једно друго.
Тако да на крају, као и у Палерму некад, друштво је бирало да у многоме живи на рачун прљавих пара. Примера ради, та европа којој ти многи урбани грађанисти стреме је управо ово, само у белим рукавицама.
Може свако изгуглати, скорашњу вест да је једна Данска банка преко само једне филијале у Естонији опрала 250 милијарди евра. Те прљаве паре ко зна од чега, су гурнуте су систем као легалне, што би Амери рекли „Подстицсјна корупција“. Корупција која гура привреду, што им је после „лобирања“ тј легализованог подмићивања, најбоља измишљотина.
Тако да вози се преко нових, путева, мостова у новим возовима и не тангирај се много јер за је часније, праведније и христоликије од овог модела друштва потребно је одрицање и тескоба, нешто што смо већ имали ’90 па смо одбацили.
„Закон је воља вилајетска (народна), која вилајету целом и сваком добро заповеда, а зло запрешчава. Први, дакле, господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари и поглавари и совјет правитељствујушчи (опшча канцеларија) и сјашченство и војинство и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом. Закон добре, заслужене да награди, а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити…
Закон је вилајету то, што једном човеку храна, пиће, воздух, одело и кућа, то јест, како човек, кад хране и пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине. Но, закон тако као и храна мора добар бити.
А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и срећан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити? На прво питање треба паметно да одговоримо, јербо от овога и срећа и несрећа народна зависи.
Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман, частан и поштен човек покоран, и што он до смерти своје слушати жели? Сваки ће рећи: – Ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати.
Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори у сердцу своме: – Заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити.
Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити него кад кривац осуђени рекне своме судији: – Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу каштигу радо претрпети.
Разум, дакле, и правда, јесу две половине благополучија (среће). Гди разума и правде нема, ту нема закона.
Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон да нам први господар и заповедник буде. Он да заповеда господарима, војводама, совјету, сјашченству, владикама и свакоме, малому и великому. Он ће нас бранити и свободу и вољност сачувати.
Гди је добра конституција, то јест, гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност; а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом.
То јест: нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити, особито онај кога је народ за судију и заповедника изабрао, не само да не сме ни најмање зло чинити, него да мора у свакој прилики добро чинити иначе није достојан судија и поглавар бити.
Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имјеније (имање) и чест своју…Сигурност живота, имања и чести сваки, па и оно дете које се јешче родило није, да иште од заповедника; и ако поглавар њима свима живот, имање и чест сачувати неће или не може, није достојан поглавар бити.
Втора (друга) дужност поглавара јест ослободити неосвобождене и свободу вилајетску сачувати, јербо нам је у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима што га чини човеком. Боље је не живети него у поганом ропству бити. Свобода, свобода нас људма чини, свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она сјашчество просвешчава и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже. Свобода совет народни умудрава, свобода сваког обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава и мио му живот чини!
У свободној земљи у пољу боље роди и марва се боље плоди, леп се хлеб једе и добро вино пије!
Једном речју: где нема свободе, ту нема живота!…“
Беседа „Слово о слободи“ коју је Божидар Грујовић „врло возбудително и трогателно (дирљиво)“ спремио за заседање скупштине српских војвода и старешина у Боговађи (манастир Боговађа у ваљевском округу веома битнo место тога времена) 15. августа 1805. године није одржана, јер је Карађорђе тај говор спречио и скуп отказао наредивши да се премести у село Борак код куће кнеза Симе Марковића за петнаест дана, када је ипак усвојен Грујовићев текст о оснивању и устројству Правитељствујушчег совјета – Управног савета од 12 саветника нове српске државе као почетак организације грађанске власти, како војводе не би и даље вршиле и војну и грађанску власт без икаквих законских ограничења.
Божидар Грујовић рођен је 1776. године као Теодор Филиповић у Руми где су његови избегли од Турака из Ваљевске нахије, а име је променио према савету митрополита Стратимироваћа како га не би гонила аустријска полиција по повратку из Русије.
Био је доктор правних наука који је студије завршио у Пешти, у Угарској, 1803. године и већ следеће постао професор историје права на Харковском универзитету, у тадашњој царској Русији. У Србију се добровољно усред Првог српског устанка, на позив проте Матеје Ненадовића и делегације српских устаника на путу у Петроград да траже помоћ руског цара.
Залагао се не само за национално ослобођење борећи се и директно против Турака у бици код Карановца (данашњег Краљева) јуна 1805. године, већ пре свега за постављање уставних темеља модерне српске државе како се не би заглавила у деспотији у којој је војвода, кнез или бимбаша све: и војна и управна и судска власт.
Припремио је за свој народ и Скупштину у Боговађи „Слово о слободи“ које је сачувао у својој архиви прота Матеја Ненадовић и унео у Мемоаре да би ту књигу његов син Љубомир објавио 1867. године. Међутим, ова Грујовићева беседа нестала је из каснијих многобројних издања.
Развио је дипломатску преписку и везу са светом и сам путујући у српским делегацијама.
Оболео је од туберкулозе и млад умро у Новом Саду 1807. године.
Све је каз’ла – ништа каз’ла није!
Дал’ је у питању страх, недобачај, памфлетско деловање – ”да се Власи не досете” (КОС деловање) – или све ово… ко ће га знати.
Све у свему, подсећа, добрааааано, на оне ”дивне” уратке још једног спавача свих потреба – С. Антонића. Све тако изокола, па на ћоше, а кохонеса ниђе!
Никако да се, у оквиру пристојне анализе, али и компарације, дотакне – КО је то оснивач, ”султан”, и главни уживалац успотављеног система МАФИОКРАТИЈЕ??! А није појединац, већ прилично бројна група(ција).
То – поуздано видимо и знамо – није феномен већ један брижљиво одгајан и усавршаван процес, у свим сверама друштва и свим полугама моћи – тзв. ”тајне” службе, тзв. мурија, тзв. војска, тзв. медији, тзв. правосуђе, итд. итд.
Да зло буде веће, тај процес, са елементима умножавања и убрзавања (периодично, по потребама и циљевима), може да се посматра од краја ”другог рата” до данас, а нарочито од тзв. ”распада СФРЈ”, и увек, али УВЕК са једним истим резултатом – погодите којим!
Дакле… која је то снага, која је то организација, који су то (не)људи у Србији (али и Српској) – ИЗРАЗИТО анти-Српског, односно анти-националног, анти-државног, анти-православног усмерења и деловања – који некажњено разарају само биће Српског идентитета већ преко 80 година?!
Одговор лежи – без петокраке – у дрвореду, тј. камену, као и до сад – у Црнограду, на више места! Можда…
Многи зечеви који су из своје куће побегли у Србију, у Београду постадоше керови, лају ли лају.
Искрено, запањен сам бројем текстова аутошовиниста и другосрбијанаца на Ст. Ст.
С муком каткад прочитам део текста, јер, довољно ми је да видим да је, у овом случају, дотична у тиму Фондације „Фридрих Науман“, па да све буде кристално јасно.