Српска дијаспора је захвална студентима-уставобранитељима за мотивацију народа у матици и расејању да пружи отпор криминалном и издајничком режиму. Вас и нас довољно за спас!
Миодраг Кулић (Извор: Јутјуб)
Многи послератни часни српски интелектуалци придржавају се високоморалног етичког принципа професора и академика Милоша Н. Ђурића који је одбио да потпише Апел српском народу 1941. године, који је потписало 533 српских „интелектуалаца”. Ево шта каже Википедија о моралној громади Милошу Н. Ђурићу (1892–1967):
Почетком немачке окупације Београда у Другом светском рату 1941. године, квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих српских интелектуалаца да потпишу Апел српском народу којим се захтевао „ред и послушност“ и „родољубље у борби против комуниста“.” Када га је композитор и музички педагог др Милоје Милојевић, професор Музичке академије, иначе немачки ђак, упозорио на могуће последице и упитао зашто одбија да потпише Апел, професор Милош Н. Ђурић му је одговорио: „Не могу да потпишем апел против партизана када се међу њима налази више од половине мојих студената. Шта ће ми рећи када се поново сретнемо? Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“
(О његовом страдању после ове моралне реплике пише и Википедија.)
Ове речи моралне громаде Милоша Н. Ђурића су временом прихватили и многобројни послератни српски интелектуалци и бивши студенти.
Болна је чињеница да је и данас, у тешким временима за Србију, један део „патриотске” српске интелигенције постао веома искварен и да у њој има сијасет интелектуалних моралних кепеца „који свирају у дипле”. Готово да смо свакодневни сведоци њихове превртљивости, мимикрије и подлости ових „диплаша”, која се нарочито показује данас када се студенти – назовимо их студенти-уставобранитељи, боре за нову и праведнију Србију.
А о погубној превртљивости српске интелигенције написао је угледни др Арчибалд Рајс (1875-1929) – научник-хемичар, форензичар и криминолог са Универзитета у Лозани, велики добротвор српског народа у Великом рату, који је умро у Србији и чије је срце било сахрањено на Кајмакчалану – поучан есеј „Чујте Срби”. Ту је описао моралну беду и превртљивост лажно-патриотске српске интелигенције. Ево једног сегмента из његовог текста:
„Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа.”
У том есеју он је упозорио српски народ о опасности од превртљивости и егоизма српских интелектуалаца и политичке елите која ће Србији убудуће нанети много штете.
Нажалост, ово Рајсово злокобно предвиђање данас је постало српску стварност појавом српских „патриотских” интелектуалних мишева и моралних кепеца и „свирача дипли”. Они су се окомили на студенте-уставобранитеље и кидишу на њихову још увек необјављену изборну листу и на ректора БУ Бранимира Ђокића. У овом тексту нећу говорити о другосрбијанским интелектуалцима већ о једном броју самозваних „патриотских” интелектуалаца.
Тако се данас дешава да су многи, који су били наводни Вучићеви „критичари“, постали „активни спавачи“ који – у овим кризним временима у Србији – роваре против главних противника Вучићевог режима, против студената и напредне омладине. Испоставља се да су ови „спавачи” последњих година „оштро” критиковали власт и Вучића да би задобили поверење народа – а да би сада, пред могуће ванредне парламентарне изборе, свесно, перфидно и разорно ударили на студентски покрет. А, од истинских српских патриота народ очекује да подрже студенте у њиховој величанственој борби за напредну Србију, да их кад год затреба добронамерно посаветују, да своје ситне сујете и амбиције оставе по страни. Нико добронамеран не очекује обесну, злонамерну и дефетистичку критику, која у ствари има задатак да пољуља поверење народа у студентски покрет.
Петар Нинић: Где је тај “трећи пут”, бољи и од Вучића и од студената?
Предвиђање др Арчибалда Рајса о превртљивости (данашње) српске интелигенције – у даљем Српски Интелектуални Мишеви (СИМ) – се доказало у пуном значењу нападима на студентски покрет од стране самозваних СИМ публицистима, наводних политичких аналитичара, људи без икаквог стваралачког опуса значајног за Србију. СИМ-овци се под лажним плаштом патриотизма обрушавају и брутално нападају студентски покрет, њихову необјављену(!) листу и ректора БУ, професора Владана Ђокића.
За истинске патриоте је индикативно да су и СИМ-овци „насели” на Вучићеву и БИА провокацију са лажном студентском листом а коју је обелоданио Вучићев морални кепец и трбухозборац Небојша Крстић. Убеђен сам да СИМ-овци нису „насели” на ову провокацију већ да једноставно одрађују свој дуг Вучићу – а свако од њих има дугова на претек. Само недобронамеран човек може да поверује у истинитост листе на којој један од највећих, најчаснијих српских интелектуалаца професор Мило Ломпар – узгред речено, некада један од најбољих београдских баскеташа – бива на 93 месту а професор Јово Бакић на 101.
Да ли је ово Студентска листа и шта да се ради ако јесте а шта ако (још увек) није
Индикативно је и то да већина СИМ-оваца заговара, по Србију, погубну идеју да је најбоље да студенти изађу на изборе у два блока – патриотски и грађански!! Та погубна и деструктивна препорука је класично кукавичје јаје СИМ-оваца. Није она уперена само против студената већ и против народа у Србији, јер управо „саветују” оно што Вучић жели и настоји силом да учини, да подели студенте и опозицију у више блокова. Српска дијаспора поручује да се Србија може ослободити од Вучићевог мафијашког режима само ако студентска листа буде ЈЕДИНСТВЕНА!
Наведимо тренутно најактивније „патриотске” коловође СИМ-оваца – Драгомир Анђелковић, Мирослав Паровић, Бранислав Несторовић и његов МИ, Владимир Павићевић (зар и ти, сине Бруте?), чак и „патриоте” као што су Немања Шаровић и проф. Дејан Мировић, новинари Дејан Златановић и Дејан Лучић …, који су, на изненађење многих у српској јавности, практично стали на страну Вучића и његовог режима. Наведени СИМ-овци су се посебно обрушили на „објављену” и подметнуту лажну студентску изборну листу. Ректора Ђокића неаргументовано критикују да је „близак” садашњој власти и да са Вучићем спрема заверу против народа и студената. Ни мање ни више него заверу. На који начин? Овакву глупост и подлост не би изговорио чак ни Вучићев морални кепец Сима Спасић.
Јован П. Антовић: Зашто сам за Студентску листу, чак и овако несавршену
Притом СИМ-овци потпуно занемарују две елементарне чињенице које говоре против њихове подле пропаганде против ректора и студената-уставобранитеља. Прво, да је БУ ректор Бранимир Ђокић најлегитимнији студентски представник и њихов природан заштитник и друго, да су наведени СИМ-овци раније били дугогодишњи најбољи Вучићеви другови и сарадници – попут Д. А., односно дугогодишњи политички сарадници – М. П., Н. Ш., Д. М., Б. Н. Лицемерство СИМ-оваца је запањујуће, јер они себи дозвољавају да буду прелетачи када им то користи и да имају прво да, када затреба, промене мишљење о свом пријатељу и сараднику Вучићу, јер су се наводно преварили у оцени његових злочина, те да је сасвим морално то што га сада „критикују”. А, притом не дозвољавају ректору Ђокићу да се дистанцира од Вучићевог режима – који га је при избору за ректора БУ прећутно подржао. Часним људима је јасно да је Ректор Ђокић за СИМ-овце и „свираче дипли” морална громада и да то што је урадио за студентски покрет било веома часно. Јер, Ректор је одбацио све могуће привилегије које би имао да је постао присталица СНС политичке мафије.
Људима мислећим својом главом је јасно да су ови СИМ-овци и „свирачи у дипли” – вероватно „патриоте” по задатку, односно да су они у ствари лажно критиковали Вучића, само да би стекли поверење у јавности и на основу тога имали оправдање да данас перфидно и дефетистички нападају студенте.
Имајући у виду срамну издају народних интереса од стране СИМ-оваца и „свирача дипли”, ми из српске дијаспоре желимо да истакнемо морално понашање двоје српских интелектуалаца – случајно сличних презимена, који су од самог почетка безрезервно подржавали студентски покрет не хајући за могуће погубне последице по њих. То су (истински и врхунски) политички аналитичар Цвијетин Миливојевић и опозициони политичар Срђан Миливојевић, који је подредио себе и данашњу ДС странку интересима народа и студената, за разлику од Тадићеве ДС која је Србији нанела велике штете. Наставе ли часни Миливојевићи да се овако доследно и истрајно боре против мафијашке власти, постаће засигурно – заједно са студентима-уставобранитељима, морални корифеји попут академика Милоша Н. Ђурића.
Истински патриоти добро знају да међу студентима-уставобранитељима има различитих мишљења по разним националним, државним, економским и социјалним питањима. Али, неоспорна је чињеница да су студенти-уставобранитељи неупрљани политиком, влашћу, болесним политичким амбицијама и погубним идеологијама, те да заговарају највише цивилизацијске вредности у Србији. Законитост и правду, враћање државе народу, бекство од колонијалног ропства и здрав економски и еколошки развој. Они имају историјску мисију да оборе ненародни и издајнички режим, који је злочиначка спрега политике и криминала, који не поштује Устав и законе, нема морал и распродаје Србију и њене ресурсе будзашто, Студенти имају данас историјски задатак да окупе све оне који су за бољу Србију и да је спасу од биолошке пропасти.
Српска дијаспора је уверена да је у овом историјском тренутку за Србију најважнији задатак да се народ избори за биолошки опстанак и опоравак, против колонијалног статуса и етничког прекомпоновања државе, за економски просперитет и да остане војно неутрална. Сва друга, важна али не и ургентна питања – попут чланства у БРИКС-у, ЕУ и другим асоцијацијама – у овом критичном егзистенцијалном тренутку су за Србију од другоразредног значаја.
Имајући то у виду, српска дијаспора је мишљења да би ванредни парламентарни избори требало да буду РЕФЕРЕНДУМСКОГ типа. И то са главним питањем – Да ли сте за слободу и правну државу или за Вучићеву колонијалну државу, која ће претворити Србију у рударски базен Европе? У том смислу листа Студенти-уставобранитељи мора бити јединствена и општеприхваћена. Без тог услова Вучић ће уништавати Србију све до њене пропасти!
С друге стране, свесни смо да у Србији постоји легитимни политички плурализам, који ако се погрешно каналише – као што то покушавају да учине СИМ-овци, може потпуно разјединити побуњени народ у борби против Вучићевог режима. На тој политичкој жици ће максимално играти и Вучић уз њихову помоћ.
Имајући све ово у виду српска дијаспора је мишљења да би било јако важно да нова демократска власт – Скупштина и Влада, пре избора орочи свој мандат, на пример на максимално 18 месеци и то са ограниченим и договореним приоритетним задацима:
1) Лустрирати све партије и политичке актере које су биле у власти – у Скупштини, Влади и неким локалним структурама, на пример од 1990. године па до пада Вучића и тако их онемогућити да се врате у политички живот. Румунија је 1989. решила тај проблем брутално, стрељањем Чаушескуа. Србија је цивилизовано друштво и за даљи напредак лустрација је потпуно примерена метода;
2) Вратити власт и законодавство у уставне оквире;
3) Извршити темељну реорганизацију судства, полиције и војске;
4) Борба против свих врста криминала – политичког, економског…
5) Хитно приступити оживљавања пољопривреде и домаће индустрије;
6) Оснивање националне банке, контрола царина,
7) Доношење изборних закона и припремање демократски избора (за 18 месеци).
Те задатке би требало да одреде стручњаци.
Стање ствари: Предлог програма будуће (експертске) Владе Србије
Као што је већ напоменуто сва остала питања – као што су однос са ЕУ, БРИКС и другим асоцијацијама као и други стратешки правци биће решавана после других избора када ће се успоставити демократски политички плурализам без СНС, СПС, СРС, ПУПС и других криминалних партија.
Напомињем, да ће српска дијаспора поштовати сваку изборну листу Студената-уставобранитеља.
Српска дијаспора је веома захвална студентима-уставобранитељима за уложену огромну стваралачку енергију за мотивацију народа у матици и српској дијаспори да пружи отпор криминалном и издајничком режиму и да има смисла борити се за бољу и праведнију Србију. Вас и нас је довољно за спас!
Др Миодраг Кулић, теоријски физичар, Тел, Немачка
Први председник Српског савеза клубова и удружења у Баден Виртембергу (2001–2004)
Исправка: Претходна верзија је погрешно наводила да је име ректора Ђокића Бранимир (исправљено на основу коментара самог аутора, на интервенцију проф. Часлава Копривице, 10. 4. 2026 у 12:10).
Categories: Гостинска соба
Занимљиво је како се неки појединци залажу за лустрацију од 1990 године, а не говоре о потреби да се лустрирају они који су кршили људска права и вршили власт од рецимо 29.11.1945.године, па на овамо.
Др.Кулић – немате право да говорите у име српске дијаспоре него искључиво у своје, јер од дијаспоре не представљате никога осим себе самог. Тако да ваше изјаве попут „…српска дијаспора је мишљења да би било јако важно да нова демократска власт…“ су само надобудна и неоснована преувеличавања сопствених виђења. На њих, наравно, имате право као појединац, али ту ваша улога „вође“ престаје, без обзира на чињеницу да сте пре четврт века били на челу савеза српских клубова у бањи Виртенберг.
Др Кулић говори у своје име и, можда, извесног броја људи из свог најближег окружења. Не у име великог броја Срба који живе ван Србије. Иако смо свесни да има много ствари које треба поправити у нашој Србији са ужасом и стрепњом пратимо како се обојена револуција ваља преко наше земље. Невероватно је како се увек и свуда примењују исти методи довођења на власт људи који одговарају Западу и како ти методи најчешће успевају. Најтрагичније је то што већина тих војника обојене револуције мисли да ради за добробит свог народа.
Koliko sam shvatila, autor se zalaže za jedinstvenu studentsku listu, i za to, da im opozicioni političari, a i ostali gradjani pomognu, time što će se sami povući, pa od izbora da se napravi referendum, za ovu vlast ili za studente, čija bi vlast, ako pobede, bila samo za prelazni period.
Zamerate mu da se nije osvrnuo na komunistički period Jugoslavije. Ja bih rekla da jeste, time što je pohvalio profesora, koji se 1941 solidarisao sa komunistima, jer su mu mnogi bili studenti. Rekla bih da je to skoro nevažno, važna je ideja da se podrže studenti i promene, ako u njih još poneko veruje…
Takodje mu zamerate da nije ovlašćen da govori u ime cele dijaspore. Dobro, recimo da govori u ime onih iz dijaspore, koji žele promene.ko
Apsolutno se slažem, da se liste, ako postoje, ne dele na pro-zapadne i pro- istočne, jer su osnovni zahtevi studenata nezavisni od takvih podela. Medjutim, ako se sve opozicione snage koncentrišu na studentsku listu, onda je nesumnjivo važno obaveštenje i za opoziciju, i za birače, ko su osobe na listi.
Студенти у блокади су трговачкo изборно уздарје вучићу извознику оружја Украјини и Израелу…
Свако има право да се представи како жели, па и Миодраг Кулић који у свом кратком напису о студентима-уставобранитељима и интелектуалним мишевима дипло-свирачима три пута своје ставове подмеће ”српској дијаспори”, која некад наводно нешто ”сматра”, а опет другде ”има мишљења”. Није овде проблематично само то ко представља дијаспору, и да постоји некакво централно тело дијаспоре, а нема га.
Два су главна разлога зашто људи одлазе у исељеништво, политички и економски. Ко је био политички емигрант имао је прилике да се после 2000. врати у Србију, а овде су сви политички опоненти постоктобарским режимима. Сви који су сада у емиграцији су дакле економски емигранти. Ово не говорим стога што мислим да би било коме у емиграцији требало одузети политичко мишљење, напротив, већ што мислим да овакво његово изношење показује потпуни недостатак осећаја и за меру и за значај. Више је него неумесно, дакле, сољење политичке памети Србима од стране било кога из ”дијаспоре”, па да је и много више од доктора septem artes liberales из Париза, а не теоријског физичара из Визбадена.
С друге стране, српска политичка сцена вапи за објективним слободним платформама и независним медијима где би политички опоненти сада већ отворено мафијшког режима — мегаломанске диктатуре једног човека која се већ пар година претворила у наставак Жаријевог ”Краља Ибија”, и то само због неорганизованости апарата силе, који је био замишљен да функционише више као Орвелова ”1984” — имали прилике да износе своје ставове. У јадном стању њихове оскудице али и њихове цензуре и контроле не чуди ни апсолутна паралакса овог текста, у којој је значај неких новинара и аналитичара које се не скидају с пар препознатљивих мање-више сензационалистичких канала с националним садржајем надуван до поређења с подписницима Апела српском народу 1941. те се проглашавају за интелектуалне мишеве. А нису ни једно ни друго, без обзира да ли је тачно да не подржавају студентску листу, или да су били чланови организација с три или четири слова.
Да појача своје ставове, аутор уводи најјачи адут — неизбежног Арчибалда Рајса који упозорава Србе на превртљивост политичара и поткупљивост елите. Бесмислено је доказивати моралну величину Рајса и противника ”Апела српском народу”, али се убацивањем ових догађаја само уноси забуна у процену и личности и тренутка и околности. Сада није време за епско гуслање, већ озбиљно делање. Извесно је да не постоји никаква могућност да се сви политички чиниоци и истакнути противници режима организационо уједине, јер то није било могуће чак ни шачици људи у организацијама посвећеним Косову и Метохији, дакле ономе у шта се заклињу, ко лажно ко ваистину, сви они који се приказују као родољуби.
Но да се вратимо врзином колу студентске листе. Какво је то чудо, о коме се не зна шта је и какво је? Ко шта коме и како подмеће? Ко су вође ван обичних студената? И ко су водичи тих вођа, тзв. хендлери? Тешко је веровати да не постоје и да иза њих није иста рука која води и медије који највише пишу о студентској побуни, наводно опозиционе. Спајање тачкица прави једину могућу слику. Лево и десно су једно. А тако је у целокупном западном свету.
Да је друкчије, то би значило да је Србија на оном путу на коме је била у веку од Првог устанка до Великог рата. А против тога раде сви стари српски непријатељи и режим. Народ је, међутим, увелико пробуђен, и 15. март 2025. био је најлепши приказ тог освешћивања, и стварна победа студената. У рукама тиранина и његових сатрапа и тада и данас су полиција, војска, оружје и инструменти силе. С друге стране је голоруки народ, али је тако било и јула 2020, па је уплашени тиранин после вишедневних битака испред Скупштине имао изненадно пројављивање у своја знања о вирусологији, па је Србија била једина земља у којој више нису важила правила преварне ”епидемије”. Знамо зашто је Дачић пуцао из звучног топа, и зашто још стоји скорени колмајз на огради око Дворског парка. И шатори. И ликови с качкетима. Ипак, без обзира на кратко памћење великог броја Срба, постоји оно што се зове колективно памћење, и у код уписана стварна повест страдања и жртвовања. И победе. Срби су однекуд одређени да им се првима дешава и историја и будућност. А она ипак није ни у чијим рукама, попут перчина бога срећног тренутка Каироса, кога још нико ко се родио није ухватио.
Извињење Срђану Шкори и Ректору Ђокићу
Извињавам се часном Ректору БУ Владану Ђокићу што сам у тексту погрешно навео његово име, јер он није Бранимир. На ову грешку ме је упозорио проф. Часлав Копривица.
Извињавам се српском патриоти и врхунском новинару Срђану Шкору великом заштитнику и браниоцу студентског покрета јер, стицајем спцифичних тренутних околности, нисам истакао његову принципијелну, храбру и дугогодишњу борбу за бољу Србију и против Вучићвог режима. Због те своје храбрости овај злочиначки режим психопата га прогања готово до физичког уништења. Патриота Срђан Шкоро свакако припада српским интелектуалним корифејима на челу са моралном громадом Милошем Н. Ђурићем. Када ускоро дође слобода, отаџбина Србија би морала да исправи (велику) неправду која му је учињена!
Одговор новопеченим Рајсовцима
Одговорићу само г. Срђану Ђурићу јер је он образац лакомисленог и неконструктивног “мислиоца” на многим порталима.
– Прво, запањује да је г. Срђан Ђурић у време АИ (ВИ), Интернета и других сазнајних извора успео да споји глупост и лаж, тврдећи да сам ја теоријски физичар из Визбадена. Oн ме је устварио заменио са мојим сином Игором – исто теоријским физичарем, који је урадио најбољи докторат наУниверзитету Мајнц, а 2004-2005. добио још неколико престижних награда за научни рад на Макс-Планк-Институту у Мајнцу – граду који “загрљен” са Визбаденом лежи на рекама Мајни и Рајни. И те 2005. сам једини пут био у Визбадену и то на лепој прослави поводом Игорових успеха. И цела анлиза г. Ђурића је на том нивоу, односно посвађана са истином. Он је поучан пример за оне који губе мисаону нит, јер ме је својом интелектуалном лењошћу натерао да поентирам против моје воље. Како би иначе СС читаоци сазнали да је Игор сјајан физичар. Али, по мишљењу многих Рајсоваца који ће касније лајковати за г. Ђурића,, који ме је по њима победио са 5:0 притом не знајућу да није освојио ниједан бод! А, студенти се управо боре за Србију у којој више неће бити таквих српских “победа”.
Овима који ми оспоравају да говорим у име свих из Српске дијаспоре није јасно да ја не говорим у име свих већ у име великог броја људи који је учествовала у друштвеном животу дијаспоре. Ја на то имам много више права него они који нису живели у дијаспори или су живели у њој а били пасивни критизери – назовимо их стерилним џангризалима. Јер, бавећи се организовањем дијаспоре у Немачкој за ових четрдесетак година обишао сам велики број градова – мада у Визбадену само једном(!), директно разговарао са више хиљада људи, учествовао на многим трибинама, демонстрацијама, академијама и стекао више хиљада истомишљеника. Многи ме и данас позивају да им објасним егзистенцијалну драму која се одиграва у Србији и горњи текст је и написан да не бих морао појединачно да им објашњавам каква се опасност надвила над Србијом која увек “побеђује” са 5:0.
Паушални коментари су јалови и немају никакву вредност, јер нико није приметио да сам у чланку дао конструктиван предлог “Да листа Студенти-ујединитељи треба да орочи власт после победе на изборима на максимално 18 месеци!” Тако се у овом историјском тренутку за Србију избегава погубна подела на национално и грађанско крило. Једноставно предлажем прагматично српско јединство, што многи у дијаспори прихватају. У ороченом периоду никакве судбоносне одлуке не би требало да се доносе. Тако би се избегле све опасности цепања студентске листе на две – што би гарантовало Вучићеву победу. Молим Вас мрзите мене још више али ту мржњу претворите у бригу, љубав и одговорност за Србију! Кличући победа, 5:0, а без добијеног бода води Србију у биолошку и економску пропаст.
Слушамо већ годинама Рајсове “мудраце “Нема дијаспора права да нам соли памет, јер ми боље знамо шта треба да радимо у својој земљи”! Види се докле Вас је Ваше знање довело – све и свакога побеђујете са 5:0 а на светској табели сте без иједног бода! Схватите да Српска дијаспора унесе у Србију годишље око 6 милијарди евра без да је Отаџбина уложила и једну “кинту”. Без тог новца Србија би била прва просјачка држава у свету. Али сте зато у коментарима на СС-у победили и дијаспору са 5:0!
Др. Миодраг Кулић – само једном у Визбадену,
Кулић и Антовић су Допчински и Бопчински српског политичког напредњаштва. И зато немају једно зрно горушичино правне свести. Као доктори по вероисповести, они виде уставобранитеље у узурпаторима, виде поредак у анархији, виде смисао у материјализму и западњаштву, у властољубљу виде родољубље, виде перспективу у душегубној синтези грађанског безбожништва и националног правоверја, себе виде као мерило свих ствари. Само другови, баден-активисти, ваша виђења немају никакве везе са српским народом и отетом српском државом. Не би било лоше гледати ствари кроз Тамнички прозор Равноапостолног Тајновидца србског. Без Косовске сузе нема осећања правде.
Ево га Др.Кулић се поново јавља, да своју дијаспорску душебрижност за Србију засоли са нешто самохвалисања јер (сам каже) „како би иначе СС читаоци сазнали да је Игор сјајан физичар“. СС читаоцима је несумњиво свануло после таквог просветљења. Као што би им мрак на очи пао да је Игор, не дај Боже, просечан или исподпросечан чимбеник у немачком научном свету. За друге Др.Кулић има ншто другачији речник – нарочито, не може без вређања оних који имају различите ако не и супротне (политичке) ставове од његових. На СтСт је у добром друштву, јер је овде постала норма да се на најпростачкији „ад хоминем“ начин дисквалификују они који се не клањају новоствореним идолима – студентима који неће да уче, а ‘оће да урнишу школски систем у Србији, почев од основне школе!
Док „наша деца“ махнитају по улицама и од академског живота Србије начинише свињац, преплављени смо антисрпском интернет и ТВ пропагандом. Ова је у доброј мери из наших извора (као што је видљиво на СтСт узорку) јер су неки Срби као сомови загризли пленумске удице па у свом идолопоклонству величају вредности које заговарају типови профила Јова Бакића и Динка Грухоњића. Истина, не могу да ове подрже директно (јер би код нормалног света изазвали стомачне конвулзије) па се заклањају иза неких „студентских листа“. Чињеница да ове састављају преко Атлантика или барем Ламанша њима не долази до свести (помрачене мржњом, искључивошћу и ако ћемо право, одсуством памети).
Безочност и дрскост неких интернет башибозука иде толико далеко да виђеније, часне и умне људе, попут Милоша Ковића називају интелектуалним мишевима. Несвесни су да сликају сами себе, па ако ћемо исту метафору, као моралне пацове, преносиоце кужних обољења раздора, смутње и сваке подмуклости, укључуући ту и издају елементарних интереса државе и народа за рачун сопствене надобудне искључивости и убеђености у исправност својих заблуда. Више пута је казано овде на СтСт, да постоји пројекат хушкања и окретања „Срба на Србе“. Ко то не види, боље му је да мења диоптрију, па можда и схвати(мо) у каквој смо опасности. Нажалост, и диоптрија је овде од мало вајде, овде помаже искључиво чисто срце и здрав разум. Нарочито су бескорисне физика или фармацеутика (има један овде који сматра да га искуство са епруветама у лабу квалификује за народног трибуна!).
Да се вратимо писанијима Др.Кулића – ова су конкретан доказ да теоријска физика није од помоћи да се боље разабере у стварима националним, друштвеним и политичким (да не говоримо геополитичким, јер гори Блиски Исток, па да имамо мало респекта према онима који и овог часа гину). Насупрот академским титулама је позиција човека без школе, при чему не кажем да је неписменост предност, али било би добро за промену, да се на нашој политичкој сцени појаве народни људи са проницљивошћу и вештином једног Кнеза Милоша. Тада би ови који машу титулама били постављени на своје (радно) место – креду или епрувету у руке па у учионицу или лабораторију да троше енергију на нешто што би требало да знају. Још само да им нахватамо студената, од којих неки још труну по улицама и кафићима – где би им/нам онда био крај!
Драги колега Кулићу,
Ваше благоглаголије је у правој сразмери с Вашом срџбом и егом. Само сада су теме испревртане и у једва некаквој вези с аргументима из Вашег текста, а у никаквој с онима из мог коментара. Али зато сте се усредседили пуном снагом на оне ad hominem и ad plebem serbicam. Колико је то конструктивно?
Др Срђан Ђурић, само пар сати у Визбадену
Неизмерно ми је мило што смо из ове дискусије сазнали да постоје два доктора Кулића и да је овај млађи сјајан физичар. Иако се не слажем са мишљењем и методама старијег др Кулића (изједначавањем свог мишљења са мишљењем стотина хиљада Срба који живе изван Србије, омаловажавањем и понижавањем људи који живе у Србији и покушавају да сагледају проблеме из разних углова, наивним гледањем на политику и друштвене процесе), драго ми је што смо чули за талентованог др Игора Кулића.
@Човек сељак
Нѣма већег грухоњића
од вучића,
ни бакића
од момчића брнабића.
Само се зезам. Из кафића.
Човѣк весељак
@Гремлин
„…Само се зезам. Из кафића.“
На Велики Петак?
Аферим.
Kako komuniciramo
Doktor Kulic je napisao clanak u kome je iznio svoj stav. Ali, veci dio citalaca u svojim komentarima uglavnom ne iznosi svoje stavove i misljenja o napisanom, nego se okomio, nerijetko i ironicno na samog autora clanka. Mnogo interesantnije bi bilo da smo culi od komentatora sta misle o rektoru Djokicu, o studentima blokaderima, o izborima, o predsjedniku Vucicu i na kraju, kako Srbija moze najbrze i najlakse izaci iz ove krize.